Pre neki dan upada u zbornicu đak i pita:
– Je li tu Nina Šljivar?
– Je li ona tebi drugarica? – pita ga koleginica. – Kako te nije sramota?
– Šta sam uradio?!
– Ponašaš se nevaspitano. Kaže se: Dobar dan, izvinite, da li je tu profesorka Nina Šljivar?
Đak gleda zbunjeno, iskreno začuđen prigovorom, jer mu nikad niko nije objasnio društvene rangove i način ophođenja prema njima. “Građansko društvo“ po zapadnom obrascu u kome od rođenja stasava, nikakve rangove i ne priznaje, ono potire sve razlike između starijih i mlađih, muškog i ženskog, roditelja i deteta, nastavnika i učenika – kad sve to iščezne iz društvenog života valjda će se smatrati da je “demokratija“ postigla svoj konačni cilj.
Navedeni primer je relativno bezazlen među mnoštvom gorih primera totalne nevaspitanosti, raspuštenosti i razmaženosti najnovijih generacija, takozvanih “milenijalaca“. Današnjem učeniku je sasvim normalno da recimo priđe profesoru ili profesorki i pruži ruku na rukovanje uz pitanje “Kako ste“, onako ortački, familijarno, kao da je sa duplo ili troduplo starijim od sebe (pritom nastavnikom čije bi zvanje trebalo nešto da znači) rastao od vrtića. Ili da dođe na pola časa i ode do svog mesta bez bilo kakvog izvinjenja, često i bez “Dobar dan“, a na pitanje “Zašto kasniš?“ mrtvo hladno odgovori “Morao sam da jedem“.
Mnogi će iznalaziti ovakve i onakve uzroke takvom ponašanju, ali ja ih, kada je o samoj prosveti reč, vidim samo u jednom – u reformi Gaše Kneževića početkom dvehiljaditih, koja je školu iz tradicionalnog prebacila na američki liberalni model, omogućivši đacima da tokom dvanaest godina osnovnog i srednjeg školovanja ne nauče takoreći ništa sem svojih “dečijih prava“. Zato dobijaš đaka koji u trećem srednje ne ume da nabroji sedam padeža ili te bez blama pita: Kako se piše pisano “dž“ ćirilicom?, ali će ti naizust izdeklamovati šta smeš a šta ne smeš da primeniš od disciplinskih mera ako samo pokušaš da ga nateraš makar na pristojnost, kamoli ozbiljno učenje. To su još u prvom osnovne naučili na “Građanskom vaspitanju“ – po svemu sudeći najvažnijem predmetu današnje prosvete.
A mimo nje, uzrok leži u narcističkom vaspitanju koje iz godine u godinu poprima sve nakaznije oblike. Kako promoli nos iz mamine utrobe, dete se u krugu bližnjih dočekuje kao budući sionski car, uz hiljade fotografija, video-snimaka, ugađanja, fešti i hvalospeva. Krštenje, rođendani, mature, punoletstvo – sve se to slavi u gala izdanjima, sa desetinama ili stotinama zvanica i svuda je ono u ulozi holivudske zvezde, svuda se oko nje ili njega obigrava kao oko totema. A kad mali car (ili mala carica) najzad odraste i dođe trenutak da se i ono prihvati nekih obaveza i pruži nešto od sebe, gleda upitno i nadmeno oko sebe i samo što ne kaže: “Šta, zar se i od mene nešto očekuje? Znam da ljudska zajednica podrazumeva i obaveze, ali kakve veze one imaju sa mnom“.
Pre neki dan sam se zatekao poslom kod jednog prijatelja koji živi na periferiji. Vozio je klinca na trening, pa se ponudio da me poveze do grada. Pre nego je seo za volan, na mesto suvozača je smestio klinca (dečak od deset godina), a mene je pustio da se smestim pozadi. Doživeo sam to kao uvredu i poniženje. Da balavac sedi napred kao da je to nešto najprirodnije, a ja da mu gledam u potiljak!? Koliko znam, elementarni bon-ton oduvek nalaže da se u većoj grupi ljudi mesto suvozača uvek ustupa najstarijem. Deca ako nisu baš sasvim mala idu pozadi. Vozio sam se kolima mnogo puta kao dete i ne sećam se da je ikad iko bilo koliko stariji sedeo iza mene (nedavno sam, vraćajući se s prijateljima iz kafane, ustupio mesto suvozača čoveku koji je samo tri godine stariji od mene, iako ga je on prethodno ponudio meni). Tako je to bilo u hrišćansko-patrijarhalnoj civilizaciji, kada se znalo za rangove i kada su se oni dosledno poštovali, bilo kad i u bilo kojoj situaciji. “Građansko društvo“ ne da ne zna za rangove, već čini sve što može da dokrajči i ono malo što je od njih preživelo. Ono sve okreće naglavačke i stavlja dete iznad starca, đaka iznad nastavnika, psa iznad čoveka.
Autor: Svetislav Pušonjić
