Opančar „agencija“: O kurvama* i kurveštijama

*Kurva – ličnost koja je zbog materijalne i/ili neke druge koristi spremna da „izda svoje ideale, porodicu, prijatelje, naciju ili društvenu grupu” (jedna od mnogobrojnih definicija tog pojma – ovde upotrebljena u tom značenju – o osloslobađajućoj presudi krivcima za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije je reč).

Jedna od starih narodnih izreka kaže – Svi pošteni, a u devojke dete. Tako i ovde – nad presudom Apelacionog suda u Beogradu kojom su krivci za ubistvo Slavka Ćuruvije konačno oslobođeni odgovornosti zgražavaju se čak i oni koji su tu presudu doneli:

U saopštenju od 5. februara 2024. godine, predsednik Apelacionog suda u Beogradu, Duško Milenković – takođe sudija, kaže da razume potrebu porodice, prijatelja i kolega novinara Slavka Ćuruvije da iskažu nezadovoljstvo odlukom Apelacionog suda, ali „da ta institucija sudi samo na osnovu dokaza koje ima u spisima predmeta“, a „tužilaštvo nije prezentovalo sudu dokaze koji bi potkrepili navode iz optužnice”, navodi se u saopštenju predsednika suda.

A malo zatim, u pomenutom saopštenju Predsednok Apelacionog suda dodaje i ovo:

„Da li je Apelacioni sud zauzeo pravilan stav u svojoj odluci, a koja je doneta nakon otvorenog pretresa pred Apelacionim sudom i ponovnog izvođenja određenih dokaza, ne možemo suditi samo na osnovu ličnog utiska o sudskom postupku, već samo na osnovu detaljne analize svih dokaza izvedenih u toku ovog postupka, kao i pravnosnažne presude kojom je okončan“.

Gospodine Predsedniče suda, ako je ta presuda doneta „nakon otvorenog pretresa pred Apelacionim sudom i ponovnog izvođenja određenih dokaza”, pretpostavka je da je na tom pretresu učestvovao i zastupnik tužilaštva. Pa koja je njegova uloga na tom pretresu bila? Sudeći po presudi on je tu bio samo dekora radi, jer ono što je imao da kaže on je rekao u optužnici, a petočlano veće sudija Apelacionog suda zna da protumači to što je on tamo rekao i bez njegovih naknadnih objašnjenja.

A ako je uloga tužilaštva na tom pretresu bila aktivna – realna je pretpostavka da jeste, da li je petočlano sudsko veće moglo da traži od njega da razjasni, te u skladu sa tim i upodobi svoje dokaze. Nije valjda da Apelaciono veće za to nije bilo ovlašćeno, već samo da potvrdi ili preinači presudu – ako je tako, to su mogli da prosude i na nejavnoj sednici, a teško je pretpostaviti da tokom 25-godišnjeg suđenja prvostepeni i drugostepeni sudovi – ni u prvom, ni u ponovljenom suđenju, na osnovu tih istih dokaza zaključe da su optuženi krivi i u skladu sa tim im i izreknu visoke kazne, a da veće Apelacionog suda jednoglasno zaključi da to nije tako.

A ako se ispostavilo da je to ipak tako, onda u našem sudijskom kadru postoji težak nesklad (neznanje) između sudijskog kadra u proteklih 25 godina i ovih danas aktuelnih u Apelacionom sudu, te u skladu sa tim, jedne ili druge bi trebalo osloboditi od daljeg vršenja sudijske funkcije.

U praksi – ovoj današnjoj (ovaj autor kao advokat pamti i neka druga vremena kada se vršilo i usklađivanje sudske prakse na svim nivoima), stvar je mnogo jednostavnija, pogotovu kad su u pitanju suđenja gde je na drugoj strani, direktno ili indirektno, umešana i država, što je i ovde slučaj, jer ne može se negirati da optuženi, kao pripadnici Službe državne bezbednosti, nisu i država. Sa tim ne treba mešati pitanje da li je delovanje ubijenog Slavka Ćuruvije – objektivno, predstavljalo opasnost po državu ili samo za režim koji je u tom vremenu oličavao državu, a to je pitanje koje je aktuelno i danas – slučaj Jovanjica na primer.

Dakle, ako se htelo da optuženi pripadnici službe državne bezbednosti na kraju dana budu oslobođeni, to se najelegantnije i najlakše moglo osmisliti tako što će se od samog početka postupka provlačiti neke greške policije i tužilaštva – prvostepeni i drgostepeni sudovi u prethodnom postupku to ne raspravljaju, to onda tako ostane do krajnje instance – i onda Apelacioni sud nema druge već da sve to ukine i optužene oslobodi krivice, kako proizilazi i iz saopštenja predsedjka Apelacionog sudau Beogradu.

U tom kontekstu najava Tužilaštva da će podneti Zahtev za zaštitu zakonitosti, kao vanredni pravni lek, deluje kao čisto licemerstvo. Oni da su hteli nešto svrsishodno da urade mogli su za 25 godina koliko ovo suđenje traje da nađu način i upodobe dokaze koje predlažu zahtevima Apelacionog suda koji dva puta iz istih razloga vraća predmet na ponovno suđenje. I na koje to nove dokaze oni nameravaju da se pozovu u Zahtevu za zaštitu zakonitosti. Ako imaju neke nove dokaze što ih nisu prezentirali u prethodnim postupcima. Ako imaju nameru da se pozovu na iste dokaze teško da će Vrhovni sud to protumačiti različito od Apelacionog suda. A ako se to i desi, te u tom postupku i uspeju, to neće imati nikakvog efekta na definitivno oslobađanje od svake odgovornosti prethodno optuženih delatnika Službe državne bezbednosti, tako da bi to onda moglo da bude samo nekakvo apstraktno „zadovoljenje pravde“. Možda se to i htelo po onom pricipu – I vuci siti i ovce na broju.

Nažalost , u istu kategoriju spada i izjava Maje Popović, Ministarke pravde:

„Uprkos svim naporima da se kroz ustavne amandmane dodatno ojača nezavisnost sudstva i samostalnost javnog tužilaštva, uprkos tome što smo svesno razvlastili Narodnu skupštinu u postupku izbora sudija i nosilaca javnotužilačke funkcije, pravosuđe nije ispunilo svoj osnovni zadatak. Kada se 25 godina čeka da se neki slučaj reši, to već samo po sebi ne može biti pravda. A kada ni posle 25 godina nije rešen slučaj i nisu kažnjeni vinovnici, onda se to ne može nazvati drugačije do najvećom nepravdom“.

Izjava odlična. Teško da bi bolja mogla da bude sročena. Ali koleginice – bivša, ako ste sve to pokušavali, a već ste dovoljno u tom mandatu, mada ja, da budem iskren, ne bih mogao da se setim tih vaših pokušaja, zašto ne “uzmete kapu” i kažete ono – Gospodo, dozvolite da se ja odjavim. Odjeknulo bi to, i bilo svrsishodnije od svih vaših pokušaja koje pominjete. Ovako, ostaje ono – S kim si, takav si!

I na kraju, da se vratim na naslov. U čemu je razlika između kurvi i kurveštija – ove druge su veštije.

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

autor:Dragiša Čolić