„Vrlo lažno“ na engleski način

Iz teksta Tamare Tasić, Niš, Vikipedija i prekrajanje istorije – ko svojata poreklo imena grada, objavljenog 25. maja 2022. godine (Preuzeto iz „Južnih vesti“), saznajemo da je „brojne izmene poslednjih nedelja doživela stranica ‘Istorija Niša’ na Vikipediji na engleskom jeziku, pa se sada navodi da poreklo naziva tog grada potiče iz albanskog jezika. Profesorka Irena Ljubomirović objašnjava da je Niš poslovenjeni oblik antičkog imena Naissus, pa da se ne mogu izvoditi zaključci da je naziv grada albanskog porekla“.

Koještarije arbanaške i engleske, ali se Srbi ustežu da im to odmah priznaju.

Zvaničnoj „nauci“ u Srba ostalo je nepoznato da je pre nešto više od podrug veka, jedan francuski slavist, zvao se Siprijan Rober (1897-1865), napisao da su Srbi početni narod-majka, a da je njihov jezik, srbski – jezik-majka.

Desetak godina kasnije, na Berlinskom kongresu (1878), Srbiji je udeljena (priznata) nezavisnost, pod uslovom da se odrekne istorije starije od Nemanjića.

Ona je ovo poslednje i učinila, vrlo „naučno“, tako što je, po već razrađe­noj re­ce­p­turi no­r­dijske škole, spisom Stojana Novakovića, pod naslovom Srp­sk­e obla­sti X i XII veka pre vlade Ne­manjine, objavljenim već naredne godine, u Be­ogradu, u Glasniku Srbskog uče­nog društva, preteče Srpsk­e kraljevske aka­demije, današnje Srp­ske akademije nauka i umetnosti, „naručena srbska prošlost“ pred­st­av­ljena tadašnjem ma­lo­brojnom srbskom intelektual­nom sloju, naj­ve­ćim de­lo­m ško­lo­vanom na evropskom Zapadu, ko­me je ostav­ljeno da ga prenese budu­ćim srbski­m đa­cima i stu­dentima.

Iako mu je moglo biti poznato da se mudar svet često pošta­pa latinskom izrekom timeo hominem unius libri, bojim se čoveka koji iz jedne knjige uči, Novaković je, samosvesno nadmoćan, izja­vio da su nam „izvori, po kojima nešto znamo o srpskoj geo­gr­a­fiji pre Nemanje, sačuvani u zapisima Konstantina Porfiroge­ni­ta“, pomenuvši pri tome i vrlo sumnjiv Letopis popa Duklja­nina u latinskom prevodu „nekakva sloven­skog, nikad posle ne­na­đenog ru­kopisa“. Stoga, posebno zabavnim treba procenjivati Novako­vi­ćevo razmatranje šta se pre Ne­manje smatralo Srbi­jo­m, naroči­to zbog toga što nje­govo razmi­šlj­anje ne nudi odgo­vo­r na pitanje kako je to jedna Srbija, sabijena u neke planine dana­šnje sredi­šnje Srbije, od­jed­nom, iz čista mira, mo­gla dostići drža­v­ne, po­litičke, voj­ne, kulturne, graditeljske i svake druge vr­ednosti ne­manjić­kog vremena.

Svoj „naučni“ stav da je „car dao Srbima na naselja­vanje ze­mlje koje se sad zovu Srbija“, Novaković temelji i na sopstve­nom „zna­nju“, valjda stečenom ranije, „da je Srbija pre Ne­manje hva­ta­la sa­mo ono klupko planina, koje se počinje na ju­žnim granicama sa­dašnje Srbije“. Njegovo je razmatra­nje po svemu proizvoljno jer iz njega samog izranja i pitanje zbog čega su se Srbi, po navodnom prelasku preko Dunava (ili njegovom preplivavanju), zaputili tako daleko, a nisu se zausta­vi­li u nekom bl­i­žem predelu, prikladnijem za život, makar i pl­a­ninskom. Od­govor koji nudi i sebi i svojim čitaocima da „mali narodi, kad ho­će da u oblasti ve­ćih otpočnu mučnu borbu za svoje samostalno na­rodno i politično bi­će, obično počinju taj svoj po­sao iz planina“, te da su „planine u svako doba takim narodima i kolevka i posled­nje utočište slobodi“, nije osobito uverljiv ni njemu samom; vidi se to i iz njegovog nevoljnog priznanja da je srb­skih nase­lja „bilo još onda oko Beograda, u ravnom Posavlju, na donjoj Drini, na Ko­so­vu polju, po Metohiji, po pito­mom Kolubar­ju“, odnosno po celoj današnjoj Srbiji. Mada on taj svoj stav us­lovljava rečju „ako“, u nastavku bez ikakvog okolišenja priznaje da su ta srbska plemena „bi­la neposre­d­no potčinjena središti­ma vizantijskim, i njih ni­ti po­minje Porfiroge­nit, niti o njima ima šta pisati pop Duk­lja­nin“.

I mora današnji čitalac postaviti pitanje kako se to Nova­ko­vi­ću omaklo da napiše nešto što nije isteklo iz kojekakvih porfiro­ge­nitalija, naročito kad se onda znalo „da je Srbija oče­vi­ne Ne­manjine hva­tala samo ono klupko planina, koje se počinje na juž­ni­m grani­cama sadašnje Srbije“.

A posle je sve krenulo đavoljijem tragom.

Na tome tragu našla su se ne samo „uvozna znanja“ izvorne nor­di­j­ske šk­ole nego i trud brojnih naučnika poteklih iz srb­skog na­ro­da da sve što se na nešto i nekoga odnosi (ime, starina, poreklo, ple­me­n­ska or­ga­nizacija, bavljenje stočarstvom…) protumači korenima i uticajima nasleđenim možda od Ilira, mož­da od Tračana, možda od Dardanaca, možda od Kelta, možda od Rimljana, možda od Grkljana, možda od Rumuna, možda od Arbanasa – kao što je to slučaj s engleskim Nišom.

Koliko je ta nešto naturena, a nešto samozvana i idolo­po­klonička „kritička“ srbska istoriogra­fi­ja bi­la neprijatelj­ski raspoložena prema predanjima so­p­stvenog naroda, i koli­ko joj ni u primisli nije bi­lo da pokloni „više pažnje svojim narodnim sagama“, kazuje nam i je­dan primer iz zapadne E­v­ro­pe­, nastao u vremenu u kome je rad Stojana Novakovića već po­čeo da daje zlosrećne rezulta­te.

Naime, u svojoj studiji o pravu i izvesnim etnološkim kate­gorijama u državama starog veka, francuski istoričar Fistel de Kulan­ž (1830-1889) najveći deo svojih zaključaka izvodi iz ne­kih pojava karak­terističnih za život i običaje Jelina i La­tina, Sabinjana i Etruraca s Ape­ni­na i Arijaca s Istoka, u ovom po­sled­nje­m slučaju pozivajući se na Manuove zakone i himne iz Ve­da i ističući da „knjiga Zakona Ma­nuovih govori o bogopo­što­va­nju umrlih kao najstarijem, koje su lju­di ikad imali“. Ne upu­štajući se u raspravu o stavo­vi­ma da su „Srbi na­rod koji je stvo­rio Vede“, te da „po svome filo­zof­skom sistemu, mi­to­lo­škom, kao i drugim motivima, na­ša (srbska) na­rodna pesma silazi u naj­dub­lju vedsku prošlost“, ovde će se ipak kon­sta­to­va­ti da Sabinjani i Etrurci je­su Srbi, isto kao i in­dijski Ari­jevci, a Jelini i Latini, kao novodošli u zemlje zv­a­ne danas Grč­ka i Italija, poro­b­ljavanjem mnogo­broj­nijih srbskih stari­na­ca poste­peno su preuzi­ma­li najveći broj nji­hovih kultova, pre svih kult umr­lih, kult braka (porodice) i kult svojine; na njima su te­me­ljili osnove svoje buduće civilizacije i svoje navodno pr­ven­stvo na osvojenim teritorijama.

