Ako govoriš „bosanski“ – zašto je ružno zvati se Spasoje?

2
2185
Foto: printskrin youtube

U Srbiji se od ove školske godine održava nastava i na „bosanskom jeziku“.

No ovakvom nazivu jezika odlučno se protive srpski lingvisti. Odbor za standardizaciju jezika SANU protestovao je rečima:

„Prema tvorbenim  pravilima, od `srpski narod` izvodi se `srpski jezik`,   od `hrvatski narod` `hrvatski jezik`, a od `bošnjački narod` moguće je jedino izvesti `bošnjački jezik`, a nikako nije moguće izvesti naziv `bosanski jezik`. To je zato što bi on odgovarao terminu bosanskog naroda,  a takav narod ne postoji“ (ovde).

Republika Srpska se drži ove elementarne lingvističke logike, ali i svog ustava koji prepoznaje „jezike srpskog, bošnjačkog i hrvatskog naroda“, ali ne i nekakav „bosanski“ jezik  (ovde). Naravno, Srbe u BiH je strah da se iza imena „bosanski jezik“ krije jezički unitarizam i, u sledećem koraku, nametanje ovog naziva kao jedinog ispravnog u BiH.

Međutim, vlasti u Srbiji svoje insistiranje na „bosanskom jeziku“ pravdaju odlukom Skupštine Srbije i Crne Gore iz 2005. godine kojom je ratifikovana Evropska povelјa o manjinskim i regionalnim jezicima. U okviru ratifikacionog instrumenta, naime, ondašnja Vlada SCG pristala je da status manjinskog jezika dobije i „bosanski jezik“, mada je kao ugovorna strana imala mogućnost da, saglasno čl. 22. Povelјe, sama odredi obim njene buduće primene (ovde).

I tako se u Srbiji, od školske 2017/2018. godine uči „bosanski jezik“, pa smo dobili i školske udžbenike na tom „jeziku“.

Uzeo sam da pogledam udžbenik Bosanski jezik sa elementima nacionalne kulture 7, Jasmine Hrnjice i Seada Šemsovića, koji je u Beogradu objavio Zavod za udžbenike (2018).

Čitajući ga, moram priznati da sam zbilјa uživao, kako u prelepoj narodnoj poeziji, tako i u umetničkoj prozi i poeziji mnogih „bošnjačkih pisaca“ (u koje je svrstan i Meša Selimović).

Nisam znao za većinu tih pesama i priča, a nisu smetali ni meni sasvim nepoznati turcizmi, jer je uz svako štivo dat i kratak rečnik.

U tim štivima, koja su većinom dobra književnost, vidi se sva lepota i bogatstvo jednog, pomalo arhaičnog srpskog jezika. Iz njih veje miris jednog arhaičnog gospodstva, ali i jedne duševnosti, sete i topline običnih lјudi i njihovih pogleda na život i svet.

Da Vas podsetimo:  Imala sam tri godine, Albanac mi je prislonio pištolj na čelo …

Ipak, nisam razumeo zašto su u ovaj udžbenik za 7. razred uvrštene i dve pesme koje odudaraju od ostalog štiva. Prva je „rodolјubiva lirska pjesma“ izvesne Elife Kriještorac (str. 45), koja u celini glasi:

RODNI SANDžAK

Da mi daju sve doline
od Sinaja do Urala
i azurne sve obale –
rodni Sandžak ne bih dala.

Da mi daju carska blaga,
sve kralјevske bijele dvore,
kap Merdžane ne bih dala
od sandžačke jedne zore.

Da mi nude krunu zlatnu,
carsku svitu i robinje,
grumen zemlјe ne bih dala
od ponosne djedovine.

Da mi uzmu oba oka,
vrelo srce iz njedara,
osim vjere Allahove,
sve za Sandžak ja bih dala.

Pesma jeste „rodolјubiva“, ali i poprilično diletantska, i ako nije bilo neke lepše pesme o Sandžaku, onda nije trebalo staviti ni ovu. To je slaba poezija, početnička, sa banalnim slikama, površna i plačlјiva, i jedini razlog što se takva „pjesma“ našla u ovoj čitanci jeste njena „rodolјubiva“ prigodnost i politička podobnost autorke.

Elifa Kriještorac je, naime, prvenstveno aktivistkinja, kako u poeziji, tako i u politici. U čitanci se kaže da je „završila Višu tehničku tekstilnu školu u Leskovcu“ i da „osamdesetih emigrira u Nјemačku, gdje i sada živi“ (47). Na Netu se pak može naći podatak da radi kao pomoćna negovatelјica u nekoj nemačkoj bolnici i da je za vreme rata u BiH došla kako bi se borila kao „ženski dobrovolјac u jedinici `Zulfikar`, pod komandom legendarnog Zulfikara Ališpaga“ (ovde). Tu je i njena slika u uniformi, sa kalašnjikovim, ispred muslimanske ratne zastave (isto).

Izvor: Bošnjačko nacionalno vijeće

Posle rata, Kriještorčeva je nastavila svoj aktivizam, opominjući muslimane u BiH da su „klјuč od svoje kuće dali komšiji, da im on određuje kada će ući ili izaći“, te da „Dodik pravi od Bosne Palestinu“ (ovde). Kada je pak reč o Sandžaku, ona tvrdi da se „dušmani, koji još uvijek iz SANU smišlјaju nove pohode i sipaju otrov nacionalizma“ i dalјe „bave hajdučkom literaturom“, pišući „lažne hajdučke biblije“ kao što su one koje su, tokom rata u BiH, „nosili sa sobom dok su klali po Bosni“.

