Posle napada Japanaca na Perl Harbur u Drugom svetskom ratu Amerikanci su veliki broj svojih građana japanskog porekla u Kaliforniji potrpali u logore, mada su mnogi od njih bili treća generacija u Americi koja ni japanski jezik nije više znala. Koji divni primer slobode i jednakosti u zemlji zaštitnici demokratije u svetu!
Srpski emigranti u Australiji, isto kao i u Otadžbini, su različitih političkih uverenja, od onih zaljubljenika u Broza i komunizam do onih nacionalista četnika od kojih se dobar deo našeg sveta i plašio i izbegavao ih, a ja sam bio u toj gomili četnički orjentisanih aktivni i ponosni član.
Okupljali smo se kraj Slobodne SPC (ona koja je otišla u raskol zbog bliske saradnje Germana sa Brozom). Bilo je tri takve crkve u Melburnu, a svaka je imala i ugostiteljski objekat, crkvenu salu, gde smo se petkom veče okupljali da pijemo i diskutujemo po starim srpskim običajima. Pozovu me tako braća da dođem jedared u meni daleku crkvu, pa odem po prvi put tamo. Njihova sala, a koju su jugosloveni zvali „četničko gnezdo“ je bila vrlo slična sa onom u koju sam redovno išao. Mesta ima za pedesetak ljudi, a petkom je uglavnom puno, atmosfera odlična, pije se i mezi a sa zvučnika biju pesme Baje Knindže. Na zidu slike čiča Draže, Karadžića i Mladića, četnička zastava sa mrtvačkom glavom …
Šank je moderan i lep, a tu je i šalter na kome se poručuje hrana a koju spremaju vredne članice lokalnog Kola srpskih sestara. Pijemo mi tako za stolom i pošalju mene kao najmlađeg da donesem nešto da jedemo jer smo dosta i popili. Odlazim do šaltera za hranu gde naše sestre prodaju ono što su spremile a tamo nešto starija Filipinka. Zbunim se, pa krenem engleski: Pliz …, ali me ona prekinu i na najčistijem srpskom mi reče: „Prodale smo uštipke i ćevape ima samo krofni sa domaćim džemom ako hoćeš“. Ja se presekoh, jeste da sam popio desetak piva, ali od piva nikada halucinacije nisam imao. „Dobro daj mi četiri“ kažem, a ona mi stavlja krofne na veliki tanjir i opet progovara odličnim srpskim: „Da li hoćeš da ti stavim i šećer u prahu?“. Ja i dalje šokiran kažem da ne treba i odnosim krofne do stola. Tamo je veselo društvo i prekidam ih u pljuvanju po Vuku Draškoviću . Sednem i zapitam onako polako brata, a koja je ono Filipinka. Brat se začudi da ne znam, pa mi objasni da je ona u Kolu srpskih sestara već desetak godina, supruga je Milana blagajnika crkve, imaju dvoje dece koji oboje igraju u folkloru i idu u srpsku školu. I onda nastavismo politička mudrovanja.
Ujutru mamuran razmišljam o snajki Filipinki. Znači da je ona kao mlađa došla u „četničko gnezdo“, među najgore srpske nacionaliste, a katolkinja je i Azijatkinja, i druge vere i druge rase, ali su je i sestre Srpkinje i svi redom primili kao svoju najrođeniju.
A onda na australijskoj televiziji gledam u političkom programu gosta Amerikanca, kao stručnjaka za Balkan, koji objašnjava da su problemi nastali zato što su Srbi divlji, rasistički narod koji ne trpi nikog osim sebe. To nam govori građanin one države koja je stvorena genocidom nad lokalnim stanovništvom koje su ubijali kao životinje, a ekonomski su ojačali dovodeći pohvatane crnce u lancima brodovima da im rade, a tretirali su ih ne kao životinje, nego mnogo gore.
Zemljak ovog stručnjaka za Balkan, ambasador SAD u Beogradu Hil nas skoro svaki dan očinski uči o ljudskim pravima, demokratiji, ljubavi i slozi, a predstavlja zemlju koja je u zadnjih pedeset godina ne prestaje sa vojnim intervencijama u svetu, a sve sa željom da i onima u Iraku, Afganistanu, Libiji, Srbiji … donese sreću, slobodu i demokratiju.
„Čovek koji sebe laže, a veruje u svoje laži, postaje nesposoban da prepozna Istinu u sebi ili i bilo kom drugom i na kraju gubi poštovanje i za sebe i za druge. A kada nema poštovanja za nikoga ne može ni da voli i na kraju i u sebi se povinuje svojim nabojima, odaje se najnižim formama uživanja i na kraju se ponaša kao životinja u zadovoljavanju svojih nagona. I sve to dolazi od laganja drugima i sebi“ F. Dostojevski.
Autor: Predrag Vučinić
