Žene u vojsci – ima li rodne ravnopravnosti u Srbiji?

Kako danas u Srbiji izgleda položaj žene u vojsci – ima li mesta za rodnu ravnopravnost u jednoj od najtradicionalnijih i najpatrijarhalnijih institucija ovog društva? 

Dok se javnost „zabavlja“ pričama o mogućem uvođenju obaveznog vojnog roka koje plasiraju najviši predstavnici vlasti, praćene raznim nepouzdanim istraživanjima i anketama, u fokusu priče ponovo su muškarci kao budući vojnici, njihovo „jačanje“ i „snaga“ kroz vojnu obuku, a žene opet bivaju skrajnute i predodređene za neke druge rodne i društvene uloge.

Žene su u ovakvim diskusijama jedino pomenute kao neka tiha podrška ideji da se muškarci disciplinuju i obuče za život u državnim kasarnama, a uloga žene i njen potencijal da ravnopravno učestvuje, kako u diskusiji tako i eventualnoj odbrani zemlje, minimizuju se.

U preispitivanju da li bilo kog građanina treba primorati da provede šest meseci do godinu dana u kasarni sledeći pravila i diktat državne sile, zanemaruje se pitanje emancipacije u pravcu većih ličnih sloboda ali i ravnopravnog učešća žena.

Zato bi prava rasprava mogla da se vodi oko pitanja da li će žene biti ravnopravnije ako bi obaveza služenja vojnog roka važila za njih jednako kao i za muškarce, ili emancipaciju donose slobode za sve, uz jačanje pozicije žene u okviru sektora odbrane.

U traženju odgovora važno je sagledati i kako danas u Srbiji izgleda položaj žene u vojsci – ima li mesta za rodnu ravnopravnost u jednoj od najtradicionalnijih i najpatrijarhalnijih institucija ovog društva?

Zastupljene ali ne i ravnopravne

Još od kada je u vojsku kao bolničarka stupila dr Draginja Draga Ljočić, inače pravi primer feministkinje u Srbiji u 19. veku, žene u Srbiji u vojsku su mogle da uđu isključivo kao bolničarke i humanitarke, nešto kasnije i kao dobrovoljci za odlazak u rat, ali bez prava na jednaku vojnu obuku koju su imali muškarci, sticanje činova i profesionalni angažman. Žena sa vojnim činovima nije bilo sve do 10. septembra 2011. godine kada je Vojska Srbije (VS) promovisala 19 kadetkinja u čin potporučnika kao prvu generaciju žena sa diplomom Vojne akademije. Sam čin još uvek nije zvanično promenjen u rodno diferenciran oblik – potporučnica, ali postoje preporuke da VS što pre usvoji ovu novu formu.

Važnije od toga kako ćemo ih zvati je to što su žene u Srbiji izjednačene, i to relativno kasno u odnosu na neke druge zemlje, sa muškarcima po pravu da stupe u profesionalnu vojsku i ostvare karijeru na pozicijama u vojnoj strukturi.

Ipak, dostupna istraživanja pokazuju da je pozicija žena unutar vojske za sada na zadovoljavajućem nivou u smislu procentualne zastupljenosti, nešto su slabije mogućnosti da napreduju, ali se još uvek nesrazmerno malo novca izdvaja za jačanje položaja žene u VS. Ovo pokazuje izveštaj organizacije UN Women o rodno odgovornom budžetiranju javnih finansija u Srbiji za 2018. godinu.

Prema ovom izveštaju, u Vojsci Srbije 20,53% kadrova su žene dok je procenat žena koje su na rukovodećim pozicijama u VS 7,8%. Ovi podaci, sagledani i u odnosu na druge institucije javnog sektora i ranije pokazatelje, govore da u okviru Ministarstva odbrane postoji razumevanje za proces uvođenja rodne ravnopravnosti kao i veći kapaciteti od pojedinih drugih ustanova. Ipak, nalazi ukazuju da jačanje položaja žena koči izostanak finansiranja aktivnosti koje su predviđene i posebnom rezolucijom Saveta bezbednosti UN, iako se ukupna sredstva kojima Ministarstvo odbrane raspolaže uvećavaju iz godine u godinu. Ono što je primećeno u ovoj analizi jeste i da bi mogućnost za napredovanje žena u vojnoj hijerarhiji mogla biti veća, odnosno da na ovom planu nije bilo značajnih poboljšanja u odnosu na prethodni period.

Dakle, zastupljenost žena u vojsci je na zadovoljavajućem nivou, ipak njihove mogućnosti za napredak ka rukovodećim pozicijama su ograničene. Uz to, MO kontinuirano dobija sve više novca poreskih obveznika, ali jako mali deo tog budžeta namenjen je programima za jačanje položaja žene unutar vojske.

Šta se dešava unutar kasarni i kako se osećaju žene profesionalne vojnikinje, kako je termin skovan za nove odnose snaga, teško je sagledati ili predstaviti kroz neko istraživanje. Ipak, postoje podaci koji ukazuju da taj tretman – da li baš zato što žene osećaju neravnopravnost na svojoj koži ili zbog nečeg drugog, jednostavno nije dobar. Zato oko polovina žena u profesionalnoj vojsci kaže da ne bi ponovo izabralo ovaj posao da imaju tu mogućnost. Naime, prema istraživanjima koja su sprovođena u VS za procenu rodnih stereotipa, tek nešto više od polovine kadetkinja (51,28 %) rekle su da bi ponovo upisale Vojnu akademiju, uz sva saznanja i utiske koje imau, dok je njih 20% reklo da nisu sigurne kako bi postupile.

Predrasude o vojsci kao „muškom“ poslu

Žene u vojsci očito nailaze na niz izazova i poteškoća da se izbore za jednaku poziciju sa muškarcima, o čemu svedoče različite analize ali zapravo malo je žena koje bi javno govorile o tome.

Javnost, pak, kao i žene koje ne idu u vojsku ali o njoj govore, imaju potpuno drugačiju percepciju i održavaju mnogo više stereotipa nego što se vidi u samim ovim institucijama.

U poslednjem talasu rasprave oko vojnog roka, bilo je mnogo žena koje su izrazile stavove kojima se održava patrijarhalno ustrojstvo vojske kao slike „mesta gde se postaje muškarcem“ i uči disciplini i redu. Da se obavezan vojni rok u Srbiji posmatra pre svega kao vaspitna mera, a ne priprema za rat ili vojnu službu, smatraju i muškarci i žene, a pokazuju različita istraživanja. Ipak, zabrinjavajući su odgovori žena koje pozdravljaju ideju da muškarci idu na ovakvu obuku jer to vodi upravo održavanju one razlike koja njih stavlja u podređeni položaj – da su muškarci jači pol, da je vojska rezervirsana isključivo za njih, dok žene ostaju izuzete i skrajnute na pozicije u okviru domaćinstva i drugih poslova.

Stav koji naglašava opredeljenost muškarca za vojsku, prisutan je i među muškarcima – čak 72,5 odsto muških ispitanika od 17 do 30 godina podržava uvođenje obaveznog vojnog roka. Skoro 40 odsto njih bi dobrovoljno otišlo i u rat.

Praćeno ovakvim stavovima o podršci obaveznom vojnom roku, stižu i najave državnog vrha da će se u drugoj polovini godine doneti odluka da li ga treba ponovo uvesti, a akcenat je na obukama za muškarce dok se učešće žena manje razmatra, ono bi ostalo na dobrovoljnoj bazi ili ukoliko je obavezno, podrazumevalo bi drugačiju obuku od one za muškarce.

Politika usmerava diskusiju i novac od suštine

Priča o vojnom roku, i sva istraživanja nepouzdane metodologije i izvora koja je prate, ipak je još jedna u nizu na dnevno-političkoj agendi. Zamajac joj daju stranke na vlasti i državni vrh i to u trenucima kada postoji neki medijski prostor koji treba popuniti ili pokriti.

Od kada je 2011. godine ukinuta obaveza služenja vojnog roka, barem jednom godišnje pokreće se tema da li bi ovu obavezu stanovništvu trebalo ponovo nametnuti. Diskusija se obično svede na „da/ne“ mišljenja, bez naročitih argumenata a jedino što iz nje možemo da saznamo jeste koliko procenat stanovništva naginje kao rukovođenju državom „čvrstom rukom“ odnosno autoritarnim, patrijarhalnim ili barem tradicionalnim stavovima.

Ono što ovde javnost ne čuje dovoljno jasno i glasno o ideji „služenja vojske“ jeste da bi takav poduhvat koštao državu oko 8 milijardi dinara godišnje za 10.000 regurata, kako je rekao ministar odbrane Nebojša Stefanović, ranije ove godine. Na tu cifru dodale bi se plate za regrute ukoliko bi se odlučilo da ih bude. Ovakvi iznosi premašuju sadašnji ukupni budžet Ministarstva odbrane. Odakle će država nabaviti ovaj novac, odnosno koju će drugu budžetsku kategoriju morati da skreše, jer novca nema neograničeno, nije rečeno.

Nije rečeno ni da bi umesto toga mogle da se finansiraju sve aktivnosti za jačanje položaja žene u uniformi i mnogo više od njih, koje nedostaju Ministarstvu odbrane prema ovde pomenutom izveštaju UN. A ideja da regruti dobijaju plate za svoj rad, stavila bi žene, koje nikako nemaju pristup ovim pozicijama u još neravnopravniji položaj u društvu.

Možda se zbog toga jedna od vladajućih stranaka – Socijalistička partija Srbije, dosetila da traži da i žene budu obuhvaćene obavezom vojnog roka, te da tako budu izjednačene.

Najjednostavnije rešenje bi ipak bilo da zanemarimo nekonstruktivne diskusije „za i protiv“ vojnog roka, uštedimo novac i usmerimo ga na jačanje profesionalne vojske – onih koji zapravo imaju želju da u ovom sistemu rade i napreduju, a posebno položaj žene u okviru nje.

Izvor: Talas