Da Vas podsetimo:  O strujama i meštarima

„Kada samo pomislim na Vasilija Krestića“, kaže ova pesnikinja, „sandžačka autonomija mi dođe kao historijska obaveza kojom će se sandžački narod koliko toliko zaštiti od tih nekažnjenih promotera zla. (…) Mi Bošnjaci Sandžaka moramo živjeti pored takvih, kao i uvijek obespravlјeni, ugroženi i uvijek spakovanih plastičnih vrećica“ (ovde).

Naravno, ovakve nebuloze bile bi irelevantne da je Kriještorčeva napisala dobru pesmu koja se, zbog svojih kvaliteta, mora naći u čitanci. Ali, izgleda da se njena diletantska poezija zapravo obrela u udžbeniku „bosanskog jezika“ baš zato što ona ide naokolo i priča političke koještarije.

Druga za mene zbunjujuća pesma u ovoj čitanci jeste ona Nedžada Ibrišimovića (str. 48), a glasi:

IME

Kako je moje ime lijepo: Nedžad!
Prvo ima dž, pa ima N pa ima dad

Mogu da se dozovem: O,
Nedžade!
Kao da sam Džon Vejn
Ovdje ja, ovdje moje ime
A kad se zamislim, znam i šta
Znači: Spas.
Hvala Allahu da sam rođen u
Bosni,
I da govorim bosanski,
i da se ne zovem Prstko
Ni Kosko
Ni Očko
Ni Rukač
Ni Spasoje
Nedžad
Kad me ko zovne: Nedžade!
Daruje me
Načinim se gluhim da me dva
Puta
Zovne

Ova pesma napisana je 1994. godine, dakle u vreme kada se pisac „u toku agresije na BiH, direktno uklјučio u odbranu zemlјe“ (ovde). To je bilo doba, kako kaže Ibrašimović, kada su muslimani u BiH „ponovo dobili priliku da budu to što jesu, Bošnjaci, a ne muslimani sa velikim M, ali su dobili granatu u glavu od svojih susjeda“. „To što sam Bošnjak“, kaže Ibaršimović, „to je dar mojih predaka i moga naroda, to što sam Bosanac to je dar moje zemlјe, a što sam musliman to je dar Allaha Uzvišenoga“ (ovde).

Da Vas podsetimo:  Škola „Nikola Tesla“ u Leposaviću, u kojoj se ne smanjuje broj đaka

Ma sve je to u redu, ali pitam se zašto zbog Ibrašimovićevog ponosa deca u Sandžaku treba da uče kako ima nečeg lošeg  ako se neko zove – Spasoje? Pa tako se zove, recimo, sin glumca Milana Gutovića (ovde), komandant SAJ  i „prvi srpski policajac koji je završio američku FBI akademiju“ (ovde), arhitekta Hrama Hrista spasa u Prištini i Palate “Zora” u Beogradu (ovde), komandant avijacije koja je Srbiju branila od NATO agresije (ovde) i ko sve još ne.

Zamislimo, s druge strane, da neki srpski pesnik napiše pesmu u kojoj se zahvalјuje Sv. Trojici što se zove Zoran, a ne Bakir? I da takva poezija uđe u čitanke? Da li bi to Bošnjacima zvučalo uvredlјivo? Odakle onda pomisao da je Ibašimovićeva poezija zgodna za čitanku? Samo zato što je na „bosanskom jeziku“?

Nenad Kecmanović je dobro primetio (ovde) da se Bošnjaci i Srbi sve više udalјuju jedni od drugih, ne samo politički, već i kulturno, pa i po svakodnevnom načinu života – po praznicima, načinu odevanja, ishrani, piću, ličnim imenima, izboru bračnih partnera, načinu pozdravlјanja…

Taj proces je možda nezaustavlјiv, a sa bošnjačke strane i nameran. Ali, ne možete onda očekivati da ćete, dok podstičete takav proces, Srbe uspeti ubediti da treba da prihvate unitarnu BiH.

Takođe, ako izgrađujete bosanski identitet u Sandžaku, sa „bosanskim“ jezikom i „bosanskom“ kulturom, a za to čak imate podršku i zvaničnog Beograda, da li to onda znači da je taj identitet slobodno graditi na komično-palanačkom egocentrizmu i nipodaštavanju komšija koji se ne zovu Nedžad?

Neke granice ipak nije dobro prelaziti. Uklјučiv i žalopojke pesnikinje iz čitanke kako muslimani u Sandžaku moraju da žive s „uvijek spakovanim plastičnim vrećicama“.

Slobodan Antonić

sveosrpskoj.com

 

2 KOMENTARA

  1. За мене ово са тим песмама није „збунњујуће“, него ми је јасно да те песме служе за усађивање нетрпељивости према Србима (и србској култури, србским именима), још од малих ногу, по истом систему као што се ради у Хрватској задњнх 25 година.
    Али невероватно јесте то да је књигу издао Београдски завод за уџбенке.

  2. Eto, Slobodane Antonicu, dodjem mu kao neki Spasoje- u mome kraju Spase, u Srbiji Spasa, Spaso, u Staroj Srbiji Spasoje… : sve onako po imenu razbacano; a uskoro i fizicki: i Stevani i Jovani, Nikole i Milice, Jovanke i Nenadi…- Nenadi?- ah, gdje li bjese devedesetih u tekstu navedeni: da ih, takvih!, nebijase, svi bi- i i m e n om i f i z i c k i- bili svoji, na okupu i na svome…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime