SVEŠTENIK DARKO ĐOGO: „OVAJ PUT ĆU DA RODIM“ NAJTRAGIČNIJA JE REČENICA

0
73

U vremenu u kome bi svako od nas mogao zaista danima da plače za sve dobro koje nismo učinili, za sve zlo koje drugima jesmo, za sve promašaje, za svu djecu koja Gordana nije odlučila da rodi – mi ćemo plakati nad teškim sobom koji ne želi da se mijenja, već da ga žalimo.

Tako nekako otprilike glasi ta rečenica. Ona se gubi u gustom emotivnom tkivu filma: do tada smo već nekoliko puta promijenili i vremenske okvire, i priče, i perspektive – već nekoliko puta nas je zavrtio emotivni ringišpil za koji neprekidno mislimo da se dešava između Tome, Silvane, doktora i Ljiljane, a u stvari se aktuelizuju i kopaju najskrovitiji ćoškovi naših duša. U njima se traže neostvareni snovi i nebivali životi, jad nad samim sobom koji nije postao i nikada neće biti.

Do tada je sve bilo. Ta rečenica je samo ilustracija, prečica u vremenskom toku. Njena jedina funkcija je da nam kaže da Gordana (čini mi se) želi da rodi, a ne da, pretpostavljamo, „ovaj put“ prekine jedan život.

Mi je gutamo.

Kao što zasićeni emocijama gutamo sve. Ne znamo da li je Toma ubio nekoga vozeći pijan (pretpostavljamo da nije?). Jer se u našim emocijama gubimo, u sažaljenju nad sobom mi zaboravljamo druge. Oni nisu važni u životu duše sabijene između „utjehe slabih pred smrću“ i nekakve afektivne zamjene za cjelovito ljudsko biće.

„Ovaj put ću da rodim“ najtragičnija je, možda, rečenica cjelokupnog „Tome“: naša propast izrečena i formulisana, neprimjetna i estetizovana. Ilustracija nevažnosti ljudskog života pred na pijedestal vrijednosti uzdignute „patnje“ i „stradanja“. Jugoslovenska metafizika gordosti uma i čulnosti duše: obje se žive i smjenjuju samo da se zaboravi istinski Drugi, onaj pored tebe, onaj kome si dužan Pogled koji jeste Život.

Da Vas podsetimo:  EVO ZAŠTO ZAPAD PODRŽAVA HIBRIDNI REŽIM, A NIJE TO ŠTO MISLITE

Ljudi danima plaču zbog „Tome“. Možda bi taj plač po sebi bio ljekovit da to nije plač za onim najdestruktivnijim u nama – za neprekidnom smjenom želja, prohtijeva, čežnji koje su nekako estetizovane kao „stradanje“ i „ljubav“. U vremenu u kome bi svako od nas mogao zaista danima da plače za sve dobro koje nismo učinili, za sve zlo koje drugima jesmo, za sve promašaje, za svu djecu koja Gordana nije odlučila da rodi – mi ćemo plakati nad teškim sobom koji ne želi da se mijenja, već da ga žalimo.

Pogriješio sam prošli put. „Toma“ može da izgrebe u nama mnogo emocija, ali zasigurno ništa od toga nas ne čini boljim ljudima – osim u onom sveopštem, neobavezujućem smislu u kome svako od nas vjeruje da zaista jeste „dobar čovjek“, ma šta osjećao i uradio. Plač koji nudi „Toma“, čini mi se, ipak teško da je katarza.

https://ifamnews.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime