Prela su nekada bila sastavni deo svake večeri u zimskom periodu. Tada ljudi uz porodicu, prijatelje, rođake i sve druge koje znatiželja dovede u njihov kraj, osete duh minulih vremena.
U neposrednoj blizini grada Knina, na mestu odakle pogled doseže do vrhova najlepših planina u ovom kraju: Dinare, Promine i Kozjaka, nalazi se Kolundžijska glavica. Ušuškano u oazi neukrotive prirode, daleko od grada i urbane buke, mesto je to na kojem se zimske večeri skraćuju uz prela, domaće proizvode na trpezi, vino iz bukare i razgovore o nekim boljim vremenima.
U smiraj dana, kada se zimski poslovi privedu kraju, a bura i jugo vode bitku za prevlast nad ovim usnulim krajem, nije zeman za poći na počinak, već uz pucketanje vatre sumirati dan na izmaku. Vreme praznika i slava polako prolazi, ali zima tek čeka svoju središnjicu oko Svetog Save i dok sve još miruje, vremena ostaje za ono što ovaj deo godine čini bogatijim i lepšim od ostalih godišnjih doba. Baš kao nekada, tradicija i običaji ponovo zažive, mirisi sa ognjišta opiju sva čula, a priča poteče kao vino u bukare. Baš takve večeri i danas žive na Kolundžijskoj glavici, na vidikovcu sa kojeg zastaje dah od pogleda, pod stenom kamenom kakvu ni svi vrhunski klesari u stvaralačkom zanosu ne bi mogli stvoriti. Na drvenoj bačvi, već čeka bocun domaće rakije, a zdravica dobrodošlice služi se iz srca domaćina umesto standardnog pozdrava. Tako je i nas dočekao naš domaćin, Gajo Radmilović, poslednji guslar iz sela Žegara, kako to sam za sebe često zna reći.
Dok se u dimnoj kući, dalmatinskoj sušari, pod žarom vatre peče peka, sa Gajom smo pričali o prelima koja su nekada bila sastavni deo svake večeri u zimskom periodu. Onakva kakva ih pamti iz najranijeg detinjstva, nastoji da ih očuva i danas, uz porodicu, prijatelje i rođake, pa i sve one koje znatiželja dovede u ovaj kraj kako bi i sami osetili taj duh minulih vremena.
– Baš u ovo vreme, oko Božića, sa dedom sam uveče najčešće išao na prelo kod našeg pokojnog kuma u selu. Mrkli mrak, zima, ledeno, sneg naveje svuda uokolo, a mi na konja pa na prelo. U starim kamenim kućama, vatrenicama, nasred kojih se nalazilo ognjište, ljudi bi sedeli oko vatre. Znao se čak i red sedenja, jer su mesta bila kao neki činovi, pa bi najstariji među prisutnima sedeo najbliže vatri. Tako su i priče počinjale, uvek nekim određenim redom i sledom, dok jedan priča, drugi bi pomno slušali. Prepričavali bi se protekli meseci i godine, važni događaji i istorijski datumi, spominjali ljudi koju su svojim delima zaslužili da se o njima pripoveda i da se upamte. Za sve to vreme uokolo je kružila drvena bukara sa dva uha, iz koje se pilo domaće vino, dalmatinski crnjak. Žene su se bavile o svom poslu, plele i tkale, prele vunu. Narezalo bi se malo slanine, koji krompir na pole stavio na žar, a kruh uvek vruć ispod peke. Kod nas su godine uglavnom bile loše, sušne i teške, a narod bi znao reći da je tek svaka četvrta ili peta bivala bolja od prethodnih, pa je to neretko bila i glavna tema razgovora na prelu – priseća se i prepričava Gajo, nastojeći da nam dočara atmosferu prela iz najranijih dana svoga detinjstva.
„Nekada smo od nepismenih ljudi mogli više naučiti nego od mnogih danas, koji mašu diplomama i ‘sve znaju’”
Baš u tim teškim godinama, kada je najveći izazov bio prehraniti porodicu i preživeti, ljudi su stečena znanja i iskustva prenosili jedni drugima, sakupljali kao mudrosti i predanja koja su naslednicima ostavljali u amanet. Kako blago sačuvati od zime i suše, kako letinu pripremiti da se razvuče kroz čitavu godinu, nije se učilo iz knjiga već iz sopstvenih primera i dovitljivosti. Pa, iako presudno važne, nisu to bile jedine teme koje su se provlačile kroz prela.
– Pričalo se i o tome ko se oženio ili udao u protekloj godini, ko je iz kakve kuće. Znalo se koja je cura prispela za udaju, a kojem momku je vreme za ženidbu. Gledalo se sve, prečešljali bi čitavo porodično stablo. Tako su se ugovarali susreti i brakovi. I ništa to nije bilo bez razloga, jer je i svako dete moralo znati ko je sa kim u krvnom srodstvu, ko su nam preci, rođaci i kumovi. Uz priču su išle i gusle, one sa dve strune, a uz gusle su znali glas pustiti i muškarci i žene. Ljudi su se tada držali za reč, koja je vredela više od bilo kakve bjanko menice. Ono što se obeća, moralo se ispuniti, i po tome se sudilo ko je kakav čovek – prepričava Gajo.
Sve o čemu priča nastojao je i nastoji otrgnuti od zaborava. Ne danas, nego kroz čitav svoj životni put. Nezaboravne mirise hrane sa ognjišta u ove zimske dane dočarava svojim prijateljima, ali i ljudima koje put nanese u njegovu oazu mira na Kolundžijskoj glavici. Odatle se, kaže, najlepše vidi Knin, planine koje ga okružuju, ali se i najbolje oseti mir, onaj dodir sa prirodom koji se u svakodnevnom životu prečesto zaboravi. Bez televizora, telefona, interneta, jer žive priče i pesme uvek je dovoljno da za ostalo ne preostaje ni prostora ni vremena.
– Zima je najbolje vreme za prela. Tada mi dolaze prijatelji sa svih strana sveta, članovi različitih društava koja se bave očuvanjem tradicije i običaja, jer sam i sam u toj priči i tome učim svoju decu. Za svaki taj susret ispečem kruh ispod peke, zatim teletinu ili jagnjetinu sa krompirom ispod peke, tu su domaće kobasice, sir, vino u bukarama, ali i gusle vazda pri ruci. Želja mi je da to prenesem na mlađe naraštaje, da svako ko dođe ovde i vidi, oseti tu atmosferu, prepozna to kao nešto lepo i dobro. Borba protiv zaborava trebalo bi da nam je važan zadatak, i ja nastojim da se držim toga svojim načinom života. Od nepismenih ljudi nekada smo mogli više naučiti nego od mnogih danas koji mašu diplomama i „sve znaju”, a o suštinski važnim stvarima u životu pojma nemaju. Moja pokojna baka nije znala ni slova, ali je znala lek za svaku boljku, svaku travku za šta je korisna, dete kada vidi znala je šta mu je. Nije bila prozorljiva, ali je dvanaestoro dece rodila. Na ovaj način, družeći se, ljudi bi mogli mnogo više da nauče, da znaju, da osete sve ono što im internet i televizija ne mogu dočarati i preneti – tvrdi naš sagovornik Gajo, dok priču prekida tek da povremeno obiđe peku pod žarom.
Suština prela je vraćanje izvoru
U tom ambijentu prepunom eksponata iz prošlosti, gde je svaki predmet imao svoju značajnu ulogu u domaćinstvu, Gajo se dotiče porodice, praznika i običaja koji su se u ovom kraju uvek poštovali iznad svega. Nimalo slučajno baš u ove januarske dane koji obiluju crvenim brojkama u kalendaru.
– Nije slučajno ovaj period vreme od prela. Od Svetog Nikole, Badnjeg dana i Božića, Jovanjdana pa do Svetog Save, dani su najkraći, a noći najduže. To je vreme kada se ne mogu obavljati neki poslovi na njivi, u polju, ali zato ih treba posvetiti porodici, dragim ljudima i onim trenucima za koje, tokom godine i lepših dana, nemamo previše vremena. Porodica je stub svega, bila i ostala, bez obzira što veliki broj ljudi ne pridaje tome na značaju. Porodica je crkva iz koje sve potiče, u kojoj nas uče onim najvrednijim stvarima. U našem narodu je ukorenjeno mnoštvo običaja koji su se poštovali i u najtežim vremenima. Zna se kako se slavi slava, kako Božić, a kako Vaskrs, kao što se zna kada je koji svetac i kako mu se moliti. Danas se sve to olako shvata, sve je svedeno na neki nivo promocije i folklora za prikaz, a onda se pitamo zašto nam nije dobro. Naši preci su to izrazito poštovali, i ni jedan posao se nije radio o prazniku izuzev kada je blago u pitanju, jer briga o životinjama bila je obavezna. Mi danas imamo vremena za sve, a ne znamo osnovno, ne poznajemo dovoljno ni svoj kraj, ni korene, a zanima nas ono što nema veze sa nama i na šta ne možemo uticati. Ni jedan narod nije savršen, a i mi smo loši, zato i trpimo posledice. Ne znamo ni kokošku od lisice sačuvati, ni vatru založiti, ni meso tranžirati ni osušiti, ni kada se koje seme u zemlju sadi, ni kako kruh sami ispeći, ni kada i kako drvo upilati za zimu, a kako porodicu sačuvati da i ne govorimo. Bez interneta mnogi ne bi preživeli čak i u izobilju svega, a ne, daleko bilo, da zavladaju još teža vremena. Svima je selo lepo, i svi vole selo, ali se radije ipak drže grada i prosipaju prazne priče, lažu i sebe i sve oko sebe – sve do detalja opisuje Gajo.
I mogao bi on tako danima, do kasno u noć, sve dok ima ko da sluša. Priča i tema nikad dovoljno, a peka već prispela na probu. Vani reži zima, bura nemilosrdno udara u sve što joj uspeva ili ne uspeva odoleti, a trpeza čak i slikom budi sva osetila. Miris teletine ispod peke, pucketanje vatre, domaće vino iz drvene bukare, obavezne zdravice i onda gusle da začine i uobliče čitavo prelo. Kad je ljudi više, baci se i koja na karte, zapeva onako na suvo, spontano i iz dubine duše. I to je, kao što kaže Gajo, smisao i suština svakoga prela. Da se sačuva, ne zaboravi, i da nas vrati izvoru od kojeg smo se udaljili, sa verom da će nam takve vrednosti biti na korist, makar samo zadržali ono što već imamo.
Piše: Vaska Radulović
