Vreme je da se ujedinimo. Krajnje je vreme da reči Save Tekelije opet postanu samo i isključivo upozorenje, a ne stvarnost koju živimo. Vreme je da se ujedinimo i da vratimo sećanje o kolektivnom poreklu
Pri pomenu imena Sava većina Srba će, potpuno opravdano, prvo pomisliti na prvog srpskog arhiepiskopa i najmlađeg sina Stefana Nemanje, kome je posvećen najveći pravoslavni hram na Balkanu. Kada se na to ime doda još i naziv njegovog stada – nas Srba – gotovo smo sigurni o čemu će se u tekstu pisati. Kako onda u naslovu stoji „dva veka kasnije” kada znamo da je Rastko Nemanjić, Sveti Sava, živeo u 13. veku?
Inspiraciju za ovaj tekst doneo mi je jedan nama vremenski mnogo bliži Sava. Takođe Srbin, takođe posvećen svom narodu i njegovom duhovnom uzdizanju. Reč je o Savi Tekeliji. O njemu se može pisati naširoko. Ali, jedna rečenica koja se pripisuje ovom mudrom Srbinu zapala mi je ovih dana za oko, i ona je zapravo tema promatranja našeg teksta:
„Manite se tih naziva Bosanac, Dalmatinac, Srbijanac, Crnogorac,
jer će neko naći opravdanje da od tih pokrajinskih naziva napravi posebne narode.”
Proročka preciznost ove misli morala bi da natera na razmišljanje svaku individuu koja sebe smatra umnom. Dva veka kasnije se sve obistinilo… Čini se da je situacija čak i gora te da i unutar „Srbijanaca” postoje duboke i suštinske podele. Gde smo pogrešili?
Jasan kurs u 19. veku
Nedavno je feljton vredan čitanja izdao jedan od najpopularnijuh srpskih pisaca današnjice Dejan Stojiljković. On je pisao i obrađivao ličnost kralja Milana Obrenovića. Kao simptomatična čini se povezanost nas južnjaka sa kraljem Milanom i za to postoji vrlo dobar razlog.
U samom feljtonu citira se poznata, ali loše „izreklamirana” poruka, tada kneza Milana, vojnicima pred početak Prvog srpsko-turskog rata, koja glasi: „Od Kosova razdvojeni, evo nas opet da se pod jednom srpskom zastavom borimo za slobodu i ujedinjenje svega srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu. Neka je sa srećom da Bog da!”
Gotovo da je nestvarno kako je Kosovski zavet živeo u Srba i 500 godina od Kosovske bitke.
Dalje Stojiljković piše, kao rođeni Nišlija, o oslobađanju Niša i bitkama za ovaj grad, a mi ćemo pomenuti da je u Leskovac prvi umarširao sa konjicom Kole Rašić te da je narod ushićeno dočekao oslobodioce.
Stevan Sremac je zabeležio anegdotu o tome kako je knez Milan odveo ruskog konzula do Ćele kule, zbog plana da se Bugarskoj preda ovaj grad, i rekao mu da će to biti moguće samo ako Rusi naprave još jednu takvu od srpskih glava. Na taj način se brane državni interesi i baš zbog tih stvari Milana Obrenovića ovde, na jugu, gledamo kao jedinog oslobodioca.
Malo je poznata činjenica da su Vlasotinčani pisali peticije i molbe kako bi ušli u sastav Srbije, što se posle Berlinskog kongresa i desilo.
Sve ovo je bilo moguće samo zbog svesti naroda, ali i svesti vladara ko smo i šta smo. Poruka vojnicima je suština srpskog jedinstva. U njoj se nalaze tri ključa koja omogućavaju tu slogu: Kosovo, borba, Bog. Ključ je univerzalan. On važi i ove 2024. godine.
Jugoslovenski inženjering
Istinitost reči Save Tekelije nije uvidela svetlost dana u Jajcu 29. novembra 1943. godine, na drugom zasedanju AVNOJ-a. To je bio samo završni čin. Mogućnost za ostvarivanje košmara zvanog antisrpstvo, nažalost je došla odmah nakon najslavnije srpske pobede. Ujedinili smo se posle Prvog svetskog rata, 1. decembra 1918. godine, sa Hrvatima i Slovencima koji su uglavnom, četiri godine ranije, bili sa druge strane Cera.
