Ostalo je otvoreno pitanje da li manastir Krušedol skriva mošti Arsenija III Čarnojevića, i pokazuje da nije samo zagonetka mesto mirovanja moštiju, već i odsustvo interesa njihovog otkrivanja
Već je prošlo skoro sedamdeset godina otkako je u slavni fruškogorski manastir Krušedol došao da službuje Stefan Čakić i isto toliko vremena od rađanja jedne sumnje, možda i opsesije.
Zamonašeni Novosađanin Stefan Čakić postavljen je za starešinu manastira 1954. godine, gde je, uz ostale poslove, mnogo pažnje posvetio grobovima znamenitih ljudi nacionalne istorije kao što su grof Đorđe Branković, patrijarh Arsenije IV, kneginja Ljubica, kralj Milan Obrenović i drugi. Hteo je da se potrudi i oko najvažnijeg groba koji bi trebalo da se nalazi baš ovde.
Naime, prema istorijskim podacima, vođa Velike seobe Srba sahranjen je u Bogorodičinoj crkvi manastira Krušedol. Ništa više od toga istorija nije ostavila. Tačnije, još nije poznato da je ostavila više.
To je veoma začudilo mladog starešinu manastira, inače diplomiranog teologa i neko vreme profesora bogoslovije u Prizrenu, sklonog nauci i istraživanju, pa je tragao na sve strane i raspitivao se kod tada živih monaha manastira.
„Ali sam uvek dobijao isti, neodređen, odgovor: patrijarh Arsenije III Čarnojević sahranjen je unutra u manastirskoj crkvi! Ali, gde i na kom mestu u crkvi, to niko nije mogao da mi odgovori“, pisao je kasnije, u poznim godinama, tada već jedan od najobrazovanijih ljudi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dr Stefan Čakić.
Starešina manastira je uporno tragao, i trud mu se isplatio. Kad je upoređivao je istorijsku građu sa unutrašnošću manastira, na njega se kao grom iz vedra neba sručila pretpostavka da se sa desne strane oltara nalazi zazidana kosturnica sa moštima Arsenija III Čarnojevića!
Opstrukcija i vlasti, i episkopa sremskog
Iguman je nastavio istraživanja i našao da su 1721. godine iz groba svetog arhiepiskopa Maksima, gde je Arsenije Treći bio sahranjen, izvađene patrijarhove mošti radi njihovog blagotvornog dejstva na narod i crkvu. Nema nikakvog traga o tome da li su mošti, posle rituala, vraćene na isto mesto.
Snažno obuzet potrebom da sazna istinu, bio je ubeđen da mošti nisu vraćene u grobnicu Svetog Maksima, već su sklonjene na sigurno mesto. Rađeno je to tajno, zaključio je, pa se tajna i do danas održala.
Stefan Čakić je o svojim nalazima obavestio tadašnjeg episkopa sremskog Makarija Đorđevića, koji „nije pokazao baš nikakav interes za ovo otkriće“. Potom je jedan dnevni list ponudio novac za tehničko istraživanje i otkrivanje kosturnice, ali je to ondašnja vlast zaustavila. Zavod za zaštitu spomenika kulture pokrenuo je problem i kod Patrijaršije u Beogradu, ali je Makarije ovo istraživanje toliko osumnjičio kao skrnavljenje manastirske svetinje da ni Patrijaršija nije bila operativna. Tačnije, Patrijaršija je odgovorila da je inicijativa pohvalna, ali da nije vreme za nju.
Kada je osetio da je već dao manastiru Krušedol sve što je mogao na njegovoj obnovi, a pri tom zbog entuzijazma postao „smetnja“ eparhiji, još uvek mladi iguman odlučio je da upiše postdiplomske studije na Teološkom fakultetu u Beogradu. Dobronamerni profesori su ga obeshrabrili oskudicom naučne građe i finansijskom nemoći crkve da ga stipendira na putu do doktorata. Poučili su ga da u Beču može upisati postdiplomske studije o trošku tamošnje biskupske konferencije. U Beč je poneo i najtoplije preporuke episkopa Makarija Đorđevića.
Posle postdiplomskih studija na katoličkom teološkom fakultetu, doktorat će odbraniti takođe na katoličkom Teološkom fakultetu u Zagrebu. Dvadeset godina će živeti od službe paroha u Gracu, pre no što ga stigne dugačka ruka ideološkog nadzora iz otadžbine. Oduzima mu se parohija, i Čakić se bez ikakvih prihoda vraća u Novi Sad, da živi sa majkom od njene vrlo male penzije, u uslovima veoma sličnim gladovanju.
Jeste značajno, ali i preuranjeno
Ali, trebalo je da mu, već obolelom, prijatelji izmole u pokrajinskom penzionom fondu malu invalidsku penziju, pa da se bivši krušedolski iguman i doktor liturgike opet lati publicističkog posla i da opet dopusti sebi san o otkrivanju moštiju, koji ga je i pokrenuo iz manastira. Sada je, međutim, bivši iguman imao kome da se obrati i da bude shvaćen.
Uputio je pismo patrijarhu Pavlu i zamolio ga za njegov arhiepiskopski blagoslov za otkrivanje groba Arsenija III, „kako bi se svete mošti iznele iz tame i položile na katafalk u manastirskoj crkvi, pored grobova ostalih velikana“.
Petrijarh mu je 18. decembra 1992. godine odgovorio: „Svakako da bi realizacija toga pokušaja bila značajna za našu crkvenu i nacionalnu istoriju, ali smatram da u ovim ovako nesretnim ratnim prilikama i svakodnevnih pogibija i Srba, i Hrvata, i Muslimana, kad je biti ili ne biti, ne samo u Bosni i Hercegovini, momenat ne odgovara jednom takvom poduhvatu. Moramo to ostaviti za mirnije vreme, kad je već to mirovalo tolike godine“.
Stefan Čakić je, kad se građanski rat smirio, opet pokušavao da uveri crkvene i državne autoritete da je došlo vreme da blagotvorno dejstvo moštiju Arsenija III Čarnojevića pomogne naciji svojim prisustvom. Međutim, nacija ga opet nije čula, pa je obrazovani i nadareni nekadašnji starešina manastira svoj čestiti san odneo u grob 2000. godine.
Strah od ideološke vlasti
Znatan broj srpskih istoričara vidi Arsenija III Čarnojevića među trojicom najznačajnijih Srba, uz Svetog Savu i Makarija Sokolovića, koji su pokrenuli prelomne procese u srpskoj istoriji. Tako ga vidi i crkva, tako ga i narod doživljava.
Ako je Sava 1219. osamostalio Srpsku pravoslavnu crkvu i osnovao Pećku patrijaršiju, ako ju je Makarije Sokolović obnovio 1557, Arsenije III Čarnojević, arhiepiskop pećki i patrijarh srpski od 1674. do 1690. godine, izveo je prvu organizaciju Srpske crkve na području Austrijskog carstva. On je svakako ličnost nad čijim bi se moštima mobilisala samosvest Srba, i taj motiv je bez sumnje pokrenuo Stefana Čakića.
On je neizbežno morao da uzme u obzir i mogućnost nekakvog zavetnog sakrivanja moštiju vođe Velike seobe Srba, pa je deo svoga istraživačkog truda usmerio u tom pravcu. Ali, nije našao ništa što bi navodilo na nekakvu zavetnu obavezu sakrivanja moštiju.
U odbijanju njegovih neposrednih starešina, kao tadašnjeg episkopa sremskog Makarija Đorđevića, video je samo brigu od takvog poduhvata, samo strah od ideološke vlasti koja bi mogla popreko da gleda crkvu, ionako suzbijanu, i starešinu, zbog njenog upuštanja u posao koji bi mogao da pokrene versku euforiju.
Našao je dokaze da su patrijarhove mošti sakrivene pred Turcima zbog verovatnoće da bi bile spaljene kao i mošti Svetoga Save 1594. na Vračaru. Ne bi bile bezbedne ni u Drugom svetskom ratu: baš u manastiru Krušedol ustaše su prekopavale po sarkofazima, pronašle mošti patrijarha Arsenija IV Šakabente, polile ih benzinom i zapalile.
Ako je i tursko, i ustaško vreme prošlo, mislio je, umesno je pokrenuti njihovo otkrivanje i dalje čuvanje u zasluženom dostojanstvu. Ali, svi pokušaji Stefana Čakića, prihvaćeni i u sremskomitrovačkom, nadležnom, zavodu za zaštitu spomenika kulture, nailazili bi na opstrukciju episkopa sremskog Makarija.
Moguća „štednja“ moštiju za teža vremena
Pokazuje se tako da nije samo zagonetka mesto mirovanja moštiju Arsenija III Čarnojevića. Zagonetka je i odsustvo interesa otkrivanja njegovih moštiju. Možda i veća zagonetka od prve. Naime, u tradiciji crkve i u dubini vere u Srba mošti svetih ljudi su bezmalo „radno angažovane“ na održanju sabornosti.
To su, uostalom, znali i Turci 1594, kada su spaljivali mošti Svetoga Save, očekujući da će njihovo uništenje oslabiti samosvest i sabornost. To su znale i ustaše 1942. godine, kada su u hramu krušedolskog manastira spaljivali mošti Arsenija IV Šakabente. Ovakvo iskustvo srpskog naroda čini zagonentnim odsustvo interesovanja za otkrivanje moštiju vođe Velike seobe Srba.
Stefan Čakić je, što se vidi iz njegove obazrivosti u ovoj inicijativi, dopuštao mogućnost da se otkrivanje moštiju patrijarhovih „štedi“ za teža vremena od sadašnjih, da pomognu kada bude još teže.
Piscu ovih redova, prilikom promocije njegovog najvažnijeg dela Velika seoba Srba i patrijarh Arsenije III Čarnojević, rekao je da se ta „štednja“ moštiju za teža vremena, ako je ima, može samo odnositi na Srbe u Vojvodini, vazda izložene težnji ostataka austrougarskog duha da vojvođanski Srbi spoznaju svoju posebnost u odnosu na južnije i jugozapadnije Srbe.
Ovo Čakićevo zapažanje imalo je potvrdu osnovanosti i u Brozovo vreme, i u vreme pokrajinske vlasti u prvoj deceniji po padu Slobodana Miloševića.
Danas ova sumnja Stefrana Čakića izgleda slabo osnovana, ali decenije perioda „posebnosti“ Srba u Vojvodini ukazuju da je ne treba odbaciti, pogotovu zbog zapadnjačke težnje da rasturanje Jugoslavije nastavi rasturanjem Srbije.
Nacionalni gubici i dobici od seobe
Mošti Arsenija III Čarnojevića nisu ni od kakve pomoći u uklanjanju današnjeg srpskog pakla na prostoru sa koga je Velika seoba krenula. Čak bi mogle da pokrenu pobude štetne za održanje Srba na Kosovu.
Ako postoji i jedna smislena sumnja o štetnosti otkrivanja moštiju Arsenija III Čarnojevića, ona mora imati veze sa nacionalnim gubicima koje je seoba proizvela. Jer, kada bi se otkrivanjem moštiju rasplamsala priča o nacionalnim gubicima izazvanim seobom, neko vreme, dok dobici od seobe ne dođu do reči, Srbija bi možda imala više problema nego što ih već ima.
Stefana Čakića više je umirilo nego razočaralo pismo patrijarha Pavla. Jednom drugom prilikom 1995, kada je o svome trošku objavio memoare i „počeo pripreme za smrt“, rekao nam je da se posle odgovora patrijarha Pavla nije ugasila njegova žal što neće doživeti da se pokloni moštima otkrivenim i postavljenim na katafalk u krušedolskom manastirskom hramu, ali dopušta mogućnost da za „srpsko pitanje“ u Vojvodini nije presudno šta on, lično, oseća.
Možda je bolje da mošti ostanu sakrivene da bi bile glasnije kada zatreba da se Srbi u Vojvodini opomenu ko su i odakle su došli.
