Američka NATO baza na Balkanu

0
1261

O ovoj problematici sam pisao pre skoro četvrt veka i objavio napis pod naslovom „Bačena mreža na Srbiju“ u listu „Revija 92“ br. 99, 9. jula 1993. Kada se sve dogodilo prema mojim predviđanjima i prognozama, objavio sam konkretnije napise još tri puta pod naslovom „Američka baza na Balkanu“ u listu „Vojnik“ br. 4/99, 26. juna 1999, pod istim naslovom u listu „Vojska“ br. 403, 21. oktobra 1999 i konačno pod naslovom „Balkan (p)ostaje američka vojna baza“ u listu „Svedok“ broj 506, 4.aprila 2006. godine.

Stacioniranje NATO-a na Balkanu je odlučujuća kampanja Sjedinjenih Država za trajni o(p)stanak u Evropi. Širenje NATO-a u funkciji je kontrole i uspostavljanja tzv. novog svetskog poretka.

Prema vojnoenciklopedijskim znanjima vojnom bazom naziva se prostorija (područje) na kopnu ili na kopnu i moru, organizovana radi obezbeđenja koncentracije i izvođenja ratnih i borbenih dejstava svih (ili pojedinih) vidova oružanih snaga. Organiziju se na mestima koja u vojnom pogledu najbolje odgovaraju njihovim namenama i zadacima, a uređuju se kao utvrđene tačke, čvorovi, rejoni, linije ili regioni u kojima se stacioniraju manje ili veće jedinice, ustanove, bolnice, skladišta, aerodromi, luke, instalacije i dr.

Posebnu vrstu vojnih baza čine tzv. dvojne baze (dual-basing) u kojima je samo deo snaga predviđen za dejstvo u bazi, a drugi deo (obično osnovni deo sile) u metropoli. Sjedinjene Države taj tip baze preporučuju kao najpodesniji, posebno, u slučajevima kad su vojne baze na teritoriji drugih zemalja, jer se time smanjuju materijalni izdaci. To primorava zemlju domaćina da se uklapaju u vojne planove, a borbena gotovost u takvim bazama je na najvišem nivou. Taj tip baze sve više se afirmiše i koristi kao veoma uspešan instrument vojne politike i pritiska. Da super sila ne mora da gradi nove aerodrome, i da su svi geostrateški potencijali na njenom raspolaganju, Pentagon demonstrira na Balkanu već nekoliko godina, koristeći kao svoje aerodrome banjalučki, tuzlanski, sarajevski, zagrebački i skopski aerodrom. Naravno, NATO je obećao da će poboljšati infrastrkturu gradnjom sarajevskog i jednog albanskog aerodroma. Pri tom treba imati u vidu da se balkanski prostor više ne osvaja vojno, nego pre svega ekonomski, politički, tehnološki, psihološki, religijski, kulturološki…

Do kraja tzv. hladnog rata Amerikanci nisu osvojili Balkan, jednu od ključnih geostrateških tačaka sveta, niti su stavili pod kontrolu srpski prostor u srcu Balkana. Raspad SSSR i Varšavskog ugovora stvorio je priliku Sjedinjenim Državama da konačno zaposednu i tu tačku koja im je nedostajala na pomno stvaranoj mapi. Verovatno je najrazboritije i najrealnije razloge za zainteresovanost jedine preostale supersile naveo je Mišel Kolon u knjizi Pažnja, mediji, navodeći da postoje četiri fundamentalna uloga u Jugoslaviji: „1) kontrola naftnih puteva (Turska i Balkan), ogromne rezerve nafte i gasa u bivšem SSSR koje provociraju žestoku borbu ne samo između aktera na terenu već pre svega između velikih sila; 2) dominacija na evropskom istoku i istočnom tržištu zbog siromaštva koje se razvija u više zemalja Istoka, posebno u Rusiji, gde može doći do socijalnih nemira, koji već prete; 3) da se oslabi Rusija i da joj se preuzme kontrola strateškog bogatstva; i 4) od 1991. godine SAD su postavile seriju baza u strateškim regionima na jugu Evrope i bivšem SSSR-u tako da mogu reći Evropljanima: ‘Možete pristupiti svim tim bogatstvima pod našim uslovima i našom kontrolom’“.

Međutim, iako Amerikanci smatraju da su posle podizanja „gvozdene zavese“ i rušenja berlinskog zida stekli pravo na Balkan do Drine, njihovom dolasku suprotstavili su se nepokorni Srbi. Jer, dosta uverljivo zvuče na Zapadu objavljeni „argumenti“ za nerazumavanje Srbije: „Srbi su prgav, svojeglav i neposlušan narod, sa religijom koja liči na jeres. Očuvano ćirilično pismo dokaz je nedozvoljene samostalnosti. Srbi pripadaju drugoj civilizaciji, izvan ‘evropske matice’, pod uticajem vizantijske i osmanlijske kulture. Srbija je poslednji bastijon komunizma u Evropi“.

