Vladimir Mitrić, novinar iz Loznice, već 18 godina živi pod policijskim obezbeđenjem. Pretučen je u sred dana u ulazu u zgradu u kojoj živi, 12. septembra 2005. godine, nakon serije verbalnih i pretnji demoliranjem automobila.
Kako kaže za UNS, pretučen je „na samo desetak koraka od bašte pune gostiju u kojoj su bila četiri policajca, u civilu, van dužnosti i, kako se kasnije ispostavilo, dvojica ljudi koji su označeni kao ’česta policijska operativna veza’“.
Njegovi problemi počeli su, kako navodi, posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana, 15. januara 2000. godine u beogradskom hotelu Interkontinental.
„Moje pisanje ukazivalo je ’odakle vetar duva’, o čemu sam svakodnevno izveštavao“, kaže Mitrić i dodaje da je „zanimljivo da sam se, zbog načina na koji sam pisao, zamerio i ’arkanovcima’ i onima koji su bili protiv njih“.
„Nije bilo dana da nisam dobijao telefonske, ali i druge, pretnje. Dolazile su sa raznih mesta, i sve su bile istinsko ugrožavanje bezbednosti“, priča.
Mitrić je u godinama koje su usledile, pored pretnji, nastavio da radi i piše o kriminalu s obe strane Drine. Pisao je o zloupotrebama, dilovanju droge, trgovini ljudima, ubistvima, krijumčarenju ljudi i automobila preko Drine, minsko-eksplozivnim sredstvima, o početku „pljačkaške privatizacije“…
„Od izlaska osumnjičenih za Arkanovo ubistvo iz pritvora, kojih je najviše iz Loznice, tri puta su mi, u strogom centru grada, demolirana kola“, priča za UNS, „da bi me konačno prebili 12. septembra 2005. godine“.
„Napadač, inače, policajac PS Novi Beograd, koji je pre toga hapšen zbog reketiranja lozničke porodice, nije čak bio ni maskiran. Napad na mene je bio, po akciji i po prostoru gde se dogodio, identičan onom na Milana Pantića u Jagodini. Preživeo sam možda samo zato što sam imao više sreće, što sam zakoračio da mi prvi udarac bejzbol palicom ne bude u glavu, već među plećke i što sam rukama grčevito branio glavu, zbog čega mi je ruka polomljena“, kaže Mitrić.
Napadaču je suđeno za nanošenje teških telesnih povreda, iako je, kako kaže ovaj loznički novinar, „imao mišljenje sudskih veštaka koji su ukazivali da je u pitanju ubistvo u pokušaju“.
Suđenje je trajalo šest godina. Prvi put je prvostepeno u Osnovnom sudu u Loznici napadač osuđen na šest meseci zatvora. Sudsko veće ukinulo je tu presudu.
„Ponovo je u Osnovnom sudu u Loznici osuđen na šest meseci, da bi Apelacioni sud doneo kaznu od godinu dana zatvora. Nije je izdržao u celosti, jer je bio obuhvaćen pomilovanjima tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića“, kaže Mitrić.
Uporedo sa ovim postupkom osuđen je, priča loznički novinar, novčanom kaznom i zbog uvrede koju mu je uputio na suđenju.
„Nikad nije pokazao nameru da prizna dela, da se pokaje. Dosuđene sudske troškove i naknadu kazne nikada nije platio. Izigrava propise, tako što fiktivno odjavljuje i prijavljuje adrese, a imao je dovoljno vremena da sve dragocenosti prevede na druge“, kaže Mitrić.
Ugrožavanje sigurnosti i uvrede i 17 godina posle napada
Prošle godine u oktobru, 17 godina od napada, dok je bio u Draginjcu na novinarskom zadatku, u jednom restoranu policajac u penziji je počeo da ga vređa.
Kako za UNS kaže, nakon serije ozbiljnih uvreda policajac mu je rekao i „da pouzdano zna da će onaj koji me je prebio 12. septembra 2005. ponovo da me prebije“.
„Svemu tome svedočili su i policajci iz obezbeđenja. Tužio sam ga za uvrede, a Osnovno javno tužilaštvo ga je optužilo i za ugrožavanje sigurnosti. Predmet je spojen, saslušani su svedoci, a na ročištu koje će biti održano 13. decembra očekujem kraj suđenja“, priča Mitrić i dodaje da je sudija za prethodni postupak osumnjičenom odredila meru javljanja u policiju dva puta nedeljno.
Dodaje da je veliki uspeh njegovog advokatskog tima što je sudija, uprkos protivljenju odbrane, prihvatila predlog da u spise predmeta uvrsti i presudu protiv policajca u penziji koji ga je pretukao.
Život sa obezbeđenjem težak, ali neophodan
Život pod stalnim policijskim obezbeđenjem nije lak, kaže Mitrić, ali ističe da bi, iako ono važi samo za područje PU Šabac, eventualno ukidanje obezbeđenja bilo veoma loše jer svaki njegov tekst i dalje izaziva burne reakcije i donosi mu probleme.
On za UNS ističe da su većina policajaca koji ga poslednjih godina obezbeđuju sjajni profesionalci i ljudi, dok je ranije imao probleme.
Kako kaže, prvi put u poslednjih 18 godina ima nadu i u nepristrasnost sudija i tužilaca, ali i bolji odnos sa lokalnom policijom, što je u godinama neposredno nakon napada na njega bilo nezamislivo.
„Ranije su mi ovdašnje starešine slale policajce koji po isteku smene odlazili u kafiće u centru grada i sedeli sa mojim napadačem i njegovom, naravno, kriminalnom družinom. Zadovoljan sam i odnosom starešina zaduženih za moje obezbeđenje, koji su i sami bili na mukama, jer su im neki od kolega zamerali što su u dobrim odnosima sa mnom“, kaže on.
Mitrić navodi da je potvrda da je uvek pisao istinu, ali se ona nekima nije sviđala, i to što je „komandir policije za koga je ukazivao u svojim tekstovima da je u leglu kriminala još od 2000. godine, uhapšen posle 11 godina“.
„Starešina policije o čijim sam mešetarenjima pisao pre sedam, osam godina, nedavno je uhapšen, a jedan njihov kolega, o kome sam takođe pisao, dogurao je skoro do najvišeg mesta u lokalnoj policiji, a onda je, po kazni, nedavno premešten, kao i jedan od njegovih zaštitnika iz policije. Uhapšene su i neke sudije koji su mi zagorčavali život, a svedočio sam, što će kasnije da se potvrdi, da su bili zaštitnici junaka mojih tekstova“, kaže Mitrić.
