Danas smo svakodnevno izloženi u Srbiji lažima.
Laž je da napredujemo, laž je da smo ekonomski tigar, laž je da imamo najveće plate u regionu, laž je da se ulaže u zdravstvo, obrazovanje, kulturu…
Sve je jedna najobičnija laž. Sve je jedna zamišljena fikcija predstavljena na ,,ružičastim” i ,,srećnim” kanalima.
Na tim kanalima gde se svakodnevno seju mržnja, nasilje, prostakluk.
Koliko ljudi premine jer ne dočeka na operaciju?
Koliko ljudi je egzistecijalno ugroženo?
Koliko mladih ljudi odlaze iz zemlje, a koliko njih planira da ode?
Koliko su medijalne zarade?
Zašto se ne rešavaju sistemski problemi?
Ovo su neka od pitanja koji razotrivaju tu jednu dosta tužnu realnost.
Tu tužnu realnost ne možete čuti na medijskim glasilima na nacionalnoj frekfenciji.
Ti mediji nisu tu da informišu već da dezinformišu i obmanjuju građane zarad interesa režima Aleksandra Vučića.
Zasuti problemima, radom, brigom o egzistenciji građani Srbije ne stižu da se informišu o raznim aferama vlasti Aleksandra Vučića.
Afere “Helikopter”, “Krušik”, bespravno rušenje u Savamali, “Jovanjica”, nesreća u kojoj je jedna majka izgubila život na naplatnoj rampi Doljevac, lažni doktorati, prodaja PKB-a, Jutka…
Sve ovo bi odavno bilo dovoljno da u uređenoj državi Vlada padne.
Međutim, to se u ,,naprednoj” Srbiji ne dešava.
Za sve postoji opravdanje, niko nije hteo, niko nije kriv, istražiće organi …
Sve je to jedna najobičnija radikalsko – naprednjačka mantra iza koje se krije želja za što dužim ostankom na vlasti.
Za što dužim ostankom i za potrebom da predsednik, po njegovom sopstvenom željom, bude zapisan u udžbenicima istorije.
Ako mu je to želja, može slobodno da ode sa vlasti već sada jer će on svakako ostati zapisan u istoriji.
Ali ne kao graditelj puteva već kao čovek koji je svakodnevno manipulisao građanina, koji je privatizovao državu, stvorio uslove da cvetaju kriminal, korupcija, nepotizam, zatim upamćen po gore navedenim aferama, po bedi, siromaštvu, po inflaciji koja je veća nego u Ukrajini gde se trenutno vodi rat.
Eto, možda nije tako idilično kao na ,,ružičastom” kanalu, ali je istina, to je ono što ne možemo čuti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
autor:Ivan Milanović