O kakvom je geostrateškom položaju Balkana reč veoma slikovito je govorio Johan Galtung iz Berna na naučnom skupu o uzrocima raspada SFRJ: „U ovom delu Evrope postoje dve velike podele: katolici i pravoslavci, odnosno hrišćanstvo i islam. Herojski je, možda i donkihotovski pokušaj da se na takvoj ‘tektonskoj pukotini’ izgradi kuća“.

Da Vas podsetimo:  Zašto banka sperme u Srbiji nema nijednog donora

Naravno, Amerikanci su imali sreću što su im se interesi poklopili s nemačkim, jer i apetiti sve jače Nemačke sve vreme „hladnog rata“ su rasli. Zato nije čudno što je nemački ministar odbrane Folker Rije posebno naglasio: „Veštačka podela Starog kontinenta iz vremena hladnog rata više se ne može održati“.

Sve više analitičara smatra da je Kosmet samo sredstvo za američko trajno prisustvo na Balkanu. Međutim, bliži je istini zaključak da je sve što su SAD učinile poslednjih nekoliko godina na Balkanu usmereno ka njihovoj stalnoj svedimenzionalnoj kontroli ključne geostrateške tačke sveta. Taj stav nije teško odbraniti, jer prema definiciji nove uloge NATO-a, koju je dao Manfred Verner u Briselu 10. septembra 1993. godine: „NATO je instrument za uvođenje novog svetskog poretka“.

Zanimljivo je da veze u trouglu SAD – NATO – Ujedinjene nacije od početka funkcionišu besprekorno. Jer, sve odluke u Savetu bezbednosti pokrivene su odgovarajućim rezolucijama, a NATO, uglavnom, postupa prema novim principima (usvojenim 31. januara 1992.) i naređenjima iz Pentagona i Vašingtona. Zato nije čudno što američki ministar odbrane, Vilijem Peri nije razdvojio interese svoje zemlje i najmoćnijeg vojnog saveza, istakavši da se NATO i SAD suočavaju s dubljim vojnim angažovanjem u Bosni, bez obzira da li će zaraćene strane prihvatiti međunarodni mirovni plan. Voren Kristofer kao da je ponovio: „Neće biti mirovnog sporazuma u Bosni sve dok NATO i SAD, naročito SAD, ne preuzmu vodeću ulogu u primeni mirovnog sporazuma“. Dakle, u Vašingtonu je odlučeno da NATO i SAD ostanu u Bosni i tamo nametnu mir. U istom interesu na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu odlučeno je da NATO mora imati nesmetanu slobodu prilikom budućih intervencija, i da se u eventualne intervencije na kopnu moraju se uključiti i američke trupe.

Opkoljavanje Srbije

USA i NATOMnogi se poput uglednog američkog komentatora Petrika Dikenena pitaju šta Amerikanci traže na Balkanu kad tu nemaju vitalne interese i zašto su pretile Jugoslaviji i napale Jugoslaviju koja „nije izvršila nikakav napad na Sjedinjene Američke Države“. Objektivni i emotivni komentator je očigledno prevideo da američka administracija pokušava da stvori naciju sposobnih pojedinaca, potpunih političkih sloboda, zaštićene privatne svojine s oprirođenim zakonom jačega, i da je pri tom nastala ekonomska, politička i vojna sila, koja zemljinu kuglu vidi, i oseća, kao svoj poligon koji treba da se uredi u skladu sa čuvenim „američkim snom“.

Da su bosanski Srbi potpisali Vens-Ovenov plan potomci „ujka Sema“ već bi pet godina gostovali u Bosni s više desetina hiljada vojnika, „radi obezbeđenja uspostavljenog mira“.

Prirodno je, a to proističe iz dosadašnjih događaja, što su balkanski okupatori razmešteni, uglavnom, na muslimanskoj teritoriji. Time su Muslimani „platili“ zalaganje Amerike za ostvarenje prve islamske zemlje u Evropi, a „Ameri“ su na mestu odakle se kontroliše širenje konkurentske Evropske unije, mediteransko rivalstvo Grčke i Turske, bliskoistočno amerikanizovano žarište, doskorašnji najveći neprijatelj – Rusija, i bolje nego do sada nadgledaju se iz Vašingtona zavađeni Arapi. Naravno, na Balkanu, trebalo bi zaustavljati i prodor islamskog fundamentalizma ka Zapadu, jer do Sarajeva seže linija isturene odbrane na kojoj se kontroliše čuvena „Zetra“ (Zelena transferzala).

