Izbori su odavno prošli, Parlament je upravo konstituisan, pa se približava i vreme za izglasavanje nove Vlade. Ta Vlada će, po svemu sudeći, biti ista kao i stara. Možda se poneko lice promeni, čisto da malo osveži, ali osnovne političke postavke biće iste. Zbog toga ne treba očekivati neke posebne promene politika u odnosu na dosadašnje. Ali nada umire poslednja.
Ovde je spisak zdravorazumskih ekonomskih preporuka za novu Vladu, šta bi trebalo da se radi da bi nam bilo bolje.
1. Javne finansije – štednja
Javne finansije nisu u jako lošem stanju, ali nije ni sve super kako to ministar finansija želi da predstavi. Tačno je da je nivo javnog duga u odnosu na BDP smanjen, i on je krajem godine iznosio 53% BDP-a, što je otprilike stanje pred pandemiju.
Ipak, to i dalje iznosi 36,4 milijarde evra, iliti oko 5,430 evra po stanovniku. Sa rastućom cenom kapitala tokom prethodne dve godine, jako su porasle kamate na naš javni dug. Zaduživanje je sada znatno skuplje: dok smo se ranije zaduživali po kamatnim stopma od ispod 2% (ili čak i samo 1% u slučaju zelenih obveznica izdatih 2021), pre godinu dana smo morali da pristanemo na kamatu od 6,5%.
Takođe, svake godine dospevaju na naplatu glavnice prethodnih dugova, pa da bi ih otplatili zadužujemo se ponovo novim dugom da otplatimo stari. Ovo nije ništa novo ni neuobičajeno u finansijskom menadžmentu javnog duga, ali to znači da su potrebe za zaduženje mnogo više od prostog deficita koji je samo porast javnog duga. Ove godine na naplatu dospevaju obveznice u vrednosti od gotovo 1,4 milijarde evra, a na to treba dodati i deficit od 1,7 milijardi evra.
U ovogodišnjem budžetu na kamate je planirano da se izdvoji nešto preko 2% BDP-a ili 1,6 milijardi evra, što je vraćanje na prethodne nivoe ovih rashoda pre poplave jeftinog novca za vreme pandemije. Zbog toga treba biti štedljiv, jer svaki pozajmljeni evro mora da se vrati sa kamatom. Deficit treba da se smanji, i da u najboljem slučaju iznosi oko 0,5% BDP-a da bi se napravio fiskalni prostor za loša vremena. Nažalost, revidirana Fiskalna strategija predviđa da deficit u narednim godinama do 2026. ostane relativno visok, oko 1,5% BDP-a.
Jasno je da u ovakvoj situaciji bilo kakvi dalji programi isplata bilo kakvih sredstava širokim grupama građana (mladi, stari, oni sa plavim očima ili koji slušaju klasičnu muziku) bez provere prihoda ne smeju da se nastave. Ovi rashodi moraju se staviti u okvire postojeće socijalne politike.
2. Više pažnje za zdravstvo i obrazovanje
Tokom prethodne dve decenije nedovoljno pažnje je posvećeno obrazovanju i zdravstvu, kao važnim društvenim sistemima, koji imaju posledice i po ekonomske parametre kroz kreiranje ljudskog kapitala. Rashodi na zdravstvo su nešto viši nego u zemljama u regionu (mereno učešćem u BDP-u) ali veći problem je loš kvalitet državnog zdravstva, jer gotovinu troškova snose građani plaćajući iz džepa. To znači da ne mogu da dođu do željene terapije u javnom zdravstvu, a to one najsiromašnije ostavlja u konačnici i bez zdravstvene zaštite pošto ne mogu da priušte privatnu negu.
Investicije u zdravstvene objekte i prateću opremu su dobre, ali nemaju smisla bez adekvatne brige o razvoju ljudskih resursa, naročito imajući u vidu nedostatak brojnih specijalista (npr anesteziologa). Odlazak u inostranstvo medicinskih radnika sa iskustvom predstavlja ozbiljan izazov, jer se time prekida i učenje mlađih radnika od starijih. Premalo pažnje se daje preventivnim postupcima, što onda rezultira u lečenju već uznapredovalih bolesti, što sa sobom nosi ne samo više novčane troškove nego i neizvestan ishod.
Obrazovanje je takođe više godina izbegavano. Nizak nivo ulaganja – Srbija na obrazovanje troši oko 3,1% BDP-a, dok zemlje EU troše upola više, 4,8% – ogleda se u niskim postignućima na PISA testovima kao međunarodnom ispitu, gde čak 40% naših đaka ne dosegne osnovni nivo pismenosti. U odnosu na svoje vršnjake, naši 15-ogodišnjaci imaju znanja kao da u školu idu 1,5 godinu dana manje.
Regrutacija novih nastavnika i kvalitet postojećeg kadra predstavlja ozbiljan problem, kao i nedostatak podsticaja nakon ulaska u obrazovni sistem. Pored samog kvaliteta obrazovanja, slab obuhvat i dalje predstalja problem: gotovo 5% dece uopšte ne krene u osnovnu školu. Ekonomski rast u modernoj ekonomiji zasnovan na znanju ne može da se zamisli bez obrazovanih ljudi.
3. Poboljšanje rada javne uprave
Država stoji na leđima javne uprave. Bez kvalitetne javne uprave, država je gluva, slepa i mentalno zaostala. Javna uprava treba ne samo da kreira nove zakone (kroz proces pisanja zakonskih rešenja koja će se usvojiti u Skupštini) već i da te zakone sprovodi u praksi, uočava nedostatke i nedorečenosti i ispravlja ih. Potom da kreira, sprovodi i evaluira javne politike.
Sa javnom upravom koja nije profesionalna zbog višedecenijskog nepotizma i partijskog upliva u kadriranje kroz proces zapošljavanja i napredovanja sve ovo je nedostižan cilj. Javna uprava nije ni motivisana zbog lošeg sistema podsticaja, ali i zbog problema vezanih za broj kadrova i razlike među zaradama.
Zabrana zapošljvanja u javnom sekoru, uvedena pre jedne decenije, i dalje je na snazi pa postoje ozbiljni manjkovi zaposlenih u pojedinim sektorima (inspektorati, poreska uprava itd) dok u nekim segmentima kadrova jednostavno nema dovoljno jer su plate u javnom sektoru značajno niže od onih u privatnom sektoru na istim ili sličnim poslovima. Treba ukinuti zabranu zapošljavanja, uz jasnu sistematizaciju radnih mesta i politiku plata koja će ujednačiti standarde širom javne uprave, jer trenutno i dalje plate ne zavise samo od kompetencija i odgovornosti rada, već često i od same institucije u kojoj je neko zaposlen.
Ne zaboravimo da je pitanje kvaliteta javne uprave povezano i sa drugim važnim delovima državnog delovanja. Na primer, tokom prva tri kvartala prethodne godine platili smo oko 7,5 miliona evra na provizije za nepovučena kreditna sredstva, a skoro polovinu tog iznosa kineskoj EXIM banci koja finansira infrastrukturne projekte.
Kašnjenje u povlačenju sredstava je posledica kašnjenja u infrastrukturnim radovima, jer ne mogu samo da upale mašine i kopa zemlja, potrebno je pre toga završiti eksproprijaciju zemljišta i projektnu dokumentaciju. A to se ne može učiniti u zadatim okvirima sa slabom administracijom.
Slično, ako ne još i gore jeste sa troškovima po rešenju sudova. Zbog lošeg rada javne uprave, građani i preduzeća često posežu za zaštitom svojih prava kako pred domaćim, ali tako i međunarodnim sudovima. Tokom 2022. na ove namene potrošeno je oko 200 miliona evra, dok se cifre za prethodnu godinu još uvek sabiraju ali verovatno neće značajnije odudarati od toga.
4. Javne investicije – samo uz jasnu Cost Benefit analizu
Javne investicije u infrastrukturu već su na zavidno visokom nivou od gotovo 7% BDP-a. U trenutku kada postoje i visoke privatne investicije u građevinarstvo, nema svrhe ekonomski rast pospešivati povećanjem javnih investicija u fizičku infrastrukturu. Umesto toga, više pažnje treba posvetiti njihovom kvalitetu. Previše pažnje se posvećuje putnoj infrastrukturi, na uštrb komunalne, iako su veoma loši pokazatelji vezano za kvalitet pijaće vode, sakupljanje i tretman otpadnih voda i otpada uopšte. Zagađenje vazduha kao posledica nedovoljno razvijenog sistema daljinskog grejanja i mreže gasovoda je takođe ozbiljan problem po zdravlje.
U situaciji čestih probijanja rokova izgradnje, teško objašnjivog rasta troškova projekata, treba izvršiti jasnu prioretizaciju i pristupiti izvođenju samo onih infrastrukturnih projekata koji sa sobom nose jasne ekonomske i društvene benefite. Ove studije i analize treba napokon da se daju na uvid zainteresovanoj stručnoj javnosti, umesto da se odabiru projekata pristupa bez jasne strategije i cilja.
5. Smanjenje tenzija – spoljnih i unutrašnjih
Konačno, ekonomskog razvoja nema u sredini gde postoje visoki politički rizici. Društvene tenzije, kako one na unutrašnjem planu, tako i one na spoljašnjem – treba smanjiti kroz dijalog, pregovore i poštovanje dogovora. Na unutrašnjem planu ovo znači prevazilaženje političke izborne krize poboljšanjem izbornih uslova, a na spoljašnjem rešavanjem otvorenih bilateralnih pitanja sa drugim zemljama u regionu, kao i dalji napredak u regionalnim inicijativama poputotvorenog Balkana i Berlinskog procesa.
