„Idite odavde, ako vam se ne sviđa!“, najglasnija je od poruka glumcima, „filmadžijama“ i uopšte, poslenicima u kulturi. Za mnoge, sasvim umesna. Tim pre, što je i rezime onog što na njihove zahteve i ponašanje tokom aktuelnih protesta, govore „nadležni“.
I jeste umesna! Ako zaboravimo kad se i zbog čega, prvi put pojavila, i kako je prošla… Upućena je poodavno, još kad je Srbija iz tri dela formalno i stvarno bila cela, i uredno je ponavljana našim Albancima odnosno Šiptarima na Kosmetu. Kao reakcija na sve što su tražili, i blaže od „Kosova republjik!“. (Ko se još seća „Titovog omladinca“ Azema Vlasija i Kaćuše Jašari? Poslednjih njihovih političara, koji to nisu tražili?). I kako se to završilo? Zna se, nešto mnogo „malo drukčije“, od željenog. Otišli jesu, ali stvorivši svoju državu. Ponevši ono na čemu su bili (davno su upravo naši rekli: „Čija je gora? Onog čije ovce po njoj pasu!“), ili odnevši lep komad Srbije…
Istorija se ponavlja, sa ovom porukom „kulturnjacima“? Ne baš! Sada se računa sa onim sa čime se nije računalo u slučaju nezadovoljnih Albanaca. Neka idu, i neka slobodno ponesu svoje! Svoju glumu, režiju, scenografiju, scenarije, kamere…, svoju „kulturu“. I za razliku od Albanaca, moraju otići negde drugde, van Srbije. Ovde od toga ne mogu da naprave ni republiku, ni „više od autonomije, a manje od samostalnosti“. Sudeći po onima koji šalju pomenutu poruku ili se sa njom izričito ili prećutno slažu, to ovde i nama, ne treba…
Ćutati ili im „odbijati na glupost“, znači slagati se sa njima. A da li je potrebna kultura, rekao je još naš prastanovnik sa Đerdapa (Dragoslav Srejović).
autor:Radovan Marjanović
