25.11. Običan datum, na prvi pogled.
Ali, nije tako. Ovaj datum predstavlja međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Obeležili smo ga i mi u Srbiji.
Za moja shvatanja nedovoljno.
Iako mi Srbi sebe volimo da predstavljamo džentlmenima, šmekerima ili ljudima koji neguju porodične vrednosti, istina je sasvim drugačija.
Samo tokom 2020. godine 22 žene ubio je partner ili drugi član porodice, a u još pet slučajeva postoji sumnja da se radi o femicidu.
( Femicid ili feminicid je reč kojim se opisuje čin UBIJANJA ŽENA. U užem smislu se pod time podrazumeva ubistva kod kojih je glavni motiv MRŽNJA prema ženama ili nastojanje da se TEROROM dovedu ili zadrže u podređenom položaju u odnosu za muškarce u patrijahalnim društvima.
Neki podaci koji su dostupni javnost prikazuju jednu surovu statistiku i monstruoznost počinitelja.
Sedam žena ubijeno je nožem, pet sekirom, tri pištoljem, tri su prebijene do smrti, jedna je ubijena automatskom puškom, jedna aktiviranjem bombe, dok su dve žene ubijene na druge načine“, navodi se u saopštenju nevladine ogranizacije Autonomni ženski centar, objavljenom na Međunarodni dan borbe protiv femicida.
Najmanje 30 dece je ostalo bez majke – među njima 11 maloletnih.
Iako su ove i ovi podaci dovoljno poražavajući, stvaran broj žena koje su izložene nasilju je daleko veći.
Razlog zašto nemamo prave podatke o broju žrtava je pre svega STRAH.
Strah žrtava da budu osuđene na još veće nasilje, torturu ili osudu komšija.
Puno sam članaka, studija i ispovesti žrtava pročitao pokušavajući da shvatim koji su to razlozi da žrtva ne prijavi nasilnika policiji i pravosudnim organima i ostane u krajnje toksičnoj vezi.
Neki od razloga su sledeći:
Zato što je niko ne podržava.
Zato što joj niko ne veruje.
Zato što drugi traže krivicu u njoj.
Zato što zakonske procedure predugo traju.
Zato što ima strah od nasilnika.
Zato što nema dovoljno prihoda.
Zato što nema gde da ode.
Zato što ima decu.
Zato što se boji da će joj on uzeti decu.
Zato što se stidi onoga šta će ljudi misliti.
Zato što je emotivno zavisna od partnera.
Zato što brine o nasilniku.
Zato što se nada da će biti bolje .
A bolje se nikada nije dogodilo. A i neće.
Posle prvog oproštaja nasilništva, obično sledi još brutalnije, surovije i krvoločnije iživljavanje.
Ovo su samo neke od ispovesti žrtava koje su imale hrabrosti da javno ispričaju bolnu istinu.
Ispovest br. 1:
„Batine sam dobijala svakodnevno, živela u zatočeništvu, sve dok mi suprug nije završio u zatvoru zbog monstruznog ubistva.. Mira nisam imala ni dok je bio iza rešetaka, a kad je ove izašao pakao se nastavio jer je počeo seksualno da zlostavlja našu zajedničku ćerku.
Ispovest br. 2:
„Kada sam shvatila da mi se partner drogira, na sve način sam pokušala da pobegnem iz te veze. On se trudio da me ubedi da drogu više neće uzimati, a ja sam mu je slepo verovala. Dok je bio pod dejstvom narkotika umeo je prema meni da bude veoma dobar, ali bi, čim bi zafalilo novca za novu dozu počinjao je da rasprodaje stvari iz mog stana. Televizor, ugaona garnitura, kuhinjski sto… Prodati su za samo 700 dinara.
Ozbiljniji problemi javljali su se kada nije mogao da pronađe novac za drogu. Tada je postajao neprepoznatljiv i vrlo opasan.
Jednom nije bilo para za novu dozu. Prevrnuo je sto i počeo da se svađa sa mnom.
U sledećem trenutku našla sam se na podu nakon što me je svom snagom šutnuo u stomak.
Nakon dugog šutiranja utvrdio je da to nije dovoljno. Iz kupatila je doneo gvozdenu cev i njom me dugo udarao po celom telu. Bila sam okupana krvlju. Bila sam sigurna da će me ubiti. Kada je završio, naterao me je da sredim ceo stan, i tek onda dopustio da se okupam. Kada sam se malo smirila, objasnio mi je da moram da nabavim novac kako se tako nešto ne bi ponovilo“
Ispovest br. 3:
„Nasilje je počelo nakon rođenja prvog deteta. Moj suprug je imao običaj da me s vremena na vreme pretuče zbog nekih glupih stvari, poput toga da zakasnim po dete u vrtić ili ne operem sudove – priča u potresnoj ispovesti majka četvoro dece , koja je godinama trpela brutalno nasilje.
Poslednje batine koje sam doživela bile su najstrašnije i to je bio prelomni trenutak. Tom događaju prisustvovala su i deca, a dvoje još uvek pamte i imaju posledice zbog svega toga. Nakon toga sam ga prijavila policiji. Odmah su reagovali i uhapsili ga, a mene odveli u dom zdravlja. Svaki put kad se setim tog događaja, kao da ponovo proživljavam batine – kaže nesrećna žena potresnim glasom“
Ispovest br. 4:
„Tukao me je više od sedam sati, šamarao, čupao za kosu, udarao kožnim kaišem. Pet puta sam padala u nesvest od batina. Onda me je tako unakaženu slikao i na kraju me golu vozio po celom gradu, preteći da će me izbaciti iz kola da svi vide da sam kurva.
Prava drama odigrala se u našoj porodičnoj kući, kada je muž u mom telefonu pronašao poruke koje sam razmenjivala sa poznanikom.
Odmah je počeo da me šamara i čupa za kosu. Iživljavao se više od sedam sati. Udarao me je rukama i nogama po celom telu. Nema mesta koje je poštedeo. Pet puta sam padala u nesvest, a onda me je polivao vodom i nastavio da me bije. Kada mu ni to nije bilo dosta, uzeo je kožni kaiš i nastavio da me udara, tražeći da priznam šta imam sa čovekom s kojim sam se dopisivala. Onda je uzeo nož, stavio mi ga pod grlo i pretio da će me zaklati“, ispričala je kroz suze ova majka troje dece.
Moje muke tu se nisu završile, već me je muž, posle batinjanja i iživljavanja skinuo skroz golu i stavio u automobil.
„Tako unakaženu i golu me je vozio po celom gradu. Pretio je da će me izbaciti u centru, ispred autobuske stanice i Opštine, da svi vide da sam kurva. Nakon toga me odvezao kući, nastavio da me bije. Tek kada je zaspao, uspela sam da se iskradem iz kuće i pobegnem“.
Verujem da vam se od ovih priča okrenuo želudac. I meni je.
Ali, nešto što me još više zabrinjava su relativno blage kazne za nasilnike od strane nadležnih institucija.
A ono što me poražava, i u šta sam se na žalost uverio više puta, to je pasivnost prijatelja, komšija, rođaka tih žrtava.
Odgovori tipa:
Nije to moj problem.
Verovatno je zaslužila.
Sama je to tražila.
Možda bi neke stranke, udruženja građana ili neke patrole mogle da obrate pažnju i na ovu vrstu nasilja.
Srpkinje, naše majke, sestre ili ćerke, siluju, zlostavljaju ili prebijaju uglavnom naši sugrađani i komšije, a ne neki stranci, izbeglice, migranti i sl.
Braćo, dajte da zaštitimo naše sugrađanke od nasilja koja trpe pre svega od našeg komšije, poznanika, kuma ili prijatelja.
A vremena za neke druge bitke ima dovoljno.
Jer, sledeća žrtva je možda baš vaša ćerka.
Autor: Marko Marjanović
https://www.marjanovicmarko.com/
