Ponuda koju Srbija ne može da odbije?

Da li nam je NATO iz Vilnjusa poslao ponudu koja se ne može odbiti i prete li nam da ćemo se, ako je ne prihvatimo, jednog dana probuditi s konjskom glavom u krevetu?

Amerika jeste izgubila rat u Vijetnamu, ali je ostvarila svoj cilj – da tu zemlju potpuno uništi i učini irelevantnom na duži vremenski period, navodi čuveni reditelj Oliver Stoun u svojoj dokumentarnoj seriji „Tajna istorija Amerike”, koja se ovih dana emituje na RTS-u. U sprovođenju tog cilja, kako kaže Stoun, Vašington je na Vijetnam, po veličini sličan Norveškoj, bacio dvostruko više bombi nego što je upotrebljeno u celom Drugom svetskom ratu (računajući i evropsko, i pacifičko ratište). Uključujući i kasetnu municiju, koja se sada, odlukom Vašingtona da je pošalje u Ukrajinu, ponovo vraća u žižu interesovanja javnosti.

Šta je i kakva je ta kasetna municija niko u Evropi ne zna bolje od nas – Srba. Ovo zloćudno oružje, čije su žrtve u 95 odsto slučajeva civili, NATO je posejao na više od 300 lokacija, odnosno na površini od 23 miliona kvadratnih metara u Srbiji. Kakvo je zlo tada počinjeno pamti čak i kandidat za demokratsku nominaciju za predsednika SAD Robert F. Kenedi Mlađi koji je na Tviteru, povodom slanja ovog oružja Ukrajini, podsetio na napad na Niš 1999: „U ulici koja vodi od pijace, raskomadana tela su bila razbacana među šargarepama i drugim povrćem u lokvama krvi.“

Američka NATO saveznica Nemačka, koja je te 1999. godine prvi put od Drugog svetskog rata svoje avione poslala u borbene zadatke, saopštava da ne podržava ovu odluku Vašingtona, ali joj se i ne protivi. A zašto bi kad sada šalje i svoje tenkove u borbene akcije, takođe prvi put posle Drugog svetskog rata i to ponovo na Istočni front.

Indijski diplomata M. K. Badrakumar primećuje da je nemački angažman u Ukrajini motivisan (i) njihovom željom za osvetom Rusima koji su ih potukli 1945. Možda je pomalo čudno da je do te teze o nemačkoj osvetoljubivosti došao indijski diplomata, ali mi možemo potvrditi da razmišlja u dobrom pravcu. Ne samo da je opšte poznato da je Hitler 1941. žarko želeo da nam se osveti nego je to 1991. poželeo i njegov naslednik na mestu kancelara Helmut Kol zdušno podržavajući nemačke saveznike iz Drugog svetskog rata tokom raspada SFRJ. Ta želja za osvetom pruža se vertikalno i do nižih slojeva, do običnih vojnika koji su jedva dočekali da ponovo raspale po Srbima, o čemu svedoči sudbina one dvojice novomučenika Slavka i Žarka, koje nemački pripadnici KFOR-a brutalno pogubiše sa 220 metaka 13. juna 1999.

Poziv obema stranama

U kontekstu ovih crtica treba sagledavati poruke koje su Srbiji upućene sa upravo održanog samita NATO-a u Vilnjusu. Dakle, oni koji su nas zasipali kasetnim bombama i koji su nas streljali kad god su bili u prilici, pozivaju nas da budemo konstruktivni:

„Očekujemo od Srbije da se na konstruktivan način angažuje sa NATO-om i svojim susedima. Podržavamo dijalog uz podršku EU i druge napore usmerene na normalizaciju odnosa Beograda i Prištine i pozivamo strane da iskoriste trenutak i u dobroj veri se angažuju zarad postizanja trajnog političkog rešenja. Pozivamo obe strane da odmah deeskaliraju situaciju, vrate se dijalogu i konstruktivno se angažuju u primeni sporazuma o putu normalizacije između Beograda i Prištine koji je nedavno postignut u Briselu i Ohridu.”

Tako piše u jednoj od dve tačke u Završnoj deklaraciji samita. U drugoj se navodi da će NATO ostati posvećen „kontinuiranom angažovanju na Kosovu u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244”, ali i da su „nedavni eskalacioni postupci neprihvatljivi”, te se „osuđuje nasilje na severu Kosova, kao i ničim izazvani napadi koji su naneli ozbiljne povrede vojnicima NATO-a”.

Za početak, još jednom da konstatujemo da su njihovi pozivi „obema stranama” da „deeskaliraju”, da se „uzdrže”, da ovo, da ono – već dosadili i Bogu i narodu, što bi se reklo, osim pretendentu Filipu Karađorđeviću i užem krugu njegovih najekstremnijih pristalica. Kakvog smisla ima 11. jula pozivati obe strane na „deeskalaciju”, kada je jedna strana već toliko učinila da smiri situaciju da se dovela do granice samoponiženja (možda je ta granica i pređena) pa je još 26. juna na slobodu pustila trojicu terorista obučenih u uniforme nekakve „kosovske policije”?

Takođe, kakvog smisla ima kao čin „deeskalacije” prihvatiti velikodušnu odluku premijera južne srpske pokrajine Aljbina Kurtija da sa severa povuče četvrtinu svojih snaga, kada je 100 odsto tih snaga tamo nelegalno, odnosno suprotno garancijama koje je NATO dao 19. aprila 2013. godine?

