Za i protiv

Danas je glavna podela u Srbiji za i protiv Vučića. Ta podela je u dobroj meri i afektivna i prikriva neke suštinske podele ili dileme srpskog društva. Možda bi odlazak Vučića i njegovog modela vlasti i bio preduslov da se normalnije te dileme postave i eventualno razreše, a možda će ih ipak na kraju autoritarno razrešiti Vučić i poštedeti društvo demokratskog mrcvarenja.

Nakon što je postao novi predsednik zagrebačkog Dinama, proslavljeni fudbaler Velimir Zajec, je pred navijačima kluba za koji je igrao uzviknuo – „Imamo Dinamo“! Iste reči uzviknuo je Zajec pre 24 godine, kad je vraćeno ime Dinamo (Tuđman je klub preimenovao u Kroacija). Ove Zajecove reči su varijacija onih „Imamo Hrvatsku“ – što je uzviknuo upravo Franjo Tuđman po povratku iz Njujorka nakon što je Hrvatska primljena u članstvo Ujedinjenih nacija 22. maja 1992. godine. To „imamo!“ je jaka motivaciona poruka. „Imamo dogovor!“, izjavio je u marta prošle godine evropski šef diplomatije Žozep Borelj u Ohridu, nakon pregovora sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i premijerom Kosova Aljbinom Kurtijem, o „primeni sporazuma za normalizaciju odnosa dve države“, kako je to Borelj rekao. Godinu dana kasnije ispostavilo se da baš i „nemamo dogovor“ jer portparol EU Peter Stano, je početkom ovog marta istakao da „nažalost, nije dovoljno urađeno na primeni dogovorenih sporazuma između Beograda i Prištine“, te je poručio kako je „prioritet EU da dve strane počnu da implementiraju obaveze koje su preuzele i to u dobroj volji“.

Isti dan kad je Zajec uzviknuo „Imamo Dinamo“, srpska opozicija je posle 20 časova uveče mogla da uzvikne „imamo datum!“ (za beogradske izbore), a mogao je i Vučić da cinično uzvikne „Imate datum!“. I da doda – „Šta još hoćete“? Mada su intencija i kontekst bili u tom pravcu. Uz naravno artiljerijsku pripremu o državi pod neviđenim pritiscima koja se opredelila za slobodu.

Proradila je Vučićeva Fontana di Trevi – „Dobili su i datum koji su tražili, kao fontanu želja. Sve su dobili“ – rekao je Vučić govoreći o datumu izbora. U onu pravu baroknu Fontanu di Trevi u Rimu, ko baci novčić, legenda kaže, vratiće se u Rim. U Vučićevoj „fontani želja“ će se vratiti na izbore. Ali, nije nebitno jesu li ponovljeni ili novi izbori: Ako su ponovljeni onda valjda treba da na njih izađu iste liste kao na decembarskim izborima. Kako? Pa ni Vučić ne bi mogao tek tako ponovo da spoji Milicu i Boška u Nacionalno okupljanje. Ne bi mu lako bilo, a da ne ispadne providno, da reintegriše i raspadnuti entitet pulmologa Nestorovića jer se više, kako slično kaže i Ćuta, ne zna jesu li to„Mi“, „Vi“ili „Oni“. Nema više ni saveza Borisa Tadića, Saše Radulovića i „Otetih beba“. Novi Radulovićev politički partner je Narodna stranka sa kojom ima potpisan dokument pretencioznog imena – Memorandum o izlasku na lokalne izbore – a koju nakon postizbornog deprimiranja Vuka Jeremića zastupa Vladimir Gajić. Tek ne mogu biti „ponovljeni“ izbori ako na njih izađe Vučićev „pokret“ kao nova metanaprednjačka organizacija (sa urgentnim, gotovo ontološkim, pitanjem sudbine i statusa SPS) , odnosno opozicioni „front“ kao još širi savez od Srbije protiv nasilja. E, sad, ako su izbori „novi“, onda su novi formati podrazumevajući. Sve sa rokadama – ako je moguće Dveri i Boško u ProGlas, Milica i Zavetnici nazad iz „otkomande“ u Vučićev „pokret“. Vučić je istakao da će izbori biti u junu jer je „važno da imamo izbore za koje će na kraju svi reći – da to je taj rezultat“. Odnosno, 2. juna uveče bitno je reći „Imamo pobedu!“ A da ovi drugi to priznaju. I da prizna neko i sa „kolektivnog Zapada“ sem brata Orbana. Bez toga nema legitimiteta. Nisu dovoljni samo „naši istočni prijatelji“. Ovde kao da se želi pre nekadašnji izbori u komunističkom delegatskom sistemu.

Opozicija osokoljena dobijenim datumom misli da je sad samo nebo granica, ističe čak da nema legitimiteta ako u „fontani želja“ ne dobije i kooministra za MUP. Da bi kontrolisala unutrašnje migracije i njihovu rigoroznu proveru kako je to povodom promene mesta prebivališta MUP-u poručio Vučić. Još kad bi kooministar unutrašnjih poslova mogao da bude Božo Prelević koji je to bio i posle Petog oktobra (opsesivne Vučićeve frustracije), jer se zna da Vučić ima gnušanje prema samoj ideji nekakve tehničke (prelazne) vlade koja je u biti lajt obojena revolucija i koja podseća na neke regionalne scenarije tranzicije vlasti.

Pored termina („Imamo datum!“), te revizije biračkog spiska, ProGlas u minimumu uslova, zahtevu koji su potpisali i Srbija protiv nasilja i Koalicija NADA (Novi DSS i POKS), traži i otvaranje RTS za opoziciju. Što je dežurno pitanje. I ovo je povod da se setimo šta je jednom prilikom o RTS rekao njegov tadašnji direktor Aleksandar Tijanić u jednom užem, neformalnom, razgovoru. Uostalom, do sada, u praksi, mi bolji RTS od Tijanićevog nismo ni imali. Dakle, tada je bio u žiži „Insajder“ koji se emitovao na staroj B92. I Tijanić otprilike kaže: „Mislite li da ja sa svojim znanjem, obaveštenošću, izvorima, mudima i novinarima koje bih naterao da rade svoj posao, ne bih mogao da napravim Insajder? Ili, ako ipak ne mogu ili ne umem, da sam probao da napravim dogovor da se on emituje na RTS? Ali, ako bi RTS u nastavcima u udarnom terminu emitovao Insajder, onda bi RTS srušio državu, a posao RTS nije da sruši državu“. Svi prisutni su razumeli šta je hteo da kaže. Dobro, relativno otvaranje RTS za opoziciju nije isto kao što bi bilo autorsko seciranje naprednjačkih afera na RTS (mada bi i opozicija govorila o aferama, bar kao što je SNS nekada govorila o „24 sporne privatizacije“), ali nikada ne treba imati mnogo iluzija o RTS ma ko god da je vlasti. Za razliku od devedesetih kad je RTS bio glavna medijska poluga propagande sa govorom mržnje, danas je RTS propaganda i cenzura bez govora mržnje. Ako se u „fontani želja“ bar RTS „otvori“ (opozicija kao da ne zahteva energičnije i „otvaranje“ drugih nacionalnih frekvencija ili dobijanje one jedne preostale?), to u praksi valjda znači da Dragan Đilas sa jednim naprednjakom – „flasterom“, neće gostovati ujutro u 10. i 15. već u 7. ili 7. i 30.

Vučićev režim ne može da se reformiše, ali može da pravi taktičke ustupke. Vučić je kao predsednik države zvao opoziciju na konsultacije oko premijera. Na koje ovi nisu otišli. Formalno to je u redu, ali ipak nema onog duha komunikacije bar na nivou kad je Vučić zvao Đilasa na otvaranje „Pupinovog mosta“ 18. decembra 2014, jer je Đilasova gradska vlast najviše uradila na izgradnji tog mosta, koju su naprednjaci priveli kraju. Sad kad se pomene susret Vučić-Đilas svi zaborave „Pupinov most“, a sete se famoznog sastanka nakon aprilskih izbora 2022. kad je Vučić bio obećao Đilasu nove beogreadske izbore jer je i onda bio upitan legitimitet.

