Osamnaest godina od nekažnjenog zločina: Srbija je zaboravila Goraždevac

Na 18. godišnjicu od zločina na Bistrici služen je parastos stradalim dečacima Ivanu Jovoviću i Pantu Dakiću u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Goraždevcu. Goraždevčani, čiji je život obeležila ova tragedija, ogorčeni su zbog obustave istrage EULEX-a i nesigurnosti koju i dalje osećaju usled incidenata koji su se natavili; mnogi i zbog manjka brige vlasti da najveće srpsko selo u Metohiji opstane. Ali, zvaničnici poručuju: Jedino poverenje u Aleksandra Vučića.

Otac Petar iz Visokih Dečana, Nenad Našpalić goraždevački paroh i otac Dragan Radovanović pećki paroh, služili su parastos.

Sa meštanima sela bili su i lokalni zvaničnici i pomoćnica direktora Kancelarije za KiM Jelena Stojković.

Otac ubijenog Pantelije Dakića kaže da će da očekuje rasvetljavanje zločina dok je živ ali da je nemoćan da on sam „potera istragu“, a albanski advokati neće da prihvate ovaj slučaj.

„Ja sam nemoćan u svemu, da ja mogu nešto da uradim, da ja poteram tu istragu. Svake godine su iste priče. Isto se moliš u Euleksu, onaj u supu kaže da moraš sam da podneseš tužbu. Išao sam kod ovih advakata Albanaca da pitam. Ma kakvi, neće niko da se prihvati da potegne ovo pitanje“, kazao je Milisav Dakić.

Sete nas se samo kada je 13.

Đorđe Ugrenović, koji je bio ranjen u ovom napadu, za Radio Goraždevac danas kaže:

„Ništa se nije promenilo. To je ostalo u glavi kao da se danas desilo. Bilo je jako strašno, znate i sami, svi znaju. Poginuli su nedužni dečaci. Mi smo ranjeni, srećom ostali smo živi“.

Ispričao je da je sa pokojnim Ivanom otišao na reku da se kupaju gde su i ranije odlazili i da su se ubice prikrale kroz obližni šumarak.

„Niko nije ni pomislio da neko može da puca na golu decu. Prikrali su se i odjednom su se čuli pucnjevi, dok nisu ljudi popadali, dok me nije pogodio metak, ja nisam ni pomislio da je neko pucao, mislili smo da su petarde ili nešto“.

Međutim, i svedočenja o medicinskoj pomoći koju su deca dobila u pećkoj bolnici su takođe teška. „Tamo je već bilo skoro kao na Bistrici. Dočekala nas je masa ljudi tu. Dragana (Srbljak) i ja smo bili zajedno u sobi, nama su na žive rane stavili gips, preko gipsa je išla krv. Da smo zakasnili još sat vremena i da nismo otišli u Kosovsku Mitrovicu, i mi bi kobno završili“, kaže Đorđe Ugrenović.

On je ogorčen i na odnos srpskih vlasti jer kaže da ih se „sete“ jedino kad dođe 13. avgust – „slikaju se i odu“.

„Ne znam koga da krivim. Ne čude me Albanci, već naši što ćute. Naši ćute, nema pokretanja, ništa se ne dešava. Sete se jedino kad dođe trinaesti avgust, dođu, slikaju se i odu. Čak, prošle godine se desilo da su krijući došli tu, ujutru rano, stavili venac, kao da su Albanci, tako je uradio Hašim Tači i to isto se desilo prošle godine od strane naših“, kazao je za lokalni Radio Goraždevac.

Đorđe je odlučio da ostane u svom selu. Danas je oženjen i ima četvoro dece. „Imam hvala Bogu četvoro dece, tu mi je majka stara, niko nije došao da pita da li mi treba nešto, ne. Ali hvala Bogu, snalazim se sam, ne zavisim ni od koga. Ne moraju da se sete ali neka urade nešto za selo, za omladinu, ima dosta omladine koja je tu, neka ih zaposle da malo oživi selo. To bi nam bilo dovoljno“.

Porodica Ugrenović se finansira platom pomoćnog radnika u školi i poljoprivrednim radovima.

Za mene je ovo istorijska priča

„U poslednjih pet-šest godina mislim da ova priča nikog ne zanima. Počevši od političara pa do najobičnijeg građanina, jednostavno ne znaju za taj datum. E sad to nama nekako teško pada, nama je teško svakog dana, samo kada pomislimo na one sirene i na taj događaj, onda možete da zamislite kako je nama, a da ne pričam za sahrane“, za Radio Goraždevac svedočila je Mirjana Srbljak, čija je ćerka Dragana ranjena na Pećkoj Bistrici 13. avgusta 2003. godine.

Ona kaže da je za nju to istorijska priča.

„Da tako mlada i nevina deca stradaju, ispred svih nas, ispred KFOR-a, nama ispred kuće“.

I Mirjana dodaje da joj je žao što Srbija taj događaj polako zaboravlja. „Samo neko se pojavi tog trinaestog, tada ima termin na TV-u 2-3 minuta i to je sve“.

Brine je što mladi odlaze iz Metohije. Njena su otišla. Budućnost je ovde neizvesna.

