Željni da čujemo nešto drugo od višegodišnjeg šamaranja realnosti, okupili smo se u Gračanici da pronađemo još neku reč ohrabrenja
Da se istina o tome u kakvim uslovima Srbi žive i u 21. veku na prostoru Kosova i Metohije krije i zataškava, i da je sve usmereno ka tome da se za nju nikada ne sazna, govori i najnoviji potez samoproglašene države Kosovo kojim se Handke proglašava personom non grata. Arno Gujon, još jedan naš svedok, ne može na Kosovo više od godinu dana, i verujem da je to samo početak. Čega se plaše ako sve rade kako treba i ako je istina na njihovoj strani?
„Naš glas se decenijama nije čuo, ali sada, kada je Handke dobio ovo priznanje u kome je diskretno rečeno da njegov glas treba saslušati i iznova pročitati sve ono što je govorio i pisao, prilika je da i mi ponovimo ono što smo dugo govorili, ali nije imao ko da čuje“, rekao je u Gračanici predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić na akademiji posvećenoj nobelovcu Peteru Handkeu.
Njemu u čast okupili su se Srbi iz različitih krajeva Kosova i Metohije, na dan kada mu je u Stokholmu uručena nagrada. Akademiju su organizovali Dom kulture Gračanica, Matica srpska, Biblioteka Matice srpske i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada. Nazvali su je „Oživljavanje pogođenih nepravdom“. Od trenutka kada je objavljeno da je Peter Handke dobitnik Nobelove nagrade za književnost, čekali smo da se baš na Kosovu i Metohiji organizuje nešto posvećeno ovom velikom piscu.
Nakon sukoba 1999. godine Handke je često dolazio na Kosovo i Metohiju – najčešće u Veliku Hoču i Orahovac. Sećam se vremena kada bi mi prijatelj iz Hoče, na pitanje šta je novo, odgovarao da je tu Handke, i svoje reakcije kao da je to nešto što se podrazumeva – u smislu da to i nije novost. (Srbi iz pomenutih mesta najkompetentniji su da govore o njemu, jer je u njihovom getu najčešće boravio.) Srela sam ga nekoliko puta i oduševljavala me je njegova mirnoća. Delio je patnju svih Srba, ali i divio se koliko su Srbi na Kosovu i Metohiji dostojanstveni tako izolovani i zaboravljeni. Pričali su Hočanci da je dosta toga znao da im zameri, da je bio surovo iskren. Nisu mu zamerali, već sve shvatali kao sugestiju dobrog prijatelja.
ŽELjNI OHRABRENjA
Željni da čujemo nešto drugo od višegodišnjeg šamaranja realnosti, okupili smo se u Gračanici da pronađemo još neku reč ohrabrenja zbog koje ćemo trpljenje ove nepravde izdržati još malo – ovde gde smo rođeni.
Predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić podsetio je da je devedesetih godina prošlog veka Handke učvrstio svoj odnos prema Srbima. Prenosim deo njegove besede: „Tada je primetio da su Srbi imali jedan stav koji je njemu bio vrlo simpatičan – postojanost. Srbi su, uprkos tome što su najviše izgubili ili bili zakinuti onim što su dobili u onoj Jugoslaviji, a to se posebno odnosi na Ustav iz 1974. godine, jedini bili voljni da tu zajedničku državu brane. Video je da kod Srba postoji neka vrsta moralne obaveze prema sopstvenoj otadžbini, koja je kod drugih naroda nestala.
U Srbiju Handke sve češće dolazi od oktobra 1995. godine. Od tada se sve jasnije deklariše kao čovek koji jasno vidi kako se Srbima nanosi neverovatna nepravda, i kako to njegov elementarni moralni rezon ne može da podnese. Tada su nastale knjige koje su istinski potresle zapadno javno mnjenje, i dovele do toga da i sam Handke, zajedno sa Srbima, bude izložen procesu demonizacije. Prvo je 1996. godine izašla knjiga Zimsko putovanje na reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu ili pravda za Srbiju i 1997. Lenji dodatak zimskom putovanju. Tu dobijamo onog Handkea koji vremenom sve više i sve otvorenije uspeva da kaže ono što zapadno mnjenje uporno previđa.
Handke je čovek, reklo bi se, izuzetno svojeglav, čovek na svoju ruku, a to mi Srbi možemo dobro da razumemo. Kao što možemo da razumemo ono što često ide uz to, a to je potreba za čvrstim moralnim rezonom od kojeg se ne odstupa lako. Da li ima u Evropi ima mesta koje više odgovara jednom takvom obrascu od Kosova? Teško ćemo ga naći, nema ga. Mi smo potekli odatle, tu smo zadojeni onim što je Hristov obrazac – obrazac Bogočoveka; naš zavet koji su naši preci sa Svetim knezom Lazarom položili 1389. godine, i nema razloga, ni nama, ni Peteru Handkeu, da od takvih zaveta odustajemo.
