Ne retko se, naročito od srpskih političara čuje floskula, kada govore o SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj, da su to naši „tradicionalni, stalni prijatelji“, pozivajući se pri tom na svetske ratove i analogno tome o Nemačkoj, kao „tradicionalnim, stalnim neprijateljima“.
Njima se, naravno, može odgovoriti saznanjem, koje usled čestih ponavljanja u međuvremenu deluje slično banalno, poseduje međutim prednost da je to istina, naime, da u međudržavnim odnosima u principu ne postoje nikakvi tradicionalni, stalni prijatelji, već samo tradicionalni, stalni interesi.
Tim srpskim političarima se može, dakle, oprostiti deklamovanje dotične mantre o prijateljstvu, samo ako a. ni sami ne veruju u to i još važnije b. ako vazda imaju na umu da im je osnovni zadatak zaštita sopstvenih nacionalnih i državnih interesa svoga naroda.
Uzmimo za primer, kao kratko obrazloženje ovog stava svoje „tradicionalne, stalne (ne)prijatelje“, SAD i Nemačku, a u kontekstu poslednjih balkanskih ratova pri raspadu druge Jugoslavije.
AUTOR: Vladimir Umeljić
Ako pokušamo da pojednostavljeno i figurativno predstavimo sebi funkcionalnu strukturu SAD i pri tome se pomognemo biologiziranjem, onda bi srce ovog organizma smeo da predstavlja Volstrit, ne naravno u nekakvom emocionalno-poetskom smislu, već kao moćna pumpa, koji odlučuje o dolarskom krvotoku, pumpa tu zelenu krv u sve delove organizma, usisava potom i prečišćava dotičnu, ma koliko usput uprljanu „tečnost“ i odlučuje o stepenu njenog vraćanja u opticaj.
Pentagon tj. vojno-industrijski kompleks bi po ovom modelu razmišljanja smeo da figurira kao aktivni faktor pribavljanja „hrane“ za Volstrit van SAD, „normalni“ ljudi odgovaraju udovima a politički establišment (Predsednik, Vlada, Kongres, Senat) predstavljaju mozak, odnosno onu poznatu desetinu moždanog kapaciteta, koju i humana medicina poznaje u odnosu na čoveka.
Ostalih devet desetina, o čijoj funkciji i funkcionisanju se samo može nagađati, indirektno zaključivati ili pak špekulisati, čine tajne službe i njihovi gospodari.
Zadržimo se na ovim poslednjim.
Za podsećanje, prvo par podataka o situaciji pre i za vreme poslednjih balkanskih ratova pri raspadu druge Jugoslavije:
Inicijalna kapisla izbijanja oružanih sukoba u drugoj Jugoslaviji bilo jednostrano proglašavanje secesije od strane političkih rukovodstava Slovenije i Hrvatske. Fitilj na „balkanskom buretu baruta“, međutim, nepovratno se razgoreo tek kada je ponovno ujedinjena i ojačala Nemačka u decembru 1991. bukvalno iznudila – preuranjeno i selektivno – međunarodno priznanje ovih secesionističkih jugoslovenskih republika od strane „NATO-demokratija“.
Tom nemačkom potezu je prethodio otvoreni dogovor sa Vatikanom i koordiniranje zajedničke akcije: Tadašnji nemački ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genšer (Hans–Dietrich Genscher) je krajem novembra 1991. konferisao sa tadašnjim papom Jovanom Pavlom II i sa kurijskim Kardinalom-državnim sekretarom Sodanom u Vatikanu, i jedno zaključno zajedničko saopštenje za javnost izričito je zahtevalo međunarodno-pravno priznanje (pretežno katoličkih teritorijalnih oblasti) Hrvatske i Slovenije. Definicija („uzurpacija vlasti nad definicijama stvarnosti“) pravne osnove tog zahteva je glasila „da se pravo na opredeljenje naroda sada mora postaviti iznad međunarodno-pravnog principa nedodirljivosti tj. nepromenljivosti državnih granica“.
Time je radikalno prekršen i poništen jedan tabu, koji je od kraja Drugog svetskog rata bio bitni garant protiv revizionističkih stremljenja u Evropi i svetu. Genšer je potom na sledstvenom sastanku članica EU (tada još – EG) u holandskom Mastrihtu jednostavno odbio da razgovara o dogovorenom istorijskom uvođenju jedne zajedničke evropske valute (evro), sve dok se sve prisutne zemlje ne priklone ovom rešenju (priznavanje secesionističkih jugoslovenskih republika).
To se na kraju jedne naporne pregovaračke noći i dogodilo i tadašnji američki ministar inostranih poslova Džejms Bejker (James Baker) je tu odluku vrlo eksplicitno osudio, i čak javno okvalifikovao kao „do sada najteži element eskalacije u ovom balkanskom konfliktu“.
Jednostrani akcionizam Nemačke (inicijalno i Vatikana) u devedesetim godinama XX veka se znači legitimno može označiti kao planska „primena diplomatske sile“, kao otvoreno opredeljivanje za jednu konfliktnu stranu i za stavljanje kako saveznika, tako i protivnika pred svršen čin. Na prvi pogled rizična kalkulacija Berlina se međutim ubrzo pokazala ispravnom, jer je svesno provocirana eskalacija sukoba u Jugoslaviji u smeru rata bila u suštini i vrlo očigledno dobrodošla SAD i NATO-savezu, čiji se ekspanzionizam od raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza, od nestanka tzv. bipolarnog sveta permanentno i neprevidivo potencirao.
Pri tome su se svesno i dosledno ignorisala sva upozorenja da će ovakva politika neminovno dovesti do odsudne eskalacije u Jugoslaviji: Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Havijer Perez de Kuljear (Javier Pérez de Cuéllar) upozorio je npr. već 15. decembra 1991. „da bi jedno takvo priznavanje moglo da ima teške posledice po čitavu regiju Balkana“.
I zvanični posrednici SAD i EU za Jugoslaviju, Lord Karington (Peter Carrington) i Sajrus Vens (Cyrus Vance), upozorili su na neprimerenost „samostalnih i pojedinačnih priznanja”. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Havijer Perez de Kuljear upozorio je još jednom 16. decembra 1991., da su „prerana i selektivna priznavanja štetna“, itd.
Svakako, to nisu bile nikakve spontane i nepromišljene radnje, jasno je da su pre paljenja one inicijalne kapisle (proglašavanje secesije od strane političkih rukovodstava Slovenije i Hrvatske), koje je rezultiralo ratovima na Balkanu, bile neophodne višegodišnje sistematske pripreme za ovaj projekat.
Pogledajmo ko je zapravo vršio te pripreme.
„Nemačka tajna služba BND je od početka osamdesetih godina, u saradnji sa hrvatskom tajnom službom sistematski radila na zaoštravanju konflikta između Beograda i Zagreba, i pri tome koristila kanale i osobe, koji su već pri saradnji nacista i ustaša igrali jednu ulogu, a sa kojima je BND održavao jedan intenzivni kontakt. Osim toga, postoje podaci o tadašnjim masivnim isporukama nemačkog oružja primaocima u Hrvatskoj (…) Poznato je i da je tadašnji nemački ministar inostranih poslova Genšer u telefonskim kontaktima sa hrvatskim predsednikom Tuđmanom, koji su snimljeni od strane američke tajne službe, više puta izričito stavljao Tuđmana pod pritisak, da obznani nezavisnost Hrvatske (inicijalna kapisla izbijanja oružanih sukoba).“
Postoje, međutim, i podaci, koji govore da je ta saradnja nemačke tajne službe BND, lokalnih hrvatskih secesionista i hrvatske ustaške emigracije po ovom pitanju (razbijanje Jugoslavije) bila već u sedamdesetim godinama prošlog veka vrlo razvijena, što je potom kulminiralo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. BND-šef je tada bio Klaus Kinkel (Klaus Kinkel), koji će potom postati nemački ministar inostranih poslova u vreme pripreme NATO-napada na ostatak Jugoslavije 1999.:
„U to vreme (sedamdesete godine XX veka, prim. autora) partnerski odnos između hrvatskih secesionista i BND dobija jednu vrlo konkretnu formu, od određenog trenutka naime – neposredno pred Titovu smrt – sve odluke o strateškim i personalnim pitanjima donose se usaglašavanjem Krajačićeve grupe u hrvatskoj tajnoj službi sa BND-rukovodstvom i predstavnicima ustaške emigracije. Time je BND definitivno postao aktivni autor (podvučeno od strane ovog autora) politike na Balkanu.“
Za podsećanje – dotični Krajačić je već u šezdesetim godinama XX veka vrlo eksplicitno i javno zastupao svoj stav u odnosu na Srbe: „Bilo je i tada, svakako, odstupanja od te komunističke „internacionalističke, bratstveno-jedinstvene“ forme zataškavanja ustaške prošlosti. Kada je npr. 3. jula 1966. godine, otvaran jedan spomen-park na terenu nekadašnjeg koncentracionog logora Jasenovac, visoki hrvatski komunistički funkcioner, bivši šef jugoslovenske i hrvatske tajne službe, i tada aktuelni predsednik hrvatskog parlamenta, Sabora, I. S. Krajačić, pozdravio je srpsku delegaciju rečima: „Malo vas smo, svojevremeno, ovde pobili!“ „Kažnjen“ je, isključivo, povlačenjem sa položaja predsednika hrvatskog Sabora.
Pogledajmo ovde kako je jedan hrvatski analitičar 2008. video ovu izuzetno zanimljivu istorijsku figuru. Miro Simčić takođe potvrđuje gore navedeni stav i navode Cumaha (Andreas Zumach) i Enboma (Erich Schmidt Eenboom) (oslanjajući se delimično na poslednjeg) o ulozi nemačkog BND pri razbijanju druge Jugoslavije, a time indirektno i kontinuitet nemačke (naravno i hrvatsko-nacionalističke) politike kroz čitav XX vek, bez obzira na klasičnu i u suštini odavno prevaziđenu podelu na „desnu“ ili „levu“ ideološku orijentaciju njenih nosilaca:
„Ivan Stevo Krajačić. Poslije osnivanja OZN-e 1944. godine, postavljen je za njezinog načelnika, a na toj se dužnosti nalazio i poslije rata, do 1946. godine, kada je, u činu generalpukovnika, preveden u rezervu i postavljen za ministra unutrašnjih poslova Hrvatske. Na toj se dužnosti nalazio do 1953. godine, od 1953. do 1963. bio je potprjedsednik Izvršnog veća Sabora Hrvatske i član Saveznog izvršnog veća, i predsjednik SUBNOR-a Hrvatske od 1959 do 1961, a od 1963. do 1967. nalazi se na dužnosti predsjednika Sabora Hrvatske.
Inicijalne pripreme „pomirenja ustaša i komunista“ izveo je Ivan Krajačić Stevo (…) On je, naime, pripremio 150 jugoslavenskih putovnica već na početku osamdesetih godina prošlog stoljeća i s njemačkom tajnom službom, kao i u dogovoru s ustaškim ekstremistima podijelio ih značajnim članovima hrvatske nacionalističke emigracije.
Ključnu ulogu u raspadu Jugoslavije (…) odigrala je njemačka tajna policija BND, koja je otkrila svoje interese na Jadranu, iako su se drugi savjeznici Njemačke, posebno Britanci, Amerikanci i Francuzi, protivili tomu. Geostrateški pomak Njemačke na Jadran značio je konačno rušenje Versajskog sporazuma, koji je Njemce osamdeset godina držao daleko od Mediterana. Krajačić je godinama koordinirao svoju djelatnost s njemačkom tajnom službom (…) Da se dogodio opasan i trajan raskol u jugoslavenskom političkom vrhu, Njemci su zaključili već 1962. godine na osnovi britanskih otkrića. Antun Duhaček djelovanje njemačke tajne službe dijeli na tri faze. Na početku je samo pasivno pro-matrala događaje, poslije 1971. aktivno poduprla hrvatski separatistički pokret, a nakon Titove smrti veoma aktivno razbijala Jugoslaviju.
Eenboom drži da je Krajačić zapravo bio uvjereni hrvatski nacionalist i separatist. Poslije rušenja maspoka 1973. godine stvorio je snažnu mrežu suradnika, a BND je u Hrvatskoj stvorio svoju mrežu s više od sto agenata. Ciljanim zapošljavanjem Krajačić je na krajnje spretan način uvukao svoje ljude u civilnu i vojnu obavještajnu službu, u diplomaciju i različite strukture vlasti.
Njegovi su kadrovi bili Josip Manolić i Josip Boljkovac, prvi ministar unutrašnjih poslova u Tuđmanovoj vladi. Manolić je vratio Sovjetima 1983. godine svoju radijsku stanicu kojom je desetljećima bio povezan sa sovjetskim tajnim službama. Manolić i Boljkovac naslijedili su Krajačićevu mrežu i njegov projekt osamostaljenja Hrvatske s BND-om. Eenboom spominje i druga imena, od kojih su neka aktualna i danas. Prije svega Tuđmana, koji je po njegovim riječima, od ideologa hrvatske samostojnosti Brune Bušića ukrao rješenja i poslije ih prodavao kao svoja. Tu je još Stipe Mesić, Josip Perković, ali i osobe iz opozicije, primjerice, Dražen Budiša i Zvonimir Čičak.
Prvobitnu nemačku tajnu službu posle Drugog svetskog rata, koja će se kasnije preimenovati BND, osnovala je okupaciona sila SAD već u junu 1945. a CIA ju je zvanično i direktno preuzela 1. jula 1949., dve godine posle sopstvenog osnivanja. Tu službu je vodio Hitlerov visoki obaveštajac i vitez rimokatoličkog Malteškog reda, general Rajnhard Gelen / Reinhard Gehlen, a vodeća mesta su – sa znanjem i saglasnošću Amerikanaca, koji su i o tome vodili statistiku – velikim delom zauzeli bivši pripadnici Hitlerovih totalitarističkih elita, nacističkih partijskih i državnih, policijskih i vojnih organizacija Gestapoa, SS, SD, SA, Vermahta i Abvera.
Taj isti Gelen je (pod šifrovanim agentskim imenom „Dr. Šnajder“) vodio BND, od 1. aprila 1956. sada i zvanično pod samo nemačkom jurisdikcijom, u novoj demokratskoj Nemačkoj sve do 1968. godine.
To mu nije smetalo da se i dalje stara o svojim zločinačkim „ratnim drugovima“, da na pr. pomogne najbližem saradniku Adolfa Ajhmana, dva puta u odsustvu na smrt osuđenom SS-Hauptšturmfireru Alois Brunner-u, da pobegne od ruke pravde u Siriju, kao i da zdušno pomaže ubeđenom neonacisti Gerhard Frey-u da posle rata etablira svoju ekstremno desničarsku organizaciju (političku partiju „Deutsche Volksunion“), kao i nadregionalne novine istog ideološkog opredeljenja „National-Zeitung“.
Malteški vitez Gelen nije, naravno, zaboravio ni svoju matičnu organizaciju, te je revnosno snabdevao i Vatikan rezultatima svoje špijunaže. To je sprovodio preko svog polubrata Johanesa Gelena / Johannes Gehlen-a (šifrovano agentsko ime „Đovani“), koji je u Vatikanu radio kao sekretar jednog od direktora Malteškog ordena.
Razumljivo je, da su SAD a) po prirodi stvari (imperativ kontinuiteta predvođenja bloka zapadnih sila) morale da opet preuzmu svoju lidersku ulogu i da se stave na čelo ove sada NATO-politike i b) da je političko-ekonomski i vojni lobi u američkom establišmentu u ovom razvoju situacije, u međuvremenu otkrio (ili naknadno samo prepoznao) svoje sopstvene globalno-strateške interese.
Onih devet desetina „mozga“ SAD i Nemačke, tajne službe, ispostavljaju se dakle kao izuzetno kompatibilne. Kako se to slaže sa činjenicom, da su ove dve države u oba svetska rata bile protivnici? Gde bi trebalo tražiti dodirne tačke?
Drugim rečima, kakav interes je u ovim tragedijama pronašao Volstrit, „srce“, životna pumpa američke države, koja neumorno usisava, prečišćava i ispumpava zelenu dolarsku bujicu?
Razlozi se nalaza kako u ideološkoj, tako i naravno (prevashodno) u finansijskoj oblasti.
Adolf Hitler nije krio oduševljenje i znao je u svom programatskom pamfletu „Majn Kampf“ da pohvali, kao i da u svom sledstvenom „Programu eutanazije manje vrednog života“ (ubijanje stotina hiljada bolesnih i hendikepiranih lica) primeni u praksi jednu od determinanti socijalne klime u SAD od početka XX veka:
„Tome je pripadala bizarna ideologija „nordijske gospodarske rase“ ili pak eliminacija „manje vrednih (eugenika). Već 1914. je vlada SAD zajedno sa poznatim fondacijama, sa Rokfelerovom, Karnegijevom, itd. kao i sa poznatim naučnicima sa američkih univerziteta izradila detaljni „Rasni program“ i to ne samo za svoju zemlju, već za čitavo čovečanstvo. Po tim planovima je trebalo da do 1985. godine samo u SAD bude uništeno oko 45 miliona „manje vrednih ljudi“.
Osim ove rasističko-ideološke kompatibilnosti tj. podrške i inspiracije postojala je i vrlo konkretna privredna saradnja, čiji moto je tadašnji šef Dženeral Motorsa Alfred Sloan na sledeći način obrazložio: „Jedan internacionalni koncern vodi svoje poslove isključivo na poslovnoj bazi i ne obazire se na političke poglede na svet svog rukovodstva ili država, u kojima se odvija njegova aktivnost.“
Firma Kodak je priznala da je tada koristila radnike, koje su nacisti prisilno dovodili iz okupiranih zemalja. Američki publicista Edwin Black je u svojoj knjizi „IBM i Holokaust“ ukazao na činjenicu da je ova firma razvila sistem kartica i tzv. Hollerith-mašine, pomoću kojih je organizacija deportovanja Jevreja u koncentracione logore i njihovo masovno ubistvo postalo znatno eficijentnije. Koka Kola je 1933. prodavala oko 100.000 sanduka svog napitka godišnje u Nemačkoj 1939. već oko 4,5 miliona i iskazala je svoju zahvalnost režimu npr. i sponzorstvom Olimpijskim igara u Berlinu 1936, koje su propagandistički podizale Hitlerov ugled u svetu, itd.
Još veću težinu imaju rezultati istraživanja, koje je javnosti predstavio Antony C. Sutton:
„Dok se poluistina da je hitlerizam pobeđen zahvaljujući doprinosu američkih oružanih snaga neumorno uteruje u glave, pređutkuje se druga polovina istine. Činjenica da je hitlerizam samo uz pomoć anglo-američkog kapitala uopšte mogao da nastane, predstavlja naime još uvek tabu-temu zvanične istoriografije“.
Finansijska i privredna saradnja između SAD i Nemačke je zapravo započela odmah posle završetka Prvog svetskog rata, kada su pobeđenoj Nemačkoj nametnute ratne reparacije u skoro utopijskoj visini od 132 milijarde zlatnih maraka:
„Njujorška banka Morgan & Co je prvo razvila tzv. Owen Young -plan a potom Dawes -plan, po kome su od 1924. u Nemačku išle milijarde dolara godišnje kao krediti, najvećim delom iz SAD a manjim iz Velike Britanije. Jedan deo je išao nemačkoj državi (po povišenim kamatama) a drugi nemačkoj industriji, da bi se ponovo podigla privreda. Država je ta sredstva upotrebljavala manjim delom za izgradnju infrastrukture a većim za otplatu reparacija, koje su znači samo kroz kredite isplaćivane.
To je bilo vrlo profitabilno za privatne bankare, za investore iz SAD i Velike Britanije a nemačka privreda je počela da cveta i relativno brzo postala druga po snazi u svetu. Zahvaljujući kreditima poverioci (Italija, Belgija, Francuska, itd.) su dobijali reparacije i plaćali sopstvene ratne dugove SAD i Velikoj Britaniji, koje su dakle višestruko profitirale na Prvom svetskom ratu i njegovim posledicama.
Kružni tok kapitala je bio dovršen.
Anglo-američki finansijski magnati su uz to u dvadesetim godinama radili na izgradnji kartelskog sistema u nemačkoj industriji, koji će nekoliko godina kasnije bitno pomoći dolasku Hitlera na vlast. Tri najveća kredita u okviru Dawes-plana, koja su od strane internacionalnih bankara u Wall Street-u stavljena na raspolaganje, otišla su upravo dotičnim nemačkim kartelima, monopolističkim koncernima. Tri četvrtine ukupne sume su dale tri američke banke – Dillon, Read & Co, Harris, Forbes & Co i National City Company – i one su ostvarile i najveće profite.
Među produktima koje su dva nemačka kartela, „IG Farben“ i „Vereinigte Stahlwerke“, proizvodila, izdvajaju se naročito katran, jedan sporedni produkt pri proizvodnji koksa iz kamenog uglja i hemijski azot (Nitrogenium), koji su od esencijalne važnosti pri proizvodnji eksploziva. Ova dva koncerna su dakle u predvečerje Drugog svetskog rata 1937-1938. proizvodila 95% nemačkog eksploziva i to zahvaljujući američkom kapitalu a delimično i američkoj tehnologiji. Drugi bitni preduslov za vođenje rata je posedovanje tečnih goriva. Nemačka nije posedovala nalazišta nafte, ali velike rezerve kamenog uglja jeste. Hemičari koncerna „IG Farben“ uspeli su da razviju postupak hidriranja, kojim se ugalj transformiše u naftu i to uz obilnu pomoć američke kompanije „Standard Oil“ (John D. Rockefeller). U smislu intenziviranja saradnje nemačka firma „IG Farben“ je osnovala svoja predstavništva u SAD, 1928. „Holding IG Chemie“ i 1929. „American IG Chemical Company“ i delila svetska prava na proces hidriranja sa američkim „Standard Oil“.
Hitlerova Nemačka je rešila pitanje proizvodnje eksploziva i tečnog goriva.
Time se pomoć SAD pri militarizaciji nacističke Nemačke nije iscrpela. Opel, u stoprocentnom vlasništvu američkog Dženeral Motorsa i Ford, u stoprocentnom vlasništvu američke Ford Motor Kompani Detroit, bili su najveći proizvođači Hitlerovih tenkova (vojnih kamiona, džipova, itd), protiv čega ove kompanije nikada nisu protestvovale, njihove su zarade na nečovečnom ratu nemačkog diktatora bile naime enormne.
Istoričar Ashby Turner je otkrio da je Dženeral motors vodeće pozicije kod Opela razdelio nacistima a jevrejske saradnike ili otpustio ili manjim delom premestio u SAD. I američki auto-koncern Ford je aktivno pomagao nacistički režim čak i za vreme rata putem poslova robne razmene. Henri Ford je bio otvoreni i gorljivi antisemit, i Wolfgang Zdral je ustanovio da je on svake godine čestitao Hitleru rođendan uplatom od 50.000 rajhsmaraka na njegov privatni račun kod banke Bankhaus J. H. Stein. Ford je pak za uzvrat od svog nacističkog prijatelja dobio najviše odlikovanje za strance, „Großkreuz des Deutschen Adlerordens“.
