Veli da samo pevamo o Kosovu i Metohiji.
Jalovo i beznadno.
Izmiče nam, a mi pevamo.
„Takav smo narod, ne znaš nas. Niko nas ne zna. Ni mi sami ne znamo sebe, veruj mi, pa pevamo…“, velim i ja.
„Vi kukate do neba kad vam se trn podvuče pod nokat, a mi pevamo i dok nam se glave kotrljaju niza strane. Ne shvataš!“, nastavljam pevljivo, ljut i kočoperan.
On će, bledunjavi i skočanjeni seronja iz zapadne kasabe meni o nama i pesmama Srba!
Eeeej, bledunjavi robe skorenih slina, u pesmama našim je neba silina.
Ne peva Srbin- Vidovdanu slaveći pretke, no svoj Vidovdan priziva…
Znaš li šta o jednome jutru marta 2004. godine?!
Osamnaestom jutru tog marta, još se metohijski mraz vukao ko mrcina dok gde ne bi naleteo na ognjeve…
Ognjeve srpskih sela što su gorela, vukao se mraz do njih da se ogreje…
Pevaju ognjena srpska sela.
Zamonašili se plamenovi, poju…
Peva Bogorodica Ljeviška, Arhangeli pevaju, Samodreža peva…gori kamen i peva.
Peva Srblje u Velikoj Hoči. Sabralo se u porti crkve i peva.
Pošle im zveri po glave, a Srblje peva!
Pevao sam s njima. Čemu glava ućutkana? Bogu glava raspevana!
Pa, Srbin nad grobom peva! Hladnija je postelja ućutkanih, no grob raspevanih.
Mili grobe- kolevko mi roda.
Nisu smele zveri na Hoču, a pošli su po glave.
Pevali su Srbi. Poplašile su se zveri u ustukle.
Pevala su spaljena sela, zvonici, molitvenici, epitrahilji, ikone…pevale da se ne daju nikome do Bogu!
Šta zveri mogu gde Srbin peva Gospodu radujući mu se, pobadajući raspeća, oblačeći se u ona najlepša rua za Golgotu..?
Ne pevamo, bre, da nas ovde čuju no tamo kud smo pošli!
Pevamo s precima da potomci nauče stihove, pre no što se rode.
Da progledaju Gračanicom i Dečanima.
Da se raduju svome Vidovdanu.
Najviše je Srblja tog dana rođeno…
Nema grobova kosovskih junaka- njima se postelje kolevke.
Pevamo da posvetimo suze i osvetimo neopevane.
Pevam jer su moje mrtve našli gde pevaju na Mojkovcu.
Peva glava oca Haritona, viteza Miloša Ćirkovića…
Pevaju glave življe od moje, pa otkud meni pravo da ovu žalim tišinom..?
Zapamti, nikad pesma Srbinova nije ni jalovna, ni beznadna!
O čemu najglasnije pevamo- za to bezglasno stradamo!
Ne peva Srbin da pesmom otuži, već da raspeće zasluži i oduži!
Pevaj rode- da te čuju tamo gde si pošo…
Mihailo Medenica
Objavljeno pod Uncategorized | Ostavite komentar
Eto vam…
Objavljeno 13/11/2023 od strane dvaujedan
Evo vam Kosovo i Metohija sutra – ako nam njemu imate nešto juče?
Nešto što nije moje, mojih đedova, mojih vekova, moje večnosti?
Eto vam ga ako ste na njemu išta sazdali a da nije od kamena mojih zgarišta?
Ako imate svojeg imena za njega?
Ako Drenica nije od drena i Srbica od Srba?
Eto vam ga ako vam je koren barem šaku pod zemljom, ako je prst dublji od ječma i božurova?
Ako trag postanja ne branite od vetra da ga ne raznese ko pepeo, bestragom?
Ako imate kakvu Živku Sirinićku, Đorđa Đakovca, Miku Prizrenliju..?
Ako imate pesmu stariju od dva pevanja?
Ako imate istoriju u koju ne morate krišom da se dopisujete iz dana u dan?
Istorju koju niste oteli, preverili, kojoj ne držite nož pod grlom da u strahu svedoči o vama..?
Ako ste šta požnjeli a da niste zakoračili u srpsko?
Eto vam Kosovo i Metohija ako niste krišom dolazili u moje svetinje po milost i iscelenje?
Ako niste zanoćili pod ćivotima i klečali pod ikonama- eto vam sve!
Ako je vaše što ste progonili mošti da ih prekoljete, da ne svedoče, da vas ne dozovu?
Što ste mi preorali groblja i rasuli kosti ako je vaše?
Nije Srbin gde su mu kosti no gde mu je grob neznani.
Na nebu se još za života kopamo pa zaludu razgćete zemlju- da povadite sve kosti Srbinove neće vam ostati zemlje ni za stope jutrošnje…
Eto vam sve ako Drimom uspete da sperete krv s ruku!
Ako uspete, no Drim je tek kaplja za toliko krvi…
Nek vam je prosto sve ako ste pre kamena Gračanice stajali na pustome polju.
Kamen po kamen ću je razbacati po poljima ako mi pokažete svetinju stariju od orahovačkih vinograda i hočanskog vinovoda!
Ako mi pokažete Prizren u kojem je šta drugo življe od Dušana?
Ako mi pokažete šta ste podigli u slavu ljubavi prema svojemu, a ne mržnji prema mojemu?!
Vi se Kosovu i Metohiji svetite, prezirete ga što vas poznaje samo u ranama Srbinovim, leleku crnine, spaljenim selima i obezglavljenim zvonicima.
Želite ga da na njemu svojem nemiru nađete mir, no da ni jednog Srbina ne bude na zaveznoj svetinji – opet će nas biti više nego vas.
Da mi je đedovina pa i da dam, no mi je bogovina pa ne dam!
Gde vam goveda popasu koren- nije i ne može biti vaše!
Gde sam na nebu zavredio sveti grob- Srbinovo je!
Ovde gde sam- ništa sam ako se odreknem onoga gde sam sve!
Pokažite mi šaku Kosova i Metohije na kojoj ste sve, a da s te šake ne toči srpska krv…
Evo vam Kosovo i Metohija sutra – ako nam njemu imate nešto juče?
Nešto što nije moje, mojih đedova, mojih vekova, moje večnosti?
Eto vam ga ako ste na njemu išta sazdali a da nije od kamena mojih zgarišta?
Ako imate svojeg imena za njega?
Mihailo Medenica
Objavljeno pod Uncategorized | 3 komentara
Ne dam da me menjate!
Objavljeno 04/11/2023 od strane dvaujedan
Ne dam da me menjate!
Kuso mi je vaše dobro, dobre su mi ove prnje.
Staro i podrano, neka je, raskomoti se čovek u čoveku.
Razlegnu se u meni livade i reke, puknu pod noktima oranice…
I slep bi se Srbije nagledo, kraj kamenog stada raspevane čobanice…
Ništa nemam, i to je sve što mi treba, čime to mislite da me kupite?
Za čim bi se to večnost lakomo okrenula?
Čime da me dozovete iz jutrenja i liturgija?
Bogu ne persiram, a pred vama ponizno da stojim?
Ja, tvrdoglavi i mekodušni Srbin koji ništa nemam, i to je sve što mi treba!
Pa, ja se na ikonu naljutim, oćutimo malo pa se izljubim sa svecima.
Muke me nisu promenile, a neće ni vaša „dobra“, vala!
Gde mi je kuća gorela nalagao sam Badnjak…
Gde ste mi kamen s kamena raskamenili- podigao sam manastire!
Kamen po kamen s ove dve slomljene ruke što ih nosim od praotaca…
Nemate vi hartije da popišete šta ja sve nemam, a šta je sve moje!
Vi bi da opismenite dete ćirilice?
Da vam dam slovo neba za slovo s toalet papira?!
Da se potpisujem guzicom kao i vi, da budem bolji, jel da?
Više moj seljak iščačka iz nosa no vi iz jalovišta ćitapa i ćaga!
Nepismeni su u nas napisali knjiga kojima vaša pismenost još dorasla nije.
Vama je Srbin podizao kuće dok su njegove gorele!
U trnu je noćivao da vas ugosti na raspeću…
Okoštali smo u jarugama i vrtačama da bi se vama grob znao.
Krio vas je Srbin pod šajkačom dok su ga čerečili da oda gde ste…
Po tri puta je Srpkinja sahranjivala sina da vaše majke ne sahrane ni jednoga!
Ćutale su reke u koritima od sramote kad livade poplave krv i suze.
Naspe Srbin čitavu reku u čuturu pa trk u juriš, za vas…
Dokle polen ne bi vetrom stigao srpske kosti jesu.
Nije majka čekala glas o sinu, znala je kad iz kamena nikne i procveta- eto joj deteta…
I vi bi da me menjate?
Da budem vama nalik- tamničar čoveka u čoveku!
A, u meni se raskomotile gusle.
Čitav se držim o gudalo rana pokrpljenih strunama.
I uspem se na raspeće da dogledam dokle je sve moje, sve što nemam jer svega imam.
I vi bi da me menjate?!
Mrš, bre, fukaro!
Kamen ću iz bubrega i žuči da isteram i od tog kamen kuću i manastir da sazdam, večan sam!
Tvrdoglav i mekodušan Srbin!
Naopak, da vama, aveti, ne budem jednak!
S Bogom sam na Ti, pa koja ste vi to sila da pred vama kleknem i pognem glavu?
Kuso mi je vaše „dobro“- dobre su mi ove prnje, ostale od prađedova…
Koža po meri slobodna čoveka, a ne lanci ko ordenje zadovoljnog roba!
Mihailo Medenica
