Marko Đurić je pre svog 30. rođendana postao savetnik predsednika države Tomislava Nikolića, očigledno uspešan, jer je država odmah rešila da mu poveri pregovore o „srcu Srbije”. Kad je u borbi za Kosovo još 2015. godine „pobedio” sa pet-nula, malo je sticao prijateljstva po pokrajini, a onda je upućen za ambasadora u SAD. Sad kad je, izgleda, odnos dve zemlje Đurić podigao na najviši prijateljski nivo, vraća se u Srbiju da, kako je najavio predsednik Aleksandar Vučić, „preuzme neku od važnih funkcija”. Ako bude šef diplomatije, onda se Đurić konačno pronašao. Ako bude nešto drugo – onda će ovaj čovek nastaviti da isprobava i vežba karijere na račun države, očigledno bez stroge obaveze da bilo u čemu postigne nešto opipljivo.
Kad se uzmu u obzir svi gafovi Marka Đurića, postavlja se pitanje da li ga je javnost potcenila jer su njegovi talenti ogromni, ali skriveni. Da li je političar koga zovu srpskim Mister Binom u stvari samo vešt glumac, ili je u srpskoj politici bilo i ostalo važnije ko je stric tvog dede, ko su ujaci tvoje majke ili ko ti je bio razredni u gimnaziji?
Tipična naprednjačka karijera
Marko Đurić je svojevrsni simbol nove srpske političke realnosti, u kojoj dobiješ partijski zadatak, uradiš ga naizgled traljavo, kako je i planirano – dobiješ drugi zadatak. Kod SNS-a se ne krije, ako je neko neprimetni ministar rada, može da postane sad malo ministar vojni, neuspešan ministar pravde – neka uzme sektor rada. Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, odlična odskočna daska da postane ambasador. Samo neka se javnost zabavlja. Izgleda da je Đurić bio dovoljno dobar ambasador, toliko da njegov američki kolega u Beogradu Kristofer Hil kaže kako „srpski narod Đuriću duguje zahvalnost”.
Generacija Marka Đurića (studirao je sa Tomislavom Momirovićem i Nikolom Selakovićem) potvrdila je da ne mora da se radi ništa posebno da bi karijera napredovala. Ne treba Marku Đuriću da se bori, treba da priča, a da ništa ne kaže, treba da započne frenetičan aplauz na ivici karikature, treba da ne pokaže stid. Nije važno da li se drugi smeju, važno je da onaj koji donosi odluke bude zadovoljan.
Politički put Marka Đurića više nije tako retka pojava. On je beogradsko dete, išao je u Ribnikar, pa u Prvu beogradsku gimnaziju, pa na Pravni fakultet, i kao vrlo mlad opredelio se da uđe u političku stranku koja nije baš građanska. Ako ste primetili sličnost sa karijerom predsednika države, ona tu prestaje, pre svega jer je Đurić prerano odustao od beogradskog Pravnog i prebacio se na tada novoosnovani, privatni novosadski „Pravni fakultet za privredu i pravosuđe” gde je i diplomirao. Drugo, dok je Aleksandar Vučić kroz radikale i naprednjake ipak napredovao korak po korak i godinama bio u opoziciji, za Marka Đurića smo prvi put čuli kad je postavljen za savetnika predsednika Srbije, ni manje ni više nego za spoljnu politiku!
Šta je Đurić mogao o spoljnoj politici da savetuje Tomislava Nikolića, nakon što je tek godinu dana bio angažovan kao istraživač u Institutu za političke studije, pitali su se svakodnevno novinari? U to vreme pojavila se informacija da je Marko Đurić praunuk Nikole Pašića, što na neki način jeste tačno, ali ne baš direktno. To je ipak bilo dovoljno da podgreva tvrdnje da se u politici ništa ne događa slučajno i kako je za dojučerašnje radikale on neka vrsta trofeja. Niko tada nije mislio da će i danas znati ko je on.
Bar je nasmejao narod
Na Đurićev nesvakidašnji medijski nastup domaća javnost se vremenom navikla. I kad izgovara najteže vesti, Đurić zvuči i izgleda isto. Sa druge strane, kad gleda u predsednika Aleksandra Vučića, kad širi ruke čekajući pogodan trenutak da započne aplauz, kad se raduje – postaje inspiracija za mimove.
Đuriću i pored mnogo truda, nije uspelo da širokim masama nametne poklič „Aco, Srbine” koji nikad nije prišao ni blizu onom „Slobo, slobodo” koje se orilo 90-ih godina prošlog veka. Njegov uzdah olakšanja kad je završio skandiranje i kad mu se, ne bez osmeha, pridružilo tek nekoliko ljudi među kojima i nekadašnji čelnici Srpske liste Milan Radoičić i Goran Rakić – i danas može služiti kao mera za neprijatnost.
Glumio je trkača koji „spontano” kreće tek na znak reporterke RTS-a da objasni kako se i po snegu mora rekreirati. U humorističkim emisijama ismevali su pokušaje prorežimskih tabloida da mu se dodvore uz naslove „šmeker sa Pravnog” i „gospodar ulica”. A najviše radosti gledaocima doneo je kada je na jednoj televiziji pričao kako će se u Severnoj Mitrovici roditi 100 beba više nego prošle godine, a na pitanje novinara kako on to zna, odgovori da zna jer je bio tamo…
A mnogo puta i nije bilo smešno
Manje je mešan njegov učinak sedmogodišnjeg mandata Direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Bio je šef tima za pregovore sa Kosovom u Briselu pod okriljem Evropske unije, u to vreme potpisan je Briselski sporazum koje je propraćen već čuvenom izjavom da je Srbija pobedila sa pet nula, a bio je i član delegacije Srbije u Vašingtonu, gde je 4. septembra 2020. potpisan sporazum o ekonomskoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, pod okriljem Sjedinjenih Američkih Država.
U poslednjem obraćanju sa mesta direktora, Đurić je i sam naveo da je predvodio delegaciju Beograda na više od 220 rundi razgovora u Briselu. O učinku tih pregovora nema više ni reči. Pohvalio se da je Kosovu „spuštena rampa u Unesku, Interpolu, svetskoj carinskoj organizaciji”, da je bilo 18 „otpriznanja državnosti Kosova, da je Kosovo posetio 150 puta, da je hapšen i prebijan (o čemu je Istinomer pisao), da su građeni stanovi, vodovod, porodilište, škole, da u svim tim uspesima nije bio sam, već je imao podršku Aleksandra Vučića. Dakle, Marko Đurić, kao ni njegov prethodnik Aleksandar Vulin, ni naslednik Petar Petković kao da nisu ni bili tu da pregovaraju, samo da „predvode delegaciju” i nakon susreta kažu da nema napretka u dijalogu, te da se borba nastavlja.
Nedosledan za Olivera Ivanovića, dosledan za Milana Radoičića
U moru informacija moguće je zaboraviti, ali Istinomer pamti kakvu je kampanju Đurić vodio protiv Olivera Ivanovića neposredno pre nego što će biti ubijen. Kako je svaki glas za Olivera, glas protiv jedinstva srpskog naroda, kako je svima koji će na predstojećim izborima nastupati protiv Srpske liste, a time i protiv države Srbije, poručivao da se „ne nadaju koaliciji sa Srpskom listom, jer je reč o sukobu vrednosti i odnosa prema politici, životu, Kosovu i Metohiji i Srbiji“, kako je oštro kritikovao sve koji su podržavali Ivanovića. Kasnije je izjavljivao da se Oliver Ivanović borio za interese srpskog naroda, ali to tek nakon što je bilo kasno.
