Kao student Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu Laza je stanovao u današnjoj Ulici kralja Petra I. Jednog dana, u bašti, neposredno ispod svog prozora ugledao je komšinicu Jelicu i zaljubio se na prvi pogled. Od njenog osmeha i crnih očiju Lazarević više nije mogao da pobegne. Jelica Milinović bila je kći oficira, poreklom iz Ćuprije i prva ljubav Laze Lazarevića. Laza je morao da je ostavi kada je pošao na studije medicine u Berlin. Prava nije voleo, studirao ih je “tek-tako”, da bi ih završio. Oduvek je maštao da postane “gospodin doktor”.
Bio je oktobar 1873. godine, ljubav je upoznao u kući u kojoj je stanovao, a idilu koju je živeo tih dana u obliku 13 pisama pretočio je u svoju prvu pripovetku “Švabica”. Sav u ljubavnom zanosu, pisao je: “Pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu kad pođe u šetnju”. Tako je pomenuta pripovetka postala prvi ljubavni roman u srpskoj književnosti. Švabica, po imenu Ana Gutjar, potpuno je zaposela srce mladog Lazarevića. Kad bi bila odsutna, bolovao je i iz sobe nije izlazio. Kada je bila u kući, čitav Lazin život se vrteo oko nje. Zimske noći su provodili u trpezariji gledajući se i razmenjujući misli i osećanja.
Ova velika ljubav je bila osuđena na nesrećan kraj. Lazu su čekali u rodnom Šapcu. Bio je jedino muško dete, a pošto je rano ostao bez oca, sve oči bile su uprte u njega. Stoga je rastanak s Anom bio neminovan. O tome piše: „Ona me je gledala, bleda kao jak na košulji: – to je sve tako neočekivano, da ja ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si…Vi ste slobodni!“.
Jovan Skerlić, će tri decenije kasnije, i dalje ljut na Lazin izbor pisati: „Bilo je za očekivati da će taj oslobođeni duh budući lekar, moderan čovek, ići za svojom glavom i za svojim srcem. Ali ne! Duhovna pokornost, tradicija je jača, i on će pognuti glavu pred apstrakcijom porodice“.
Laza dobija diplomu i zvanje “doktor celokupnog lekarstva”, dolazi u Beograd gde dobija posao, prvo kao mladi lekar, a dve godine kasnije kao lekar Okruga beogradskog.
Oženio se Poleksijom, ćerkom državnika Nikole, a sestrom svog pobratima Koste Hristića. Venčanje se održalo 22.maja 1881. Lazina majka je ovaj brak prokomentarisala „To nije brak iz ljubavi, ni brak iz računa”, čime je želela da kaže da je bio nepotreban. Na venčanju, kum mu je bio kolega i urednik časopisa „Otadžbina” dr Vladan Đorđević.
Skućili su se u Hilandarskoj ulici. Tu su im se i deca rodila. Sinovi: Milorad, Kuzman i Vladan i ćerka Anđelija. U toplom i dugo čekanom domu nije bilo idile. Kuzman je preminuo nakon godinu dana, a Vladan dve godine po rođenju. Poleksija je bila različita po karakteru od emotivnog Laze. On je preko mere radio želeći da ugodi ženi i deci. Karijera mu je napredovala, kao i tuberkuloza. Postao je lični lekar kralja Milana, sanitetski potpukovnik. Bio je šef Unutrašnjeg odeljenja Prve varoške bolnice. Otvorio je prvu kliniku za stare u Evropi. Slava ga nije promenila, nalazi vremena da besplatno pregleda đake, siromašne…
Jesen 1890. je dočekao bolestan. U podne 10. januara 1891. rekao je svojoj dragoj Poli: “Putovaćemo u osam i po!”. Kada je preminuo kazaljke na satu pokazivale su osam i tri četvrtine.
Izvor: opanak.net