Najveći problem su, ipak, nepokorni Srbi, koji kao da ne primećuju da su okruženi američkim satelitima i nisu poverovali najavama Zbignjeva Bžežinskog (Upsala 1987) i Džorya Buša (decembar 1992) da postoji i scenario za razbijanje SR Jugoslavije i da srpski narod nije kod njih na ceni. Naime, tek kada je američka administracija shvatila da su pretnje vojnom intervencijom nedovoljno strašne za srpski mentalitet, odlučila se za „opkoljavanja Srbije“. Bil Klinton je predlažio da se snage OUN rasporede na bosansko-srpsku granicu radi nadgledanja „blokade Beograda protiv bosanskih Srba“, zatim je zatražio povećanje snaga OUN u BJRM (uz „eventualno“ učešće snaga SAD), pa raspoređivanje snaga OUN duž granice Albanije i „srpske provincije Kosovo“, i uz sve to, korišćenje američkih vazduhoplovnih snaga za podršku i zaštitu trupa OUN koje su se nalazile u muslimanskim „zaštićenim zonama“ u Bosni. Šefovi diplomatija Velike Britanije, Francuske, SAD, Rusije i Španije usvojili su u Vašingtonu program mera kojim je, u suštini potvrđena Klintonova inicijativa.

Da Vas podsetimo:  Vide se žrtve, ne vide se dželati

Novi američki vazali koji su već učestvovali u ekonomskoj blokadi Srba potrudili su se da što pre opkole Srbiju. Posle ruskih diplomatskih aktivnosti, koje su prosto eksplodirale posle odbijanja vlasti sa Pala da potpišu Vens-Ovenov plan, na Balkanu su se tokom 1993. godine aktivirali britanski i nemački političari. Praktično stezanje obruča otpočelo je 6. juna 1993, kada je rumunska vlada zvanično odobrila memorandum koji su sa Unijom potpisale u Rimu Rumunija, Mađarska i Bugarska, čime je data saglasnost da 9. juna počne potpuna blokada SR Jugoslavije.

Usledile su brojne aktivnosti i uobičajeno stvarenje „političkog lavirinta“, radi težeg raspoznavanja laži od istine. Objavljeno je (na primer), da se balkanski štab američke Centralne obaveštajne agencije premešta iz Beograda u Sofiju, da je Robert Džejms Vulsi navodno razgovarao je sa Želje Želevom o aerodromima, navigaciji, skladištima, snabdevanju, bolnicama i rehabilitaciji, o poseti američkih generala Zagrebu ne bi li se informisali „kakav bi učinak imao vazdušni napad ako se na to odluče“, o spremnosti Rumunije da na svojoj teritoriji uspostavi bazu NATO (i „mali Pentagon“), o premeštanju američkih vojnika iz nemačkih baza u BJR Makedoniju, i sl. Već tada je bilo očigledno da nije potrebno graditi novu vojnu bazu pored predusretljivih domaćina.

Posmatrano sa vojnog stanovišta, veoma je važan trend da sve susedne zemlje, bez izizetka, teže da uđu u NATO alijansu. Do 12. marta 1999. stalne članice NATO-a bile su Italija i Grčka, a od tada novi članovi Alijanse postale su Mađarska, Češka i Poljska. Džon Kornblum je nagovestio da postoji zainteresovanost Zapadne alijanse da primi neutralnu Austriju u članstvo. Komanda NATO-a prihvatila je zahtev Mađarske. Mađari su se na referendumu izjasnili za ulazak u NATO, a za njihov prijem izjasnio se i Senat Sjedinjenih Američkih Država. Poslednje dve godine sve češće se govori o ulasku Rumunije u Zapadni savez, o podršci koju joj nude SAD i Španija i eventualnoj podršci Nemačke. Bugarska želi u NATO, ali su Sjedinjene Države postavile uslove za njen upis. NATO alijansa je već u Makedoniji, ali Makedonija još nije u NATO-u. Ministar odbrane Makedonije, Lazar Kitanovski, u Briselu, ponudio je generalu Vesli Klarku „Krivolak“ za NATO bazu, odnosno vojni trening centar, što je prihvaćeno. Makedonija je, dakle, sve bliža NATO-u. Očekuje se da će Slovenija ući u Atlantski savez u tzv. drugom krugu, jer je to obećao nemački ministar odbrane Folker Rije, pošto Medlin Olbrajt misli da je Slovenija najjači kandidat i pošto ulazak Slovenije u NATO podržava i rimska administracija. Značajno je da je i Hrvatska krajem 1997. godine izrazila volju da uđe u sastav najmoćnije vojne alijanse. Albansko rukovodstvo uspešno sarađuje sa Briselom i smatra da bi bez prisustva NATO-a stabilnost u regionu bila krhka. To je jedan od razloga što je Albanski parlament tražio da se snage NATO-a rasporede i na Kosovu i Metohiji.

Osim što su gotovo sve balkanske zemlje pridobijene za ulazak u NATO, naruku Amerikancima za trajniji o(p)stanak na Balkanu idu granice gotovo nemoguće za očuvanje, između Republike Srpske i Muslimansko-hrvatske Federacije, politička situacija u bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji, gde Albanci povremeno parališu rad Sobranja njegovim napuštanjem, i akutna