Zapošljavanje stranaca u Srbiji je sečivo pod grlom domaće radne snage

Zapošljavanje stranaca u Srbiji – mač čiji je balčak u rukama stranaca a sečivo pod grlom domaće radne snage

U julu tekuće godine izmenjeni su i dopunjeni propisi o strancima, zapošljavanju i nastanjivanju stranaca u Srbiji. Tada smo (mi koji pratimo šta se zaista radi u ovoj državi, a ne gledamo tv već godinama, jer tamo nećete saznati ništa) bili zasipani bajkama o „fleksibilnosti“ i „demokratskim standardima“, razlozima „humanosti“ i još o hiljadu opravdanja za narodne mase, kojima smo ubeđivani u idealnost priliva stranaca u Srbiju i odliva Srba iz Srbije. Šizofrenija.

Kao što sa zrelog maslačka oduvamo njegovu krošnju, ostavljajući ga gologlavog, tako se sa našeg maslačkovog stabla mogu oduvati svi napred pobrojani razlozi, usled čega je ostati gola glava, tj. suština u svoj svojoj otkrivenosti:

U Srbiji je poslednjih 10 godina izdato oko 36 000 radnih dozvola (prethodno i obaveznih dozvola za privremeno nastanjenje) strancima.

Danas, pak, samo 4 meseca po stupanju na snagu onih gore pomenutih „humanih propisa“ imamo rekordnih oko 60 000 stranaca kojima je Srbija izdala radne dozvole!

Uviđamo li blinkanje crvene lampice?

Izdali smo za par meseci rekordnih 24 000 radnih dozvola, dok smo za celu poslednju deceniju izdali ukupno 36 000! Napredno, nema šta!

U javnosti se, uobičajeno, pažnja sa slona u staklarskoj radnji skreće na ostavu za metle u istoj radnji – na najmanje bitno. Potencira se da će se, novim propisima kojima se značajno pojednostavljuje, skraćuje i objedinjuje procedura dobijanja radne i boravišne dozvole, a produžavaju rokovi na koje se ove dozvole dobijaju, privući visokoobrazovana, stručna, menadžerska radna snaga. Zaista ne znam koliki bezmozgović i zaokružena budala treba da budeš, pa da se upecaš na ovu glupost.

Upravo je visokokvalifikovana, ekspertska kasta navalila da radi u Srbiji, dok istovremeno iz Srbije pobeže sve što je legalno steklo kakvu-takvu diplomu visokog ranga, zbog krajnje „primamljivih“ uslova rada. Ono što je ostalo su pijačni visokoškolci, odnosno „akademski građani“ sa diplomama pijačnog porekla, pribavljenim kupovinom na pijaci. Dobar deo njih kormilari ovom belom lađom od države po nemirnom političko-ekonomskom moru, sa izvesnim nasukavanjem na grebene na kraju puta.

Istovremeno, niko ne progovara da se iz Srbije, zbog bajnih uslova rada, godišnje iseljava više desetina hiljada ljudi, i to uglavnom srednje stručnog i zanatskog profila. Izvoz ovih naših vrednih i umešnih trgovaca, majstora, vozača, medicinskih sestara, građevinaca, zanatlija itd. nadomešćujemo uvozom neuhranjenih, nekvalifikovanih i kulturološki neuklopljivih Nepalaca, Kubanaca, Tadžikistanaca, Bangladešana, Kineza, Indijaca, Ganaca itd. Šta ćemo dobiti: Dobićemo unazađivanje kvaliteta i vrednosti tržišta rada. Nesavesni poslodavci (a, hvala Bogu, takvih nam ne manjka) će raditi sve masovnije ono što već uveliko rade – zloupotrebljavaće neznanje jezika i radnih prava ovih naših budućih sunarodnika svih boja i dezena, čime će ih izrabljivati i obarati cene rada, što će neposredno štetiti domaćim radnicima na istim i sličnim poslovima.

Dobićemo još pogubniju stvar, a to je sve brža i primetnija izmena stanovništva u Srbiji:

Odliv domaćeg i priliv stranog stanovništva drugih rasa možda nije toliko očigledan u zemljama sa 100+ miliona stanovnika, ali u „Srbiji među šljivama i ljudima na njivama“ u Srbiji „slamki među vihorima“ je zastrašujuća brzina kojom se dešava ova nepoželjna, bezbednosno opasna i neprirodna razmena.

Robovski mediji, podmićeni „analitičari“ i večiti NVO neprijatelji, hajde da još jednom glasno zaćutimo pred najočiglednijim – valja nam, dragi moji Srbi, stegnuti omču oko vrata.

Omču zvanu – migranti.

Tempiranu bombu zvanu – migraciona kriza.

Besramnu prevaru zvanu – političko izbeglištvo.

Valja nam na kolena još jednom pasti i pljunuti na sebe i naše sveto, okupirano i silom zauzeto tlo. Valja nam sve one „političke jadne izbeglice“, što ubijaju, prete, pljačkaju, siluju i otimaju po šumama oko Subotice i duž pogranične linije sa „velikim prijateljima“ Mađarima, zaposliti, udomiti, finansijski zbrinuti a, na kraju balade, i „posrbiti“.

Ko će smeti da kaže da se ne brine o populacionoj politici i da nemamo nagli skok „Srba“?

Za nas, koji ćemo nastaviti da osvetljavamo očigledno i da otkrivamo toplu vodu – da tu dominiraju druge rase, boje, geni i kulture, stoji zid o koji ćemo razbiti naše uporne glave: izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti.

Ali, neka. Glavom kroz zid isto je što i ekserom kroz glavu – glava strada. Nego, ni zidovi nisu što su nekad bili, a ni ekseri nisu.

Sve se isfušerilo. Samo su glave ojačale.

Autor: Saška Ljubičić