Ljudi hodaju ulicama mladosti, one su pune strahova i hrabrosti. Neki ih gledaju sa prozora iz stanova bez svetlosti. Na uglu je „radnja“ koja popravlja slomljene karijere, svi hodaju ka njoj. Čuje se muzika sa kamiona, znaš da ste prešli Rubikon. Protest nema vođu. Znaš da u Srbiji nikada ništa nije moglo bez jakih vođa. Eto, narod je rekao svoje, govorili su neki pošteni početnici, bilo je iskrenosti, bilo je besa, bilo je suza. Dalje?
– Moraju se govornice prepustiti „majstorima“ ma šta pod tim pojmom mislili. Mora se sve usmeravati, kontrolisati, održavati. To je postalo jasno.
– Koga nazireš kao pokretačku snagu, kao prvog pokretača?
– Nikog od ljubitelja samoće, čije su priče suviše lične. Neka povede onaj koji: „vidi sve, toleriše mnogo i ispravlja jednu po jednu stvar“- baš pravi umetnik mogućeg. One koje je mržnja zaslepila, ne treba slediti. Ljudska i iskrena ideja je prva i mora stajati na čelu. Zato ne treba stvarati novu politiku, novu partiju, već novo doba u politici. Autentična reforma naših ideja prenosi se sa generacije na generaciju, ostaje u partijama koje hodaju, ujedinjene i vođene svojim ideologijama. Svaka partija, koja želi da je politički subjekt, radi u vremenu, razvija se i raste, ostajući uvek ista i jedini oslonac zbunjenih, iskorišćenih i optuženih ljudi koji rade, dakle Radnika, na njihovom putu ka Slobodi. Neko treba da siđe, ako hoćete da se popnete na vrh. Neka samo izađu iz naših života, promenili su se, više nas ne vole. Ništa nas više ne može zaustaviti.
Pamtimo vremena kada su radnici imali sve. Bilo je to najbolja stvar koji smo imali u našem životu. Sećamo se i znamo da nikada više nećemo moći da živimo u takvim vremenima. „Najveće moguće dobro, za najveći broj ljudi“, bilo je ostvareno, znaš šta je kolonizator J. S. Mil pisao.
Ispravnost puta bila je u pokretu, ne u zastoju, to je hod koji je napredovao istom stazom, to je bio san, koji se ostvarivao i postajao ralnost. Ideje se nikada nisu stavljale na kocku gde ulog često može „izgori“. Baš kao drvo što se iz male semenke razvija, pušta duboke korene i širi grane, daje plodove, rasla je ideja kao živa biljka, i imala korenje koji se nisu mogli skresati.
Treba nam široko i detaljno promišljanje, da naučimo da prepoznamo sve to i snove vratimo nazad. Niko ne može držati istinu u svojim džepovima. Svi moramo pripadati istini, koja za nas nije samo pojam, nego je živa ideja koja ne prestaje da govori. Taj bi pokret bio istina, koja podržava Srbiju u njenom hodu kroz vreme. Uvek se neki na tom putu odvoje od zajednice, razbijaju jedinstvo, zaustave se ili idu prebrzo napred.
Ne vidimo vatrene signale, zapaljene baklje u noći, sklanjajući lice, posmatramo kako razoružane kolone prolaze po putu izbeglica. Ne slušamo one koji se oduvek staraju o dinamičnoj aktivnosti u sadašnjosti. Zaustavljeni, vežu se previše za staro ili ono što je u njoj novo, i više ne znaju kako da spoje novo i staro, kao što to može i mora Srbija.
Priglimo anahronu nostalgiju ili potrčimo prebrzo i prerano, napred. Onda nas bljesak munje osvetli i uplaši njena grmljavina. Skamenjeni, propustimo svoje vreme, i ostanemo bez šansi da naučimo pravi jezik i obratimo se svima.
– Zato treba vratiti izvornu svežinu mladosti, zgrabiti za kosu pravu ideju, i proširiti je svuda. Fokusirati se na ljubavi prema slobodi i prema bližnjima. Birajmo blagost u odnosima i odbacimo svako oružje i strogost.
– Šta da radi „intelektualni proletarijat“ koji se nalazi na levici?
– Neka se odrekne vlasti i vrati svojoj „prvobitnoj suštini“. Mirno izrazite svoj stav, ne plašite se. Kriminal razotkrite i tražite da organi države deluju, bez obzira na sve i bez obzira na bili koga. Ne slušajte proroke nesreće i propasti što neprestano najavljuju sve najgore. Eto, blizu smo poslednjih vremena, kraj sveta samo što nije! U današnjem društvu oni ne vide ništa osim ruševina i nevolje.
– Naše je vreme najgore od svih prethodnih. Samo sačekajte da se digne ova hiptnotička magla, i videćete najzad jasno našu nesreću. Dok nam prelepe veštice prave društvo, sloboda plače u ovom mraku. Čekamo mađioničara što hoda po vodi, da dođe i pretvori vodu u vino.
– Stani. Sve se smirilo, više nema vređanja šetača, nema inorisanja protesta. Nađen je izlaz. Saopštenje će glasiti: Leto je krivo za sve!
autor: Nebojsa Ivanovic