Nažalost, zbog neupoznatosti sa svim tim, i običan svet i momci iz zvanične nauke svaku reč „upotrebljivu“ u govornom srbskom jeziku, koja po nečem ‘vamo liči na stranjsku, odmah proglašavaju za pozajmljenicu – naročito iz turskog, rumunskog, madžarskog, arbanaškog, talijanskog, engleskog… Baš tako, možda i ne znajući da je Alokananda Miter, unuka (ili praunuka) Rabindranata Tagore, ustanovila da u nekom indijskom dijalektu ima tridesetak posto srbskih reči, a dodaju li se i engleske sa srbskim korenom – i svih četrdeset!

Kao rečit primer srbske jezičke „ljubavi“ prema stranim jezicima može poslužiti reč „Srem“, za koju svi tvrde da je nastala prevodom latinske reči „Sirmium“. Uistinu, rečju Srem imenuje se zemlja na kojoj su oduvek živeli Srbi i čije srbsko ime znači isto što i Srbska Zemlja, ili Srbija. Tu reč, kao i bilo koju njenu izvedenicu, Grci (i Latini) prilagođavali su svojim govornim mogućnostima (jer grupu „srb“ u tom obliku jedino Srbi tako izgovaraju) umećući između glasova „s“ i „r“ jedan od samoglasnika; najpre, bio je to Sirb, pa Sirm, čemu su Latini samo dodali svoje -um, Sirmium. Ostali svet, i on s istom (ne)mogućnošću, preuzimao ju je iz grčkog ili la­tinskog oblika.

Ima li se sve to u vidu, s pravom se Tamara pozabavila „otkrićem“ engleske „Vikipedije“ da je „Niš evoluirao od toponima posvedočenog u starogrčkom kao NAISSOS (Naissos), koji je svoj današnji oblik dobio fonetskim promenama u protoalbanskom jeziku, a potom je naziv mesta ušao u slovenski“. U nastojanju da ospori tu englesku besmislicu pisanu s otvorenom mržnjom prema svemu srbskom, ona se pozvala i na mišljenje gospođe Irene Ljubomirović sa niškog Filozofskog fakulteta:

„Ono što je sigurno jeste da se ne mogu izvoditi zaključci da je naziv grada Niša albanskog porekla. Naziv grada Niš je poslovenjeni oblik antičkog imena Naissus. Naziv Naissus se ne može tumačiti latinskim jezičkim sredstvima, što znači da su ga Rimljani preuzeli od domorodačkog stanovništva i to Kelta, Ilira ili Tračana. Profesor Loma, naginje ka tome da je ime grada keltskog porekla i da je nastalo prema imenu reke na čijim obalama se grad nalazio“.

Uz pretpostavku da su reči gospođe Ljubomirović prenesene tačno u Tamarin tekst, valja im priznati da je svaka od njih u sukobu ne samo sa samom sobom, veći sa svojim „okruženjem“:

Prvo, „naziv grada Niš“ nije poslovenjeni oblik antičkog imena Naissus“, makar i zbog toga što nam nije rečeno o kakvoj se i čijoj „antici“ radi. (Slično je prošao i Štip postajući Astibo);

Drugo, „naziv Naissus“ je „latinsko jezičko sredstvo“ nastalo direktnim prevodom srbske reči „Niš“, što će reći da ga Rimljani nisu „preuzeli od domorodačkog stanovništva“, nego su srbski „Niš“ prilagodili sopstvenoj izražajnosti;

Treće, „domorodačko stanovništvo“ u Nišu bili su Srbi, makar u navedenoj izjavi bili staroudžbenički (iz vremena kad je ovaj potpisnik bio mali) nazvani „Kelti, Iliri ili Tračani“, s tim što valja objasniti da Kelti nisu buku narod, oni su bili vojnički red u srbskom narodu, te da su „Iliri ili Tračani“ bili srbska plemena, ovi poslednji poznatiji kao Rašani – otud i Raška;

Četvrto, kad „profesor (Aleksandar) Loma, naginje ka tome da je ime grada keltskog porekla“, onda je on, znalac šesnaest jezika, imao pravo da ne zna ono što je rečeno u prethodnom stavu – da „Kelti nisu bili narod, oni su bili vojnički red u srbskom narodu“, ljudi koji su govorili srbski, zbog čega reč „Niš“ i jeste srbska.

Tamara je u pravu, ništa arbanaško, kakvi Arbanasi, kakvi bakrači!
Iz teksta Tamare Tasić, Niš, Vikipedija i prekrajanje istorije – ko svojata poreklo imena grada, objavljenog 25. maja 2022. godine (Preuzeto iz „Južnih vesti“), saznajemo da je „brojne izmene poslednjih nedelja doživela stranica ‘Istorija Niša’ na Vikipediji na engleskom jeziku, pa se sada navodi da poreklo naziva tog grada potiče iz albanskog jezika. Profesorka Irena Ljubomirović objašnjava da je Niš poslovenjeni oblik antičkog imena Naissus, pa da se ne mogu izvoditi zaključci da je naziv grada albanskog porekla“.

Koještarije arbanaške i engleske, ali se Srbi ustežu da im to odmah priznaju.

Zvaničnoj „nauci“ u Srba ostalo je nepoznato da je pre nešto više od podrug veka, jedan francuski slavist, zvao se Siprijan Rober (1897-1865), napisao da su Srbi početni narod-majka, a da je njihov jezik, srbski – jezik-majka.

Desetak godina kasnije, na Berlinskom kongresu (1878), Srbiji je udeljena (priznata) nezavisnost, pod uslovom da se odrekne istorije starije od Nemanjića.

Ona je ovo poslednje i učinila, vrlo „naučno“, tako što je, po već razrađe­noj re­ce­p­turi no­r­dijske škole, spisom Stojana Novakovića, pod naslovom Srp­sk­e obla­sti X i XII veka pre vlade Ne­manjine, objavljenim već naredne godine, u Be­ogradu, u Glasniku Srbskog uče­nog društva, preteče Srpsk­e kraljevske aka­demije, današnje Srp­ske akademije nauka i umetnosti, „naručena srbska prošlost“ pred­st­av­ljena tadašnjem ma­lo­brojnom srbskom intelektual­nom sloju, naj­ve­ćim de­lo­m ško­lo­vanom na evropskom Zapadu, ko­me je ostav­ljeno da ga prenese budu­ćim srbski­m đa­cima i stu­dentima.

Iako mu je moglo biti poznato da se mudar svet često pošta­pa latinskom izrekom timeo hominem unius libri, bojim se čoveka koji iz jedne knjige uči, Novaković je, samosvesno nadmoćan, izja­vio da su nam „izvori, po kojima nešto znamo o srpskoj geo­gr­a­fiji pre Nemanje, sačuvani u zapisima Konstantina Porfiroge­ni­ta“, pomenuvši pri tome i vrlo sumnjiv Letopis popa Duklja­nina u latinskom prevodu „nekakva sloven­skog, nikad posle ne­na­đenog ru­kopisa“. Stoga, posebno zabavnim treba procenjivati Novako­vi­ćevo razmatranje šta se pre Ne­manje smatralo Srbi­jo­m, naroči­to zbog toga što nje­govo razmi­šlj­anje ne nudi odgo­vo­r na pitanje kako je to jedna Srbija, sabijena u neke planine dana­šnje sredi­šnje Srbije, od­jed­nom, iz čista mira, mo­gla dostići drža­v­ne, po­litičke, voj­ne, kulturne, graditeljske i svake druge vr­ednosti ne­manjić­kog vremena.

