Završi se štrajk glađu gospođe Marinike, i sve osta po starom. Pa i slabo poštovanje nečijeg rizikovanja zdravlja i života za druge, a kamoli „odziv!“. Što se i moglo očekivati, ali je baš zbog toga, ili preovlađujuće „klime“, njen gest za poštovanje.
Uostalom, zar nisu baš u toj klimi poštovani i slavljeni brojni mučenici i velikomučenici koje je (donekle) sledila, mada se slabo vide njihovi sledbenici?
Kako se slede, danas? Zna se, sa mnogo ića i pića, malo voska i tamjana. I pri pominjanju sa akcentom na „sveti“, a svetac se ne sledi nego očekuje pomoć. „Mučenik“ i „velikomučenik“ je dodatak koji se pominje (ako se pominje!), „jer tako treba“. Ništa čudno. Slediti ih očigledno je opasno po zdravlje, nekada i po život. A i po vlastitu slobodu i „mir“, kada je mučenik to zbog borbe sa moćnikom. Tako je, samo bez „slavljenja“, sa štrajkačima glađu, ranije sklonim ozbiljnijem i za sleđenje težim, protestnom samosakaćenju…
Pritom se shvataju kao akt nemoćnog protesta, očajanja. Nikako snage i ozbiljne pretnje, što je i dobar izgovor za neuključivanje u njihovo pripremanje! U klimi obeleženoj „vatanjem krivina i prečica“, i mudrovanja na račun „pucanja u svoju nogu“, koje je daleko od „prave stvari“. Bez navođenja koja je, dosta je prethodno otkriće. Zato se naglas priča i ponavlja da su ograničenog trajanja, a u sebi možda želi „idenje do kraja“. Kada bi svakako, zaista „odjeknuli“, tako da bi takvi imali još manje razloga da „zasuču rukave“. A kamoli, da „iznesu kožu na pazar“.
Štrajk glađu, kod nas nije ni uobičajen. I još gore, ne pamti se sa poštovanjem. Naprotiv, malobrojni koji se sećaju nekog Tome Nikolića, najviše pamte stiropor na kome je sedeo štrajkujući. Možda ga se seća i jedan vladika, takođe bez poštovanja. „Bubnuo je i ostao živ“, odmah najavivši gradnju crkve na tom mestu… Tako da će ovo lako biti svrstano u „Svašta!“. Zajedno sa suštom suprotnošću kakve su bile kletve političkih protivnika, jedne druge narodne poslanice.
Ali pošto se ipak radi ne samo o nečijem životu i zdravlju nego je to i „vrlo eksponirana ličnost“, ne može praviti da ga nema. Svi su želeli i čekali, da se što pre završi. Sa kakvim „ishodom“, shodno tome koja je „strana“ u pitanju! Možda i zato, malo ili nimalo o njemu nije govorila, ni opozicija? Ni reagovala na nečovečno sprdanje na račun štrajka odgovarajućih spodoba, kao nastojanjem da „postane poznatom“ i „liderom opozicije“? Takozvana javnost, takođe se nije pretrgla u pažnji…
autor:Radovan Marjanović