„Ja sam majka četvoro dece, ona, išli smo svuda, oni su još nezaposleni. Sad mi nije žao što su napustili Goraždevac, ali sad se dešava nešto najstrašnije za mene, oni napuštaju Srbiju“.

Pre osamnaest godina kada se desio zločin na Bistrici, Goraždevac je brojao oko 250 đaka i više od 1200 stanovn su se školovala, završila fakultete. Ja sam pokušavala ovde da ih zadržim, što je najgore, i deca su to htela. Nikada nam niko nije dao prilikuika. Danas u Goraždevcu živi oko 700, a škola jedva da ima nešto više od 80 đaka.

„Mene je jeza da prođem kroz selo i zato izbegavam, tiha jeza. Kada čujem da je neko upisao prvi razred i kad mi kažu da ih ima pet, verujte srce me boli. A to nije bilo davno, pre dvadeset godina, dvadeset pet- šezdeset prvaka, to je nešto što je najteže sada. A mi nismo uradili ništa. Ja sam se trudila, ali taj trud je bio neizvodljiv. Ja sam samo istrošila vreme, energiju, zdravlje“, kaže Mirjana Srbljak.

Misija EULEX na Kosovu obustavila je 2011. godine istragu o zločinu u Goraždevcu uz obrazloženje „da se ne bi mogli pronaći dokazi koji bi se korisno mogli istražiti, pa nije u mogućnosti da nastavi krivično gonjenje“.

„Toga dana kad su oni nama saopštili da oni obustavljaju, da nemaju dovoljno argumenata i tako dalje. I taj njihov beskonačni broj sastanaka i rastanaka. To je bolelo, ali više boli kad shvatite da to više nikog ne zanima u našoj zemlji. Ja sam te strance odavno prokužila, što bi rekli Hrvati. Oni samo znaju da kažu – I’m sorry – Da ispričaju jednu beskonačnu priču i oni me uopšte ne zanimaju. Meni je žao što smo mi stali. Što mi 13. imamo samo neke dobrovoljne novinare, koje stvarno boli i hoće da obeleže taj dan. Nikog to više ne zanima, ni jednog političara, da se razumemo. Mi to ispričamo tog dana i to je termin od dva-tri minuta, to je cela priča. A sve je to moglo drugačije. Barem tog trinaestog avgusta, sve je moglo drugačije. Verujte mi da je moglo, sve bi bilo drugačije“, zaključuje Mirjana Srbljak.

Zvaničnici: Srba manje zbog kosovske policije i jedino poverenje u Aleksandra Vučića

Predsednik PO opštine Peć, Miloš Dimitrijević, prenosi ogorčenje meštana postupcima međunarodne zajednice i kosovskog pravosuđa.

Kaže da je Srba u Goraždevcu sve manje zbog kosovske policije, a da jedino poverenje imaju u Aleksandra Vučića. Apelovao je na vladu da se nađu nova zaposlenja mladima.

Zamenica direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Jelena Stojković, kazala je da je napad na srpske dečake pre 18 godina na pećkoj Bistrici simbol velikog stradanja srpskog naroda.

I ona je podsetila na odustvo sudskog epiloga.

Nakon parastosa u crkvi, služen je pomen na grobu Ivana Jovovića i Pantelije Dakića. Prisustvovali su članovi porodice ubijenog mladića.

U oružanom napadu 13. avgusta 2003. godine, na obali Bistrice na licu mesta ubijen je Ivan Jovović (19). Pantelija Dakić (12) je povredama podlegao u pećkoj bolnici. Bogdan Bukumirić (14), Đorđe Ugrenović (20), Marko Bogićević (12) i Dragana Srbljak (13) teško su ranjeni.

Najteže povređeni Bukumirić je prebačen u francusku bolnicu u Južnoj Mitrovici, a na putu do bolnice, napadnuto je i vozilo hitne pomoći. Nakon prve operacije, Bukumirića bez znakova života, ponovo hitno prebacuju u drugu bolnicu, u severnoj Kosovskoj Mitrovici, a odatle helikopterom na VMA u Beogradu, gde šest dana provodi u komi i preživljava četiri teške operacije.

Osamnnaest godina kasnije – ubice nisu pronađene, dok su Specijalno tužilaštvo Kosova i EULEX 2010. godine obustavili istragu usled toga što ona „nije dovela do konkretnih rezultata, ili potencijalno osumnjičenih”.

Na Goraždevac je i 2015. godine u dva navrata, 9. jula, odnosno 7. decembra, pucano iz teškog automatskog oružja, srećom bez žrtava, dok je spomenik žrtvama stradalim u NATO bombardovanju i deci stradaloj na Bistrici, koji se nalazi u centru Goraždevca, zapaljen i rušen. Napad u decembru osudili su srpski zvaničnici, međunarodni i kosovski.

U Goraždevcu je u februaru 2016. postavljen obnovljeni spomenik žrtvama NATO bombardovanja i dvojici dečaka stradalih na Bistrici koji je porušen u napadu početkom decembra 2015. godine. Kako je tada naveo RTS, spomenik je obnovila Kancelarija za Kosovo i Metohiju.

Naslovna fotografija: Pokret za odbranu Kosova i Metohije

izvor:http://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs