Srbija je zemlja hleba i igara. Pšenica prošlogodišnjeg roda, isto kao i požnjevena ovog leta, ima simboličnu cenu. Nešto preko dvadeset dinara za kilogram. Cena hleba je nešto veća; pola kolograma „Narodnog“ hleba košta 53 dinara. Malo li je? Ipak, pri ovolikom napretku i uspesima ekonomskog tigra na Balkanu, većina naroda može da priušti bar taj „Narodni“ hleb. Ostali, manjina kojima je i to nedostupno, može se zadovoljiti u kontejneru, „Narodnm kuhinjama“ ili da isprose na ulici koji dinar od onih koji ne konzumiraju „Narodni“ hleb. Isto kao što ti povlašćeni neće jesti mnogoreklamirani parizer! To zadovoljstvo prepuštaju narodu!
Dobri učenici su naučili nešto iz istorije Rima. Uz hleb i igre, da bi narod bio zadovoljan. Doduše, Rimljani su u amfitetarima posmatrali borbe gladijatora na život i smrt, klicali izgladnelim divljim zverima koje su čerečile hrišćane i robove za radost ustreptaloj masi na tribinama i još poneke monstruozne bahanalije koje su samo bolesni umovi mogli da zamisle.
Danas je civilizacija napredovala, pa se takve stvari više ne događaju pred očima znatiželjnika. Današnje igre su humanije. Boks u mnogobrojnim varijantama, MMA borci, džudo, sva moguća rvanja, fudbal, košarka, auto trke. Doduše, i tu padne koja glava, slomi se neka vilica, ruka ili noga, ostane bez bubrega. Međutim, sve je to sitnica u odnosu na pričinjenu radost koju će pobednici sportskih nadmetanja doneti posrnuloj i razočaranoj naciji. Medalja osvojena na svetskom ili evropskom prvenstvu podići će poljuljano samopouzdanje narodu. Pobedili smo mnogo veće i bogatije. Eto, bolji smo i sposobniji od njih iako smo siromašni, slabi i nejaki. A, zašto smo siromašni i nejaki kada imamo najbolje rukovodstvo na svetu?
Kako god, tek fudbal i košarka srpskom narodu vraćaju veru u život. Uz tenis, razume se, ali u tenisu imamo najboljeg na svetu. Volimo mi i ostale sportove, radujemo se njihovim trijumfima, no, realno, to je sporedno. Đoković, košarkaši i fudbaleri su neprikosnoveni. I dok u tenisu i košarci imamo rezultate, fudbal je slaba tačka. Zašto je to tako?
Đoković je najveći teniser svih vremena zahvaljujući urođenom talentu, ogromnom radu, jakoj ličnosti i pre svega, jer ovo napred imaju i stotine drugih tenisera, sam je ostvario uspeh. On i njegova porodica. Niti je teniski savez stao iza njega na početku karijere niti su političari u sportu imali ikakav uticaj na njega. Izgleda da je to odlučilo. U Srbiji samo sopstvenim snagama možeš uspeti i uspeh se prizna ako si ga ostvario u svetu. U Srbiji će ga onemogućiti da uspe.
Košarkaši su pre poslednjeg svetskog prvenstva bili otpisani. Navodno najbolji košarkaš u svetu i drugi, najbolji u Evropi, nisu se priključili reprezentaciji. Selektor koji je nekada ostvario svetsku titulu, zbog prošlogodišnjeg neuspeha na manje značajnom takmičenju, bio je ismejavan i vređan u medijima. Reprezentaciji sastavljenoj od manje zvučnih imena niko nije davao ozbiljne šanse. A desiće se najverovatnije da će baš oni postati svetski prvaci. (Tekst je nastao pre finalne utakmice košarkaša Srbije s Nemačkom). Jedino u fudbalu ne ide. Sport koji najviše volimo i pratimo, a tu smo duduci. Zašto je to tako?
Autor teksta nije sportski znalac poput 99 % Srba. Ali, nešto se može uočiti i bez velikog sportskog znanja. Naime, tamo gde su sportisti prepušteni sami sebi, tu su rezultati evidentni. Pešić je popunio reprezentaciju igračima koji imaju srce, nacionalni ponos, koji ginu za reprezentaciju a ne za statistiku, novac i priznanja. Avramović, Dobrić, Jokići, Petrušev i kompanija, prevođeni fenomenalnim Bogdanovićem, nisu MVP u ligama gde se takmiče, nisu rekorderi po zaradama, ali imaju srce i odanost naciji. To su pobednici. Na prošlom takmičenju Srbija nije uspela jer su svetske zvezde igrale za reprezentaciju. Ovog puta nisu svojom voljom, jer da su hteli, nijedan trener ne bi ih smeo izostaviti. Nadajmo se da neće zaigrati ni u budućnosti. I nadajmo se da posle ovog uspeha neće neko iz politike pohrliti u košarku da joj pomaže i kreira tim.
Fudbal je nešto drugo. Lično je predsednik države doveo trenera reprezentacije. Bivšeg velikog fudbalera. Ovaj je, istina, na jedvite jade i uz veliku sreću odveo fudbalere na svetsko prvenstvo. Bolje da nije. Tamo su prošli kao bos po trnju. Od svih gubili i ponovo dozvolili da „Švajcarci“ u liku Šaćirija, Džemailija, Džake…, likuju nad nama. Sada se takmičimo u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo i na svom terenu gubimo od trećerazredne fudbalske reprezentacije Mađarske. Zbog izrazito slabih konkurenata u grupi, verovatno ćemo se plasirati na evropski turnir. Samo što ćemo i tada proći kao i na prethodnim velikim takmičenjima. Stoga je možda bolje da svako radi svoj posao; predsednik ima mnogo obaveza i teških dužnosti, pa mu postavljanje selektora ili predsednika fudbalske organizacije ne treba. Jedan od razloga uspešnosti košarke je možda u činjenici da Košarkaški savez Srbije predvodi proslavljeni bivši košarkaš; Predrag Danilović. I što savez sam postavlja i razrešava trenera državnog tima. U fudbalu moguće što su rezultati loši leži verovatno u tome što fudbalsku organizaciju predvodi čovek koji je uredio poljorivredu u Srbiji. Izvesni Nedimović. I što predsednik države predlaže selektora. Doduše, predsednik je samo predložio a fudbalsi savez usvojio preporuku. Predsednikova se ne poriče zbog velikog autoriteta. Ipak, i pored svih vidljivih uspeha društva, i još više onih nevidljivih, predsednik bar u fudbal da se ne meša. Trpeće finansije, spoljna politika, pravosudni sistem, naš narod u okruženju.
autor:Miodrag Tasić