Sa druge strane, ostao je dosledan u iskazivanju naklonosti prema funkcionerima Srpske liste, pre svega Milanu Radoičiću, za kojeg je još 2018. govorio da je „čovek koji se bori za svoj narod na Kosovu”, da ga Priština nepravedeno progoni za ubistvo Ivanovića jer planira da okrivi Srbiju, da je „prošao poligrafsko testiranje u Beogradu na kome su najbolji poligrafisti u Srbiji” i da je baš tu, gde se sam predao, dokazao da nije kriv. I pet godina kasnije, za događaje u Banjskoj bio mu je kriv samo jedan čovek, Aljbin Kurti.
„Apsolutno ne mogu da zamislim da bi Milan Radoičić ili drugi prvaci Srba na KiM svesno i namerno ugrozili srpske interese ili živote svojih sunarodnika i komšija. Prošao sam sa njima na KiM dosta toga i stojim iza ove ocene.” rekao je Đurić sledeći ocene koje su se već čule iz vrha srpske vlasti. I dodao da smatra kako je „odgovorno i časno što je Radoičić preuzeo odgovornost na sebe i prihvatio saradnju sa državnim organima na utvrđivanju istine”.
Ambasador upamćen po slikanju sa Vučićem
Osim odbrane Radoičića, čega o Đuriću možemo da se setimo iz poslednje četiri godine? Koje smo vesti čuli o ambasadoru Srbije u SAD? Najpre fotografija sa Instagrama predsednika Vučića iz septembra 2023. gde su obojica u trenerkama, ali kako je Vučić napisao nisu trčali, već jeli vafle i gde je već najavljen njegov povratak iz Vašingtona. I prethodno je bila još jedna iz septembra 2022, isto sa Vučićem isto u sportskoj opremi, gde „Marko sportista, u ranim jutarnjim satima, brifuje starijeg druga pred naporne i važne sastanke u Njujorku”. Na trećoj fotografiji, ponovo sa Vučićem, iz februara 2024. gde je ponovo najavljeno ne samo da se vraća, već i da će preuzeti jednu od veoma važnih funkcija u državi.
U domaćim medijima nije bilo mnogo vesti o ambasadoru, iako se sa njegovih naloga na društvenim mrežama vidi da je bio veoma aktivan i da je i u dalekom svetu bio najviše posvećen pitanju Kosova. U poslednjem obraćanju kao ambasadora, Đurić je skromno rekao da je imao dovoljno sreće da bude ambasador u vreme kada su odnosi između SAD i Srbije napredovali u mnogim oblastima. Mrlju na međusobne pohvale sa američkim prijateljima zamalo da napravi još jedna fotografija. Naime Đurić je snimljen kako sedi u restoranu sa pomenutim prijateljem Milanom Radoičićem koji se nalazi na listi sankcija SAD zbog umešanosti u koruptivne radnje i transnacionalni organizovani kriminal. Stejt dipartment je tada objavio da Srbija mora privesti pravdi odgovorne za napad „koji su izvele paravojne strukture u Banjskoj na Kosovu koje su rezultirale tragičnom smrću narednika Policije Kosova”. Marko Đurić se nakon objavljivanja fotografije oglasio porukom „da se ne stidi svojih kontakata” i tu je za sada na priču stavljena tačka.
Dok se čeka formiranje nove vlade u kojoj bi Marko Đurić trebalo da se vrati na domaću političku scenu, on se ne oglašava. U autorskom tekstu povodom 24. marta upotrebio je izraz „NATO bombardovanje” i mada je kroz čitav tekst hvalio politiku aktuelne vlasti Vučić mu je javno zamerio i poručio da mora da nauči kako se kaže „NATO agresija”.
„I Marko Đuriću, ako misliš da budeš ministar u novoj vladi, to nije intervencija kao što govore predstavnici ‘Srbije protiv nasilja’ i neki drugi, to nije bombardovanje, to je agresija. Ako se to ne sviđa zemlji domaćinu Sjedinjenim Državama to mene ne zanima, to je agresija na našu zemlju, bila je i biće agresija dok sam ja predsednik i dok imam uticaj u partiji koja će o tome da govori”, rekao je Vučić.
Đurić je obraćanje slušao iz prvog reda, ozbiljan, posvećen, spreman za više ciljeve.
