U političkoj borbi veliki je propust protivniku ne „nabijati na nos“ neispunjena obećanja. Obećanja vlasti daleko više nego opoziciji, jer vlast ima i sredstva za njihovo ostvarivanje. Tako je uvek, a u autokratskom režimu pogotovu: vidljivija su pošto stalno dolaze od jednog čoveka. I ispunjavanje i neispunjavanje zavise od njega, i normalno se zna kome neispunjena „nabiti na nos“. Osobito data, a da ga „niko nije vukao za jezik!“.
Opozicija to zna i čini, ali željenog i razumnog efekta nema! Zbog „sitnice“: ima ga kad se vlast kreće zakonom propisanim stazama, i unutar društva koje bi „skočilo“ da je drukčije. I tu se može desiti „jedan čovek“ koji se za sve pita, ali ne da obećava nego da po hitnom postupku rešava! Dok traju okolnosti koje to traže, diktator, ali u izvornom, rimskom značenju. U „normalnom stanju“, takvog nema. Na njega samo podseća ono „šef države“, umesto „predsednik republike“. Izabran je na ograničeno vreme, i obavljanje određenih funkcija… Što takav zna da pokuša više od toga, postane danas poznat kao „vođa“, njegova je stvar. I njegova glupost!
Naša je stvar to što nismo takvo društvo, pa nam je Predsednik to nominalno, „na papiru“ ili ustavno. U stvarnosti i po ponašanju, ali i onom što žele njegova stranka i većina glasača, on je vođa! Tako da je otkrivanje vruće vode pričanje da se ne ponaša kao predsednik. Blag slučaj: svađa sa novinarima koji mu postavljaju i blaža pitanja, od onih u demokratskom svetu. I pomenuto ozbiljnije, umesto odgovora na pitanje šta bi sa jednim obećanjem, nudi drugo… Željenog efekta nema zbog nečeg što sledi i dosta je razumljivo, mada ne i razumno. I predsednik koji se ustava i zakona drži ko pijan plota, raspolaže informacijama o svemu i svačemu, uključujući „stanje u svetu“. A predsednik koji je vođa, to ne bi ni bio da ne raspolaže i onima o kojima pojma nemaju ni njegovi ministri! Da imaju, svaki bi mogao biti umesto njega… Tako da „neispunjeno“ nije zbog zaborava, niti što nije ni bilo namere da se ispuni. Moralo je ostati, za „pravi trenutak!“. A pošto je ovaj „kakav je“, što samo on zna, nije ni za objašnjenje.
Ima li zamene „nabijanju na nos“, odnosno dopune? (Čega se ni slučajno, ne treba odreći). Naravno da ima, jedna je „ne uzimati ga ozbiljno“ kad je izvan ustavnih aktivnosti, a što čini svakodnevno. Čak mu se treba, podsmevati! „Nerazumno?“. Možda, jer ni nastajanje ni pad vođe, danas nije iz „razumnih“ razloga. A ovo mu je vrlo ozbiljna opasnost, kad vidljivo „ne šljivi“ svoja zakonska ograničenja, bio bi smešan da se brani tražeći ih za druge. Neuporedivo slabije, od sebe! Uzgred, ovo je dodatni razlog za netrpeljivost i svađalaštvo, ponašanje koje u „svetskom selu“, nije svojstveno predsednicima. (Krunisane šefove država, da i ne pominjemo). I pre ili kasnije, sledi utisak o njegovoj nemoći. Tako da ne treba obraćati mnogo pažnje, na njegova obećanja! Pa i na njega uopšte, nemoćni vođa je što i okrugli kvadrat…