Svoj „naučni“ stav da je „car dao Srbima na naselja­vanje ze­mlje koje se sad zovu Srbija“, Novaković temelji i na sopstve­nom „zna­nju“, valjda stečenom ranije, „da je Srbija pre Ne­manje hva­ta­la sa­mo ono klupko planina, koje se počinje na ju­žnim granicama sa­dašnje Srbije“. Njegovo je razmatra­nje po svemu proizvoljno jer iz njega samog izranja i pitanje zbog čega su se Srbi, po navodnom prelasku preko Dunava (ili njegovom preplivavanju), zaputili tako daleko, a nisu se zausta­vi­li u nekom bl­i­žem predelu, prikladnijem za život, makar i pl­a­ninskom. Od­govor koji nudi i sebi i svojim čitaocima da „mali narodi, kad ho­će da u oblasti ve­ćih otpočnu mučnu borbu za svoje samostalno na­rodno i politično bi­će, obično počinju taj svoj po­sao iz planina“, te da su „planine u svako doba takim narodima i kolevka i posled­nje utočište slobodi“, nije osobito uverljiv ni njemu samom; vidi se to i iz njegovog nevoljnog priznanja da je srb­skih nase­lja „bilo još onda oko Beograda, u ravnom Posavlju, na donjoj Drini, na Ko­so­vu polju, po Metohiji, po pito­mom Kolubar­ju“, odnosno po celoj današnjoj Srbiji. Mada on taj svoj stav us­lovljava rečju „ako“, u nastavku bez ikakvog okolišenja priznaje da su ta srbska plemena „bi­la neposre­d­no potčinjena središti­ma vizantijskim, i njih ni­ti po­minje Porfiroge­nit, niti o njima ima šta pisati pop Duk­lja­nin“.

I mora današnji čitalac postaviti pitanje kako se to Nova­ko­vi­ću omaklo da napiše nešto što nije isteklo iz kojekakvih porfiro­ge­nitalija, naročito kad se onda znalo „da je Srbija oče­vi­ne Ne­manjine hva­tala samo ono klupko planina, koje se počinje na juž­ni­m grani­cama sadašnje Srbije“.

A posle je sve krenulo đavoljijem tragom.

Na tome tragu našla su se ne samo „uvozna znanja“ izvorne nor­di­j­ske šk­ole nego i trud brojnih naučnika poteklih iz srb­skog na­ro­da da sve što se na nešto i nekoga odnosi (ime, starina, poreklo, ple­me­n­ska or­ga­nizacija, bavljenje stočarstvom…) protumači korenima i uticajima nasleđenim možda od Ilira, mož­da od Tračana, možda od Dardanaca, možda od Kelta, možda od Rimljana, možda od Grkljana, možda od Rumuna, možda od Arbanasa – kao što je to slučaj s engleskim Nišom.

Koliko je ta nešto naturena, a nešto samozvana i idolo­po­klonička „kritička“ srbska istoriogra­fi­ja bi­la neprijatelj­ski raspoložena prema predanjima so­p­stvenog naroda, i koli­ko joj ni u primisli nije bi­lo da pokloni „više pažnje svojim narodnim sagama“, kazuje nam i je­dan primer iz zapadne E­v­ro­pe­, nastao u vremenu u kome je rad Stojana Novakovića već po­čeo da daje zlosrećne rezulta­te.

Naime, u svojoj studiji o pravu i izvesnim etnološkim kate­gorijama u državama starog veka, francuski istoričar Fistel de Kulan­ž (1830-1889) najveći deo svojih zaključaka izvodi iz ne­kih pojava karak­terističnih za život i običaje Jelina i La­tina, Sabinjana i Etruraca s Ape­ni­na i Arijaca s Istoka, u ovom po­sled­nje­m slučaju pozivajući se na Manuove zakone i himne iz Ve­da i ističući da „knjiga Zakona Ma­nuovih govori o bogopo­što­va­nju umrlih kao najstarijem, koje su lju­di ikad imali“. Ne upu­štajući se u raspravu o stavo­vi­ma da su „Srbi na­rod koji je stvo­rio Vede“, te da „po svome filo­zof­skom sistemu, mi­to­lo­škom, kao i drugim motivima, na­ša (srbska) na­rodna pesma silazi u naj­dub­lju vedsku prošlost“, ovde će se ipak kon­sta­to­va­ti da Sabinjani i Etrurci je­su Srbi, isto kao i in­dijski Ari­jevci, a Jelini i Latini, kao novodošli u zemlje zv­a­ne danas Grč­ka i Italija, poro­b­ljavanjem mnogo­broj­nijih srbskih stari­na­ca poste­peno su preuzi­ma­li najveći broj nji­hovih kultova, pre svih kult umr­lih, kult braka (porodice) i kult svojine; na njima su te­me­ljili osnove svoje buduće civilizacije i svoje navodno pr­ven­stvo na osvojenim teritorijama.

Nažalost, zbog neupoznatosti sa svim tim, i običan svet i momci iz zvanične nauke svaku reč „upotrebljivu“ u govornom srbskom jeziku, koja po nečem ‘vamo liči na stranjsku, odmah proglašavaju za pozajmljenicu – naročito iz turskog, rumunskog, madžarskog, arbanaškog, talijanskog, engleskog… Baš tako, možda i ne znajući da je Alokananda Miter, unuka (ili praunuka) Rabindranata Tagore, ustanovila da u nekom indijskom dijalektu ima tridesetak posto srbskih reči, a dodaju li se i engleske sa srbskim korenom – i svih četrdeset!

Kao rečit primer srbske jezičke „ljubavi“ prema stranim jezicima može poslužiti reč „Srem“, za koju svi tvrde da je nastala prevodom latinske reči „Sirmium“. Uistinu, rečju Srem imenuje se zemlja na kojoj su oduvek živeli Srbi i čije srbsko ime znači isto što i Srbska Zemlja, ili Srbija. Tu reč, kao i bilo koju njenu izvedenicu, Grci (i Latini) prilagođavali su svojim govornim mogućnostima (jer grupu „srb“ u tom obliku jedino Srbi tako izgovaraju) umećući između glasova „s“ i „r“ jedan od samoglasnika; najpre, bio je to Sirb, pa Sirm, čemu su Latini samo dodali svoje -um, Sirmium. Ostali svet, i on s istom (ne)mogućnošću, preuzimao ju je iz grčkog ili la­tinskog oblika.

Ima li se sve to u vidu, s pravom se Tamara pozabavila „otkrićem“ engleske „Vikipedije“ da je „Niš evoluirao od toponima posvedočenog u starogrčkom kao NAISSOS (Naissos), koji je svoj današnji oblik dobio fonetskim promenama u protoalbanskom jeziku, a potom je naziv mesta ušao u slovenski“. U nastojanju da ospori tu englesku besmislicu pisanu s otvorenom mržnjom prema svemu srbskom, ona se pozvala i na mišljenje gospođe Irene Ljubomirović sa niškog Filozofskog fakulteta:

„Ono što je sigurno jeste da se ne mogu izvoditi zaključci da je naziv grada Niša albanskog porekla. Naziv grada Niš je poslovenjeni oblik antičkog imena Naissus. Naziv Naissus se ne može tumačiti latinskim jezičkim sredstvima, što znači da su ga Rimljani preuzeli od domorodačkog stanovništva i to Kelta, Ilira ili Tračana. Profesor Loma, naginje ka tome da je ime grada keltskog porekla i da je nastalo prema imenu reke na čijim obalama se grad nalazio“.