O tome kakvi su darovi ovih Danajaca svedoči i činjenica da pozivaju na primenu „nedavno postignutog sporazuma o putu normalizacije” odnosa Beograda i Prištine, a zaboravljaju da pomenu neophodnost sprovođenja onoga što je dogovoreno pre više od deset godina.

U ovom kontekstu važno je osvrnuti se i na zaključke čelnika NATO-a o Bosni i Hercegovini. Pored toga što ističu da BiH ne treba da „dovodi u pitanje konačnu odluku o članstvu u NATO-u” (je l‘ nekome od vas poznato da je BiH donela takvu „konačnu odluku”, odnosno da je neko iz Republike Srpske na to pristao?), NATO se zaklinje u očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta ove bivše jugoslovenske republike, naravno, u skladu sa Opštim okvirnim sporazumom za mir u BiH i drugim relevantnim međunarodnim sporazumima.

Opet licemerje kao opšte mesto, pošto se u slučaju Srbije ne spominje nikakav suverenitet, a još manje teritorijalni integritet, a najmanje „opšti okvirni sporazum za mir”, odnosno Rezolucija 1244. Pardon, pominje se, ali isključivo u kontekstu koji Alijansi odgovara – u ogrtanju delovanja KFOR-a pod plašt Rezolucije 1244 koju krše svakodnevno dopuštajući formiranje i naoružavanje „kosovske vojske”, koja po priznanju Aljbina Kurtija i njegovog „ministra odbrane” predstavlja otelotvorenje „duha OVK”. Taj „duh” je prema Rezoluciji 1244 trebalo da bude razoružan još 1999, a ne naoružan 2023.

I za to razoružavanje je bio zadužen upravo KFOR, odnosno NATO, pod čijom je komandom međunarodna mirovna misija na Kosovu i Metohiji. Ponovo ispada da je deviza „Kolektivnog zapada”, oličenog ovoga puta u NATO-u, da ono što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu, a da nas smatraju za ozbiljne volove.

Neizazvano nasilje

U NATO deklaraciji posebno je iritantna opaska o „ničim izazvanim napadima”. Istina, bilo je na severu Kosova i Metohije ničim izazvanih napada, ali njihova meta nisu bili vojnici NATO-a, odnosno KFOR-a. Oni u toj radnji nisu bili objekat nego subjekat. I o tome kao dokaz postoji bezbroj video-snimaka. Uostalom, cela akcija KFOR-a je rođena grbava.

Pošto su takozvani kosovski policajci predvođeni takozvanim gradonačelnicima upali u zgrade opština sa srpskom većinom, KFOR je trebalo da interveniše, ali ne tako što će ih štititi od nezadovoljnog naroda, nego tako što će ih vratiti na mesto, a ono je južno od Ibra. I to u skladu sa onim gorepomenutim sporazumom iz Brisela iz 2013.

Ako im nije bilo do eskalacije (na KFOR i NATO mislimo), onda je trebalo da spreče njihov upad na sever. Ako to već nisu učinili, onda je trebalo da se postave kao neutralna sila, tampon između dve strane kako bi sprečili krvoproliće, ali ne, iz njihovog ponašanja jasno je bilo da oni imaju svoju stranu i da im je zadatak zaštita „kosovskih policajaca”, a ne srpskih civila. Pokazalo se, međutim, da njihov posao prevazilazi i taj zadatak, već da im je cilj da budu saučesnici u represiji nad mirnim srpskim demonstrantima. Tako je došlo do nasilja koje je bilo „ničim izazvano” i tako se tampon na kraju okrvavio.

U ovom kontekstu treba pomenuti i licemerje pokazano u danima neposredno posle sukoba, kada su američki pripadnici KFOR-a igrali fudbal i odbojku sa srpskom decom, što je trebalo da bude paradigma njihove blagonaklonosti prema Srbima. Ne samo što bi tu „blagonaklonost” (mada se radi o pukoj čovečnosti i ispunjavanju zadatka koji im je zaista poveren) pre trebalo da pokažu sprečavanjem terorista obučenih u „policijske” uniforme da tuku decu nego je jasno da bi, kada bi dobili takvo naređenje, sutra pucali na tu istu decu. Da su u stanju da im na pravdi Boga hapse roditelje, već su pokazali.

Svojim višedecenijskim prisustvom na Kosovu i Metohiji, a posebno u poslednje vreme, jasno su pokazali da su slepi na činjenicu da iza svakog izbijanja nasilja na Kosovu i Metohiji stoji režim u Prištini koji sprovodi teror nad Srbima i da ih sprečavanje te represije uopšte ne zanima.

A šta znači „konstruktivni angažman” Srbije s NATO-om? Od državnog udara u Beogradu 5. oktobra 2000. Srbija je potpisala dva sporazuma s Alijansom – Partnerstvo za mir 2006. i Individualni akcioni plan partnerstva 2015. godine. Saradnja je najvidljivija u održavanju zajedničkih vojnih vežbi Vojske Srbije i oružanih snaga zemalja članica NATO-a, među kojima je poslednja, pod nazivom „Platinasti vuk” održana na jugu Srbije pre samo mesec dana i to uprkos moratorijuma na sve vojne vežbe sa stranim partnerima koji je Srbija uvela neposredno nakon početka ruske SVO.

Dokle ide ta konstruktivnost? Do kolektivnog iseljavanja s Kosova i Metohije? Uvođenja sankcija Rusiji? Preuzimanja uloge NATO topovskog mesa u Ukrajini? Stajanja mirno dok nas Nemci opet streljaju poput Slavka i Žarka? Da ponizno ljubimo ruku Don Vita Korleonea – podrazumeva se.

autor: Filip Rodić