Sa Peterom Handkeom smo dobili nešto najviše što može da se dobije. Čoveka koji je uvek sklon da gleda stvari iz nekog posebnog ugla, koji je vrlo strog, i koji neće odstupiti. On je u Srbima prepoznao dubinsko delovanje kosovskog zaveta, i njegovom rečju dobili smo ohrabrenje da to možemo čuvati kao najvišu vrednost savremenog sveta. Ako nas na to ohrabruje Peter Handke, onda znači da ima očiju koje to vide, koje vide da je naša kultura dobro utemeljena i da ona može dati dobre rezultate“, besedio je predsednik Matice srpske u Gračanici.
SVEDOCI
Peter Handke je sa suprugom Sofijom u Veliku Hoču često dolazio bez ikakve najave. Donosio je pomoć za ugrožene, obilazio razrušena groblja, sela, obilazio proterane porodice, razgovarao sa Srbima čiji su članovi porodice kidnapovani, ubijeni. Obilazio je teren i sam dolazio do zaključaka. Na svakom koraku o nama svedočili su vekovi uzidani u crkve, crkvišta, manastire, naša kultura i tradicija, ali i kakav odnos prema tome imaju ovi što se sada gospodarima naše zemlje nazivaju.
Direktor Doma kulture u Gračanici Živojin Rakočević rekao je na akademiji da Handke poseduje moć istinskog genija. „Handke je postao svedok na taj način što je sve nas pretvorio u svedoke. Nas, ali i one koji ga napadaju. I oni svedoče deo istorije. Handke bi dolazio na Kosovo i tražio lica, jer genije je u stanju da vas pročita isto, usudiću se da kažem, kao duhovnik. Da prođe kroz kosti, kroz naše sudbine i zablude. To je radio u vremenu kada smo se pitali ima li ikoga na našoj strani, da li neko razume pravu istinu? On je bio taj“, rekao je Rakočević.
Hočanci i Orahovčani pričaju da nisu najoduševljenije reagovali kada je prvi put došao da ih obiđe. Rezervisano su mu prišli jer za njih je, u onim prvim godinama po završetku NATO agresije, bio samo stranac više koji će da ih posmatra kao da su kunići iz nekog zapadnjačkog eksperimenta. Vrlo brzo su promenili mišljenje, jer su njega zanimale drugačije stvari. Odlično je rezonovao sve što se do tada dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije i shvatili da je on, u stvari, na strani istine, a ne Srba zato što su Srbi. U njima je video nešto čega oni nisu ni bili svesni da poseduju. U toj spoznaji, priznaju da ih je osvojio za sva vremena.
ISTINA KAO IZBOR
Takvo mišljenje dele i Srbi iz ostalih geta. Jer, na Kosovu i Metohiji se treba braniti istina, zato što se kroz nju brane sve norme na kojima mora da počiva savremeni svet. Handke je shvatio da su ovi prostori baš to mesto u Evropi gde se glas mora podići u odbranu istine. Nije nama što smo ostali da živimo na Kosovu i Metohiji stalo do toga da nas neko veliča. Nama je stalo do istine, i zato što je znamo ostali smo na svojim ognjištima i trpimo. To je bio naš izbor i naša polazna tačka. Peter Handke je to shvatio i podržao nas u tome. U tome je sva mudrost. Jedino kako smo mi, Kosovci, mogli da mu se odužimo za sve njegove reči razumevanja i podrške jeste dodeljivanje najznačajnije nagrade manifestacije „Vidovdansko pesničko bdenije“, a to je „Zlatni krst kneza Lazara“ za 2009. godinu.
„Oživljavaju me ti izuzetni, otvoreni, pažljivi ljudi, pogođeni nepravdom. To se sad posebno vidi na Kosovu“, izjavljivao je Handke. Svi oni što su digli glas protiv njega od trenutka objavljivanja da je dobitnik nagrade rukovođeni su ničim drugim do mržnjom. Daleko od toga da među njima nema onih koji su pogođeni ličnim tragedijama, i to je žalosno, ali i oni moraju prihvatiti i priznati da je žrtava bilo i na drugoj strani, i da je istina malo drugačija od one koja se kroji od novca i interesa, i nastaje u nekoj kancelariji ko zna gde, odnosno koja ima svoju cenu. Istina je jedna i nije vezana za političke prilike u svetu, i to onima koji reže i laju na Handkea smeta. Ističe im rok upotrebe i svesni su toga.
Snimak akademije u Gračanici odmah po završetku poslat je Handkeovoj supruzi Sofiji. Na taj način mu Srbi sa Kosova i Metohije čestitaju na nagradi koja mu je dodeljena zbog njegovog književnog dela, iskreno se radujući što je taj deo pravde konačno zadovoljen. On je to davno zaslužio.
