Milenko Plavšić danas je najpoznatiji stočar u Srbiji i malo šire, pre svega, zbog priče o njegovim zarobljenim konjima i govedima na Krčedinskoj adi i akciji spašavanja životinja koja je potom usledila.
No, pre nego što ga je upoznala najšira javnost, Milenko Plavšić nije bio nepoznat, pogotovo u Bačkoj i Sremu. Za njega se znalo kao čoveka, gorštaka, koji većinu vremena provodi u divljini Krčedinske ade u svojoj skromnoj drvenoj sojenici okružen stotinama poludivljih konja, ali i krdom podolskih goveda, autohtone vrste koja je nekada u ovim krajevima služila seljacima za radu na polju. Na ovih 800 hektara slobode dolazi se preko Dunava, a iako ada katastarski pripada sremskoj opštini Inđija, ipak je bliža suprotnoj obali i brigu o njoj vode koviljski stočari, zbog čega je zvanično kažu bačka teritorija.
Plavšić tako sem što je čuvar genetičkih resursa ove zemlje, važio je i za jednog od retkih vlasnika farme magaraca i proizvođača vrednog i mnogi tvrde najzdravijeg mleka – magarećeg. Ovaj poznati ritski stočar se više od dve decenije profesionalno bavio i ribarenjem, a danas od svih obaveza nema vremena da zabaci udicu.
Njegove životinje na adi bile su ponos opštine Inđija i turistički kec iz rukava. Da nije tako, ne bi turistička organizacija ovog mesta često pozivala goste kao i novinare da posete Krčedinsku adu i Plavšićeve životinje koje ovde žive u potpunoj slobodi. Planovi su bili veliki, od Krčedinske ade i tog dela Dunava se želelo napraviti srpsku Kapadokiju sa desetinama letećih balona u kojima turisti uživaju u prelepom pogledu na prirodu. Kada bi gosti došli kod Plavšića, nakon početnog oduševljenja adom, on bi izašao na pašnjak i u maniru najboljih dirigenata jednom vikom dozivao konje, drugom opet magarce, trećom goveda i tako redom. Scena je izgledala tako da se moralo zapljeskati.
Poslednji put kada smo se u jednoj novinarskoj turi sreli na tamo, neko je bio razglasio da je umro. Seljačka posla, kazao je uz smeh. Čitav taj dan se javljao na telefon kako bi demantovao nesrećnu vest.
–Ta smrt me prati od kada sam se rodio 1956. godine. Bio sam toliko bolešljivo dete da baba nije htela da me upiše u matičnu knjigu rođenih jer je mislila da neću preživeti. Tako da sam upisan tek 1974. godine i zvanično sam to godište, što i nije loše. Na ovom ostrvu sam više od dvadeset pet godina, po suncu, kiši i snegu. Ovakav život jednostavno morate voleti – rekao je tada ovaj Koviljčanin.
Kada se početkom devedesetih vratio na adu, kako je kazao, skoro da ovde više nije bilo životinja, da bi ih on u jednom momentu skupio više od 500. Bilo je oko 200 konja, stotinak magaraca i isto toliko podolskih goveda, ali i stotine ovaca, krava i mangulica. Ćurke i kokoške se nisu brojale. Govorio je da se ne brine jedino o rodama, čapljama i orlovima belorepanima koji dolaze na obližnju močvaru po osveženje.
Stoku je prodavao retko, obično ždrebad ili magarce i to samo proverenim ljudima za koje je znao da žele dalje da ih drže, a ne da ih pripremaju u kobasice. Klaničari mu tvrdi ne prekoračavaju prag. Sa samo četiri lanca zemlje, kako objašnjava ovaj stočar, bez subvencija države, sa ovolikim životinjama bio bi u debelom minusu. Ovako je tvrdi na nekoj nuli, ali živi onako kako želi i voli. Probleme su mu tada kako je isticao jedino stvarali šakali, koji bi noću preplivali reku i dolazili na gozbu.
Međutim, 2019. godine sa druge strane reke na gozbu su došli ljudi. Tada se njegov život okrenuo naglavačke. Plavšić tvrdi da ga osobe povezane sa bivšim narodnim poslanikom Marijanom Rističevićem maltretiraju već pet godina. Doveli su svoje životinje, a njegove su krali. Koliko je zbrojio, do sada je ostao bez više od stotinu grla što je u evrima negde oko 30.000.
Kako je stalno bio na adi, smetao im je. Pretukli su ga, a jednom su čak i zapucali na njega. Žalbe policiji nisu bile od koristi. Na kraju je sa ade morao da ode, a životinjama koje je tu ostavio, često nije mogao da priđe. Kada su mu ove zime uzeli skelu i zabranili da dođe po goveda, Plavšiću nije ostalo ništa drugo nego da potraži pomoć javnosti, čija je ljudska reakcija na apokaliptične slike životinja zarobljene nabujalim Dunavom dovela do toga da se goveda vrate kući.
„Ovaj problem traje već pet godina. Nama su pretili neki lokalni moćnici koje podržavaju Marijan Rističević i ekipa. Pa nam nisu zato dozvolili našu stoku da iznesemo. Mi smo mogli na vreme da reagujemo, da je policija reagovala. Ali u Inđiji nisu hteli da nam dodele dva službena čoveka da to obavimo”, objašnjavao je novinarima Milenko kako je došlo do toga da životinje ostanu na potopljenom ostrvu.
autor:Aleksandar Latas