Mnogi će reći da je početna ideja ovog rata i bila stvaranje Jugoslavije. Zaista, Mlada Bosna jeste zagovarala nastanak države pod ovim imenom. Gavrilo Princip jeste stradao zbog jugoslovenske ideje. Međutim, da li je Principova, Andrićeva ili Selimovićeva Jugoslavija ekvivalent Jugoslaviji Karađorđevića – pitanje je za dublju analizu.
Ono što je neoboriva činjenica jeste to da Aleksandar Karađorđević nije uspeo da stvori jaku, jedinstvenu, unitarnu državu. Do eskalacije te nemoći doći će 1929. godine stvaranjem devet banovina. Deset godina kasnije, sporazumom Cvetković-Maček spojiće se Savska i Primorska banovina i nastati Banovina Hrvatska, na čijoj će teritoriji samo dve godine kasnije delovati nacistička, genocidna NDH.
Još u samom korenu jugoslovenstvo je poništavalo srpstvo i zato nisu krivi titoisti koji će kasnije doći na čelo naše zemlje. Koča Popović, Svetozar Vukmanović Tempo, Milovan Đilas, Slobodan Penezić Krcun i ostali, samo su iskoristili povoljnu podlogu da naprave nove nacije i nove jezike te da to bude osnov za dalju eroziju Srba i srpstva, koja se nastavlja do dana današnjeg.
Za samo par decenija titoistički inžinjeri mozgova uspeli su da ubede ne samo te novopečene nacije u njihovu posebnost – već i nas Srbe. Za mlade Srbe, Crnogorci su poseban narod, Makedonci pogotovo, zamislite onda šta će biti sa Kosovom i Metohijom za nekoliko decenija.
Mislite da je nemoguće da zaboravimo Kosovo? Moguće je, još kako je moguće. Da možete da pitate vašeg pradedu ili čukundedu čije je Kumanovo, dobili biste jasan odgovor da je srpsko (a čije drugo?). Danas u Kumanovo imamo spomenik terorističkoj OVK. Toliko o sećanju i zaboravu, toliko o opasnosti stvaranja novih nacija.
Podele unutar Srbije
U generacijama rođenim krajem prošlog i početkom ovog veka, kruže neke jako „zanimljive” pošalice. Na osnovu mesta rođenja vrlo ćete često dobiti etiketu drugog naroda kome pripadate. Ako ste rođeni zapadno od Drine – po pravilu ste, bez izuzetka, Bosanac; ako ste sa juga i istoka Srbije – postajete Bugarin; iz Banata – Rumun, a iz Bačke – Mađar. Najstravičnije je, ipak, kada decu sa Kosova i Metohije nazivaju Šiptarima.
Ova informacija niti jednog trenutka nije preuveličavanje i mnogi mladi su osetili ovakvu vrstu „humora” na svojoj koži. Dotle je došla svest nas mladih u 21. veku. Prema ovoj podeli, Srbi su isključivo oni rođeni unutar trougla Užice-Beograd-Kragujevac. Dalje ni metar. Zar to nije bio plan svih naših okupatora? Zar na to nije trebala da bude svedena Srbija u oba svetska rata? Rata danas nema, Srbija je suverena zemlja – a plan se upravo u ovom miru u potpunosti ispunjava.
Kada nam ovakvu etiketu daju, često ćemo refleksno i impulsivno početi da se branimo. Naša odbrana sačinjavaće se iz namernog isticanja mesta porekla, posebnosti jezika i kulture, pa čak i prihvatanja novonastale etikete. Tu i takvu odbranu oni koji nas dele i priželjkuju. Jedina prava odbrana od ove jadnosti i plitkosti duha jeste – srpstvo.
U delu intervjua koji je za naše „Leskovačke priče” dao prof. dr Slobodan Vladušić, navodi se i problem ovog pitanja kroz prizmu jezičke podele i nejednakosti: „Nastanak nacije je uvek bio praćen procesom standardizacije jezika. Nije u pitanju nikakvo nasilje nad jezikom ili nad nekom grupom ljudi, već politička potreba da se ljudi istog nacionalnog identiteta čvršće povežu jednom varijantom jezika, kako bi se homogenizovali. Ukoliko to ne učinite i dozvolite insistiranje na pokrajinskim identitetima, pa još nekom od njih date prednost u odnosu na ostale – kao što su Srbi iz Crne Gore u 19. veku imali status najvećih Srba – onda može da vam se dogodi da jedan deo onih koji su za sebe smatrali da su najveći Srbi, 100 godina kasnije u promenjenim okolnostima ne samo prestanu da budu Srbi, već svoj identitet grade na srbofobiji.
Lično, nikada nisam bio poklonik pokrajinskih ili regionalnih identiteta i nikada nisam smatrao da je severna Srbija – koja se pojavljuje i pod imenom Vojvodina – na bilo koji način civilizovanija, kulturnija, ili obrazovanija od juga Srbije, na primer. Verujem samo u ono što nas povezuje, a to je jezik, standardni jezik, koji pripada jugu Srbije koliko i severu: da nema tog standardnog jezika, jezičke razlike bi se vremenom povećavale i na njih bi se kalemile ,,identitetske” razlike, odnosno stvaranje novih regionalnih identiteta, i Srba na kraju više ne bi ni bilo.” (OVDE).
Dakle, uvaženi profesor Vladušić, na jedan prosvetljujući način dao je opservaciju o tome kakav kurs treba da sledimo u ovom veku i šta treba da nam bude prioritetni identitet. Biti Srbin pa tek onda stanovnik nekog grada ili sela, takvu svest moramo izgraditi.
Odbrana od „slučajnih Srba”
Novinar i publicista Zoran Ćirjaković uvodi u javni govor Srbije vrlo zanimljive, ali pre svega tačne i suštinske konstrukcije. Jedna od njegovih kovanica jeste i naziv „slučajni Srbi”. Srbi samo imenom i prezimenom, mestom rođenja i prebivališta. Odlika tih slučajnih Srba je gnušanje svega srpskog i tradicionalnog. Najnoviji napadi ove grupacije ljudi bili su usmereni (odjednom?) ka Pavlini Radovanović, devojčici iz Orahovca koja peva tradicionalne i kosovske pesme. Zašto napasti devojčicu koja peva „Ječam žnjela” umesto „Wind of change”?
Ipak je to samo dete i ipak je to samo pesma. U stvari, nije „samo”. Zadatak ovih ljudi – za koji su, uglavnom, dobro plaćeni – jeste da nas ubede u nazadnost i nepotrebnost Kosovskog zaveta i nacionalnog identiteta. Njihovi planovi su dugoročni i protiv njih postoji mali broj rešenja. Jedno od rešenja je svest o poreklu, privrženost naciji i srpskom identitetu.
Čuvanje srpskog jezika, o čemu piše profesor Vladušić. Kada budemo dovoljno svesni i jaki duhom – ovakvi napadi neće postojati, jer više neće imati svrhe te niko iz inostranstva neće plaćati uzaludne napade. Došlo je krajnje vreme. Krajnje vreme da reči Save Tekelije opet postanu samo i isključivo upozorenje, a ne stvarnost koju živimo. Vreme da se ujedinimo i da vratimo sećanje o poreklu, jer zulum je došao do balčaka.
Ako dozvolimo da taj zulum nejedinstva i podela još vlada, za nekih 100 godina ili možda pre, naši potomci će se probuditi u Leskovcu ili Nišu, a neće smatrati da su se probudili u Srbiji. Biće u nekoj Bugarskoj, Šopoviji, Torlačkoj ili Albaniji i to nije najstrašnije. Najstrašnije je što će verovati da sa Srbima nemaju ničeg zajedničkog i što će Srbe mrzeti, a sebe nazivati nekim drugim imenima, pričaće nekim izmišljenim jezikom i učiće neku izmišljenu istoriju. Po već viđenom obrascu postaće antisrbi.
autor: Vuk Conić je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.