Poznato je da Hitlerova nacional-socijalistička partija NSDAP od ranih dvadesetih godina dobijala veliku podršku nemačkih industrijalaca. Antony Sutton je međutim ustanovio da su to pretežno bile nemačke firme sa internacionalnim karakterom, koje su bile osnovane američkim kapitalom, delom bile u američkom posedu i bile vođene od strane američkih direktora, dakle – pored na pr. nemačkih Thyssen i Kirdorf – IG Farben, AEG, DAPAG (Deutsch-Amerikanische Petroleum A.G., itd.
Samo 1932-1933. je jedan od direktora AEG (30% u američkom vlasništvu), Fridrih Flik (Friedrich Flick), uplatio 150.000 rajhsmaraka direktno na bankovni račun NSDAP. Pri poznatom „Susretu u Kajzerhofu“ između Hitlera i nekoliko industrijalaca (među njima predstavnika nemačke i američke firme „IG Farben“) u maju 1932. skupljeno je 500.000 rajhsmaraka i uplaćeno na račun Hitlerovog zamenika Rudolfa Hesa u Deutsche Bank. Herman Gering je bio domaćin susreta 20. februara 1933, kada je Hjalmar Schacht primio oko 1,3 miliona rajhsmaraka za finansiranje Hitlerove kampanje za izbore od 5. marta, itd.
Ovo ukazuje na činjenicu da šta više ni u slučaju Adolfa Hitlera „crno-bela“ predstava stvarnosti ne odgovara pravom stanju stvari. On i njegova partija kao i čitav represivni državni aparat (policija, vojska, tajne službe, itd.) Nemačke nesumnjivo snose najveću odgovornost za sve užase Drugog svetskog rata kao i za velike genocide u evropskom XX veku (i u slučaju Srbocida u hrvatskoj državi 1941-1945. ta odgovornost je enormna, ali indirektna). Veliki broj drugih učesnika tadašnjih istorijskih događanja snosi međutim svoju (asimetričnu) odgovornost za razvoj istih.
Ko su dakle bile najvažnije finansijske, ideološke, političke, vojno-industrijske i izvršne „babice“ iz okcidentalno-evropske kulturološke tradicije pri rađanju i „voljni pomagači“ (D. J. Goldhagen) pri jačanju i delanju nacističkog diktatora?
‒ Pri utemeljenju svog ubilačkog rasizma Hitler se oslanjao na milenijumsku tradiciju rimokatoličke crkve: „Jevrejska nacija ne radi (…) ona je slična jednom ogromnom polipu (…) to su sve sami paraziti…“ (organ papinskog jezuitskog reda Civiltà cattolica, 1896); „Ako i mi postanemo žrtve ovog tiranina svih naroda, čitava zemljina kugla će potonuti u zagrljaj tog ogromnog polipa (…) Jevreji su paraziti na telu drugih naroda…“ (Hitler u „Majn Kampfu“); „Ne postoji bitna razlika između nacional-socijalizma i katoličke crkve (…) zar nije crkva proglasila Jevreje parazitima i zatvarala ih u geta (…) ja činim samo ono isto, što je crkva činila 1.500 godina, samo sada još temeljnije…“ (Adolf Hitler, 1936), kao i na rasizam i antisemitizam u SAD (ideologija „nordijske gospodarske rase“ i eliminacija „manje vrednih ljudi“ (eugenika). To su dakle bile ideološke „babice“ pri rađanju i „voljni pomagači“ pri jačanju i delanju nacističkog diktatora.
‒ Po izlasku iz zatvora on je dobio bitnu pomoć nemačkih rimokatolički determinisanih političkih partija pri ponovnom legalizovanju njegove NSDAP a po demokratskom ulasku u parlament dobio je od istih partija odlučujuću pomoć pri rušenju Vajmarske republike i uvođenju jednopartijske strahovlade, totalitarizma u Nemačkoj. To su dakle bile političke „babice“ pri rađanju i „voljni pomagači“ pri jačanju i delanju nacističkog diktatora.
‒ Bogati nemački industrijalci i bankari zajedno sa bogatim ne-nemačkim industrijalcima i bankarima iz iste kulturološke tradicije, u prvoj liniji iz SAD i Velike Britanije, postarali su se za obezbeđenje dovoljnog kapitala za finansiranje Hitlerove izborne kampanje i ulazak u nemački parlament. To su dakle bile finansijske „babice“ pri rađanju i „voljni pomagači“ pri jačanju i delanju nacističkog diktatora.
‒ Milioni Nemaca (kao i ne baš zanemarljivi broj drugih „normalnih“ ljudi iz iste kulturološke tradicije, jer samo u SS-jedinicama je npr. služilo oko 150.000 dobrovoljaca iz svih zemalja Zapadne i Srednje Evrope, najviše Francuza, Šveđana, Norvežana, Holanđana i Belgijanaca) duboko su internalizovali Hitlerovu neljudsku ideologiju i dali mu svoj glas na demokratskim izborima a potom i nacističku dehumanizaciju ciljnih grupa genocida, i izvršili njihovo masovno ubistvo. To su dakle bile izvršne „babice“ pri rađanju i „voljni pomagači“ pri jačanju i delanju nacističkog diktatora.
‒ Predstavnici iste kulturološke tradicije za vreme poslednjih balkanskih ratova na kraju XX veka pokazali su principijelno isti način mišljenja (govora i) delanja, zaključno sa ponovo vaskrslom masivnom dehumanizacijom ciljne grupe. Oni su se oslanjali na represivnu naddržavnu NATO-silu, da bi ostvarili svoje političke i ekonomsko-finansijske ciljeve. Paralelni pokušaji da se dehumanizacija ciljne grupe predstavi kao moralno-etički uslovljena reakcija „u ime humanizma, demokratije i odbrane ljudskih prava“ posledica je konsekventne uzurpacije vlasti nad definicijama stvarnosti i psihagogije. Taj (načelno isti) način mišljenja (govora i) delanja nema nikakve veze sa etikom i moralom.
Istorija se ponovila i po završetku Drugog svetskog rata, tada je „Dawes-plan“ postao aktuelan pod imenom „Maršalov plan“ i SAD su stavile 13,12 milijardi US $ (odgovara vrednosti od 127,1 milijardi US $ 2013.) na raspolaganje, od čega je Nemačka dobila 1,4 milijardi kao kredit, razume se sa kamatama. Ta sredstva su imala nesumnjivo pozitivno dejstvo, ne toliko u realnom ekonomskom koliko u karitativnom i psihološkom smislu, jer su iznosila manje od 3 % nacionalnog prihoda u 16 država-primalaca pomoći. Istoričar ekonomije Barry Eichengreen je izračunao da je kroz njih brutosocijalni produkt primalaca rastao između 1948-1951. prosečno samo za 0,5%.
Koliko, dakle u svetlu ovih neospornih istorijskih činjenica ima smisla govoriti o srpskim „tradicionalnm, stalnim prijateljima“, odnosno o „tradicionalnim, stalnim neprijateljima“?
Zar nije mnogo primerenije spoznati, da su Srbi od strane Zapada kroz čitavu istoriju bili tretirani ili kao sopstveno „topovsko meso“ ili kao „kolateralna šteta“? A sa faktički istim ciljem, da preživele transformišu u sopstvene podanike, jeftinu radnu snagu i revnosne konzumente?
I, shodno tome, oprostiti srpskim političarima deklamovanje dotične mantre o (ne)prijateljstvu, ukoliko je u određenim situacijama smatraju oportunom, samo ako a. ni sami ne veruju u to i još važnije b. ako vazda imaju na umu da im je osnovni zadatak zaštita sopstvenih nacionalnih i državnih interesa svoga naroda.
IZVOR: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-tradicionalni-srpski-neprijatelji/
