Neuspeh građana u odbrani od državnog udara usvajanjem nelegitimnih odluka nelegitimne jednopartijske skupštine, i od pokušaja cementiranja pravosuđa koje je planirano za tranzicionu pravdu, pokazao je da se masovno raspoloženje javnosti pomerilo, ali da tu novu većinu, u redovima “stare opozicije”, tih trgovaca sa režimom, nema ko da vodi.
Zato je pitanje svih pitanja za eventualne promene na izborima da li se među zelenim, autentičnim popularnim pokretima, može pronaći kapacitet za liderstvo koje nije korumpirano, korporativno i u prljavom dosluhu sa vlastima, kao što je to, posle “puštanja” ovog referenduma navodnim “bojkotom”, da bi se potom izašlo na mafijaške izbore, jasno slučaj sa “starom opozicijom”.
Promene ustava neće zaštiti pravosuđe od lustracije i tranzicione pravde, jer je to volja velikih koja će se ostvariti suspendovanjem ustava, a što je nemušto najavio i Dragan Đilas, na dan glasanja o izmenama ustava, rekavši da će oni po dolasku na vlast promeniti taj ustav. Neće ga promeniti, nego će prvo biti suspendovan, uspostavljeni mehanizmi tranzicione pravde, a onda će se ustav polako pisati. No, to se može očekivati samo utoliko ukoliko to sprovedu SAD i Britanija, a kada je reč o “staroj opoziciji”, ona je faktički ovim referendumom nestala, odnosno kolektivno se učlanila u SNS.
Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija nastavljaju sa svojim planom, koji će neminovno uključiti tranzicionu pravdu i lustraciju, ali je ključni momenat u tom procesu da li ćemo zadržati minimum suvereniteta kao narod, ili ćemo se potpuno predati u ruke ljudi koji su tokom referenduma pokazali ono što je postalo jasno već kada su odlučili da odustanu od građanske neposlušnosti i izađu na unapred izgubljene i pokradene izbore, to jest kada su odlučili da umrtve svoje glasače i puste da državni udar izveden izmenama ustava “prođe”.
Posle ovoga, Dragan Đilas i ostali okupljeni oko njega (čast izuzecima iz Narodne stranke), kolektivno su se učlanili u SNS. Oni više nisu opozicija, jer njihovo delovanje nije iskreno, nije u opštem interesu, i nije pošteno. Na njih se više ne može računati, a jedina preostala opozicija su oni koji su spremni da izađu i brane zemlju i njene prirodne resurse od potpune destrukcije od strane korporativne zveri sa kojom “stara opozicija” šuruje i u čijoj korporativnoj kulturi, u stvari, učestvuje.