Uz pretpostavku da su reči gospođe Ljubomirović prenesene tačno u Tamarin tekst, valja im priznati da je svaka od njih u sukobu ne samo sa samom sobom, veći sa svojim „okruženjem“:

Prvo, „naziv grada Niš“ nije poslovenjeni oblik antičkog imena Naissus“, makar i zbog toga što nam nije rečeno o kakvoj se i čijoj „antici“ radi. (Slično je prošao i Štip postajući Astibo);

Drugo, „naziv Naissus“ je „latinsko jezičko sredstvo“ nastalo direktnim prevodom srbske reči „Niš“, što će reći da ga Rimljani nisu „preuzeli od domorodačkog stanovništva“, nego su srbski „Niš“ prilagodili sopstvenoj izražajnosti;

Treće, „domorodačko stanovništvo“ u Nišu bili su Srbi, makar u navedenoj izjavi bili staroudžbenički (iz vremena kad je ovaj potpisnik bio mali) nazvani „Kelti, Iliri ili Tračani“, s tim što valja objasniti da Kelti nisu buku narod, oni su bili vojnički red u srbskom narodu, te da su „Iliri ili Tračani“ bili srbska plemena, ovi poslednji poznatiji kao Rašani – otud i Raška;

Četvrto, kad „profesor (Aleksandar) Loma, naginje ka tome da je ime grada keltskog porekla“, onda je on, znalac šesnaest jezika, imao pravo da ne zna ono što je rečeno u prethodnom stavu – da „Kelti nisu bili narod, oni su bili vojnički red u srbskom narodu“, ljudi koji su govorili srbski, zbog čega reč „Niš“ i jeste srbska.

Tamara je u pravu, ništa arbanaško, kakvi Arbanasi, kakvi bakrači!

Jer, kad je Arbanasima počelo da se opovrgava navodno ilirsko poreklo, oni su u jednom trenutku poželeli da budu Dardani (ili Dardanci) koje Englez Džon Kambel čita Sarbani, što će reći: Srbi. Prema onome što su zapisali an­ti­č­ki pis­ci, Dardani su na­seljavali današnju severnu Maće­do­niju, Kosovo, Metohiju, južnu i srednju Srbiju zapadno od Mo­ra­ve, sve do Ivanjice, i istočno do gornjih tokova Peka i Timoka; na tom povelikom području Ptolomej pominje gradove Scupi (Sko­p­lje), Ulpiana (Lipljan), Naissus (Niš)…

Kako se Dardani prvi put pominju 344. godine pre Hrista, a već su samo pedesetak godina kasnije „značajan istorijski fak­to­r“, potpuno je proizvoljno i bez ikakvog smisla „otkriće“ hrvatske Enciklopedije Jugoslavije , od­nosno šiptarskog istoričara Zefa Mirdite (1936-2016), da se „ime Dardani (Da­r­dan­ci) izvodi od albanskog dardhe: kruška, drvo kruške“, budući da su Arbanasi na svoje današnje tle „pali s kruške“ punih četrnaest vekova kasnije.
Jer, kad je Arbanasima počelo da se opovrgava navodno ilirsko poreklo, oni su u jednom trenutku poželeli da budu Dardani (ili Dardanci) koje Englez Džon Kambel čita Sarbani, što će reći: Srbi. Prema onome što su zapisali an­ti­č­ki pis­ci, Dardani su na­seljavali današnju severnu Maće­do­niju, Kosovo, Metohiju, južnu i srednju Srbiju zapadno od Mo­ra­ve, sve do Ivanjice, i istočno do gornjih tokova Peka i Timoka; na tom povelikom području Ptolomej pominje gradove Scupi (Sko­p­lje), Ulpiana (Lipljan), Naissus (Niš)…

Kako se Dardani prvi put pominju 344. godine pre Hrista, a već su samo pedesetak godina kasnije „značajan istorijski fak­to­r“, potpuno je proizvoljno i bez ikakvog smisla „otkriće“ hrvatske Enciklopedije Jugoslavije , od­nosno šiptarskog istoričara Zefa Mirdite (1936-2016), da se „ime Dardani (Da­r­dan­ci) izvodi od albanskog dardhe: kruška, drvo kruške“, budući da su Arbanasi na svoje današnje tle „pali s kruške“ punih četrnaest vekova kasnije.

autor:Ilija Petrovic