Koalicija NADA (Nova DSS, POKS), sve više podseća na savez stare Koštuničine DSS i SPO što nije loše za obnavljanje građanske desnice u Srbiji. Još bi bilo bolje da Srbija protiv nasilja i Nova DSS postignu stepen saradnje DS i DSS. Te dve stranke izgubljenog srpskog dvopartizma bile su jedno do raskola 1992, a kasnije kad su bile zajedno u koaliciji, radikali i socijalisti su gubili. Zato se reakcionarna duboka država i toliko trudila da ih fundamentalno konfrontira nakon Petog oktobra. Primer saradnje je i koalicija nakon izbora u januaru 2007. godine. Tada je formirana Vlada DS, DSS, Nova Srbija i G17 Plus čiji je predsednik bio Vojislav Koštunica, a potpredsednik Božidar Đelić (DS). Jaz u vladajućoj koaliciji nastao je jer DSS i NS (Koštunica i Velja Ilić) nisu podržali Borisa Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora (februar 2008), kad je ovaj još jednom pobedio Tomislava Nikolića. Vučić je praksom banalizovao desnicu koja bi se formirala na osnovama narodnjačkih simpatija i uvažavanja Nikolića, Koštunice i Velje Ilića, opredeljujući se umesto ove srpske tradicionalne „šumadijske“ politike, za napadnu rešešeljizaciju partije i društva, pretvarajući reformisani Nikolićev SNS u održivi model radikala za ovo vreme. Glavni uzroci razlaza DS i DSS i pada te vlade bile su nesuglasice oko (samo)proglašene nezavisnosti Kosova, odnosno perspektiva evropskih integracija Srbije. Tadićeva DS je insistirala na Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, dok je DSS bila protiv. Mlađan Dinkić je bio protiv ekonomski iracionalnog konfrontiranja sa EU nakon (samo)proglašenja kosovske nezavisnosti.

Danas je glavna podela u Srbiji za i protiv Vučića. Ta podela je u dobroj meti i afektivna i prikriva neke suštinske podele ili dileme srpskog društva. Možda bi odlazak Vučića i njegovog modela vlasti i bio preduslov da se normalnije te dileme postave i eventualno razreše, a možda će ih ipak na kraju autoritarno razrešiti Vučić i poštedeti društvo demokratskog mrcvarenja. Samo je pitanje kakve će posledice ovakav Vučićev metod propagande srpžene zemlje koju sprovodi medijska hunta ostaviti na društvo. Neka vrsta usklađenosti politike i propagande je ipak neophodna.

Okačen je pre neki dan i veliki transparent između dve bandere na kojem piše „Pambukovici je najvažniji Vučić“. Bio je tu i notorni Dodik. Bilo je i prasića na ražnju. I sve je to dobar politički marketing, ali zna li Pambukovca da njen boljitak direktno zavisi od geopolitičkih orijentacija ove zemlje. I šta je po tom pitanju Pambukovica zaključila iz Vučićeve i Dodikove posete? A Vučiću je kao bitnije šta misli Pambukovica nego „kolektivni Zapad“.

Kako je samo Vučić dobro bio fragmentisao političku scenu i blokirao potencijalne saveze: SPS, Dveri i Zavetnici, da su išli zajedno, imali bi 2022. negde oko 20 odsto glasova, a sad već zajedno nemaju više od 10 odsto. Pred nove beogradske izbore sve će biti teže Vučiću da projektuje „treći put“, pa čak i Nestorović, uprkos svom talentu sugestivnosti, neće biti toliko uverljiv ako za predstojeću „majku svih bitaka“ (inače metafora Sadama Huseina pred prvu Pustinjsku oluju), bude ostavljen van „pokreta“, odnosno ako ga Vučić pošalje u još jednu otkomandu.

Za potpisivanje ProGlasa o minimalnim izbornim uslovima logično je izabrano crveno slovo srpske demokratske opozicije – Deveti mart, tačnije 33 godine od njega. Militarizacija jeste odlika svake lične vlasti pa i Vučićeve. Potenciranje onog „vrhovni komandant“ takođe je odlika kulta ličnosti, ali uprkos svemu tome bilo je zaista neprikladno da Vučić izabere da baš na Deveti mart, kad su 1991. Slobodan Milošević i Borisav Jović izveli tenkove na ulice Beograda, poseti Vojnotehnički institut u Žarkovu. Ajde, šta sepidlačimo, reći će neko. Pa nije Vučić na Deveti mart upriličio vojnu paradu sve sa tenkovima na ulicama Beograda, već se sastao sa istraživačko-razvojnim kadrom Instituta i odbrambene industrije Republike Srbije i tom prilikom se upoznao sa stepenom realizacije novih razvojnih projekata Instituta. I naravno, i neka vlast koja nije Vučićeva bi u ovakvim geopolitičkim okolnostima pasionirano vodila računa o namenskoj industriji (i o dronovima „Komarac“ i o bespilotnim letelicama „Vrabac“), kao komparativnoj prednosti srpske države. Ipak, i pored toga, vojna simbolika od strane vlasti nije prikladna za Deveti mart. Pambukovica je bolja, ako mora da se bira.

Uprkos napadnoj kompromisnosti i pruženoj ruci iz fotane želja, Vučić će probati da održi svoj izborni perpetuum mobile i stari sistem perfidne zamene teza, vređanja opozicije (kao oni su kurtijevci, a mi nismo tačijevci), pa će i beogradski izbori biti predstavljeni kao „odbrana Srbije“.

Moguće da Vučić u ovom trenutku zaista nema svog Milana Milutinovića za Beograd. Onim pravim Milutinovićem, Milošević je na ponovljenim izborima uspešno zamenio Zorana Lilića koji nije uspeo da postane predsednik Srbije. Vučić je dokazao da ima logističke snage za migracije birača, ali baš nema kosovske resurse glasova koje je za Milutinovića imao Milošević, niti ima u opoziciji onog Šešelja koji se nije pretrgao da razuveri javnost da je ustvari on pobedio Milutinovića, pa je dogovorno odustao od predsedničke funkcije, a što je odavno već čaršijska priča.

Možda bi povlačenje Šapića bilo protumačeno kao Vučićev defanzivni potez. Iako se Nestorović pravdao da on nije kriv što Šapić nije mogao da uzme više glasova.

Šapićev SPAS se integisao u SNS maja 2021. dok je Šapić gradonačelnik Beograda postao nakon izbora 2022. Nije Vučić uzeo Šapića zbog nekih presudnih glasova koje bi mu doneo (pokazalo se i da nije), već da bi preventivno sprečio da ga opozicija eventualno isturi kao svog kandidata za gradonačelnika. Poslanici SPAS-a su uglavnom bili bliži Vučiću nego Šapiću. Bio je potreban tada Šapić za još neke stvari: Za demontažu kadrova Nebojše Stefanovića koji je vodio beogradske naprednjake i ispleo svoju internu klijentelističku mrežu. Bio je potreban Šapić i za pomeranje nepopularnog Gorana Vesića iz epicentra naprednjačke politike u Beogradu. Znači „tri u jedan“. Mada, malo je bizaran epilog da se i kod pristalica opozicije, uprkos kockama na Trgu republike, javila izvesna nostalgija za Goranom Vesićem. S druge strane, Šapić je uspeo da demontira Busplus sistem u gradskom saobraćaju, tu nit kontinuiteta DS i SNS, i da zaista uspostavi efikasan i jeftiniji sistem naplate gradskog saobraćaja. I, naravno, prevrće Vesićeve kocke. Ana Brnabić kao nova poverenica SNS za Beograd, nakon Stefanovića, je bila pogodna jer nije imala snage da izgradi svoju mrežu po dubini.

Iako je 2017. bila liberalnije rešenje u odnosu na Miloša Vučevića za premijera, danas je i Brnabić kao Vučićev digitalizovani Mirko Marjanović konzervativno, rigidno, rešenje za predsednicu Skupštine. Orlić je bio robotizovan, nalik softveru, dok je Brnabić, iako lojalna i borbena naprednjakinja, pokazala više puta da ume da upadne u afekt, što može biti i hendikep za vođenje Skupštine. Uglavnom prekaljena je, motivisana, dokazana. Srpski parlamentarizam će imati novi izazov da se održi. Biće na novim iskušenjima. U atmosferi kad je Vučić u samopoimaju svoje vlasti naglasio da je „počelo drugo poluvreme“ (znači, projektuje se negde na četvrt veka vladanja), dok opozicionar Aleksandar Jovanović Ćuta tvrdi da je počeo „treći čin“.

U tehnikama perfidnih zamena teza, medijska hunta očas posla nađe „dokaz“ da srpska opozicija sarađuje sa „ustašama“, a jedna takva fejk njuz – da SPO sarađuje sa ustašama – bila je i razlog devetomartovskih demonstracija. To što neki hrvatski političar i nije baš prosrpski nastrojen (to je verovatno oksimoron, to da jeste i da je hrvatski), ne znači da ne prepoznaje meki trbuh Srbije, pa i ne propušta šansu da udari. To što neki hrvatski političar kaže, može biti perfidno i cinično, ali ne znači da nije i suštinki tačno. Da je hrvatski ministar spoljnih poslova Gordan Grlić-Radman rekao da su Vučić i Srbija najlojalniji saveznici i partneri Putina u Evropi bio bi politički korektan, učtiviji nego što je koristio maliciozno reči „trabant“ i „marionete“, pa su Vučić i Dačić morali da reaguju. Ali ni Stjepan Mesić kao član Predsedništa SFRJ, tada sa utiskom izjave iz avgusta 1990 – „Srbi mogu odnijeti u Srbiju samo blato koju su donijeli na opancima“ – nije pogrešio kad je uveče Devetog marta demonstracije u Beogradu ocenio kao sukob demokratskih i retrogradnih snaga. Pa je TV Bastilja tada dobila dokaz ko podržava opoziciju. Metod isti kao danas. Snage haosa i bezumlja, što bi rekao njihov Sloba.

Moguće da su Vučiću 1990. bili bliži Milošević i Bora Jović od demonstranta, ali bilo bi malo nategnuto događaj koji je imao simboliku rušenja komunizma na Istoku Evrope proglasiti retroaktivno „obojenom revolucijom“, a to se iz konteksta da osetiti. I TV N1 kad je sad pustila snimke Devetog marta čulo se kako se Trgom Republike ori „Ko to kaže ko to laže…“ Pošto su demonstracije bile samo dan nakon 8. marta mogla je to biti srpska „revolucija karanfila“. Ona prava, portugalska Revolucija karanfila, ustvari je bila puč koji je u Portugalu 25. aprila 1974. izvela grupa levo orijentisanih oficira portugalske vojske. Tako je svrgnut Salazarov dugovečni desničarski autoritarni režim. Na vest o puču građani su spontano izašli na ulice da pruže podršku vojsci. Portugal je stvorio uslove da kao NATO zemlja postane članica EU. To Srbija nije mogla Devetog marta jer je vrhuška JNA sa Kadijevićem bila konzervativna – sovjetski orijentisana (ne bar demokratski levičarski), sa Miloševićem na braniku propale ideologije. Nostalgija je varljiva, baš kao što Borhes piše, jer u njoj važe opcije koje su realno, strukturalno, tada bile neostvarljive. Kao, na primer, podrška JNA demonstracijma 1991. Naprotiv, mog druga koji je tada bio na odsluženju vojnog roka u JNA, bezbednjak je zvao da ga ispita o moralno-političkoj odgovornosti jer je navijao za Vuka Draškovića i demonstrante. I plakao kad je na TV video tenkove na beogradskim ulicama.

Ako je Peti oktobar bio odloženi Deveti mart, samim tim i nedovoljno efikasan zbog nataložene patologije od jedne decenije, pravi „obojeni“ kontra-Peti oktobar bio je miting „Kosovo je Srbija“ održan 21. februara 2008. godine u Beogradu ispred Skupštine, formalno povodom samoproglašene nezavisnosti Kosova, ali sa dubljom reakcionarnom simbolikom. Da je održanoj u Raški, dokle sad Vučić sme da pomera Vojsku i dokle to i ambasador Hil toleriše, to bi bilo drugo. Ovako su gorele američka i hrvatska ambasada, kao i džamija (koju je Amfilohije spašavao), razbijani su izlozi, embrionalno se, anticipatorski, začela ideja o „srpskom svetu“, šest godina pre Putinove aneksije Krima. Predsednik države Boris Tadić se sklonio u Rumuniju. Demonstranti su komotno mogli da uđu u Skupštinu i da mu izglasaju zabranu povrtaka u zemlju. Kao kralju Petru. Koštunica je definitivno tada odbacio petooktobarske stege i stvorio osnove za novi DSS. Iako Vučić voli da kaže -šta ste radili kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, sem što ste napravili moleban (bilo ga je u paketu s mitingom), Vučić zaboralja da je glavnu banku na mitingu tada vodio Šešeljev zamenik – radikal Tomislav Nikolić. I da li se baš nijednom te dramatične večeri Vučić nije čuo s Mikijem Rakićem?

Srbija još čeka miting svoje katarze. Dotle će bankomati biti blizu administrativnih prelaza da Srbi s Kosova mogu da dođu do dinara. A zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić poručio je onomad na tom mitingu da će Srbija sačuvati svako svoje dete na Kosovu, svaki pedalj svoje teritorije, jer ne bude li Kosova neće biti ni Srbije. On je okupljenima obećao da se neće smiriti dok Kosovo ne bude pod kontrolom Srbije. Pa kako je onda delovao onako smiren u Areni kad ga je Vučić izvukao iz hibernacije da podrži SNS izbornu listu? Odnosno dete koje je poraslo i osamostalilo se.

A, znate li da je Bogoljub Karić predlagao Dragoslavu Avramoviću tamo negde 1994/95. pred njegovu monetarnu reformu i program za slamanje hiperinflacije, da uvedemo nemačku marku umesto dinara. Dakle, pre Mila Đukanovića. Avramoviću se ideja dopala, predložio ju je i Miloševiću koji ju je odbio jer tobože dinar je nacionalni simbol. Da je ta konverzija onomad mogla da se izvede, posle bi evro zamenio marku. Pa ove aktuelne drame, ponižavanja Srba Kurtijevim monetarnim iživljavanjem, ne bi valjda ni bilo.

Ali za neke stvari je potrebna vizija.

autor teksta:Zoran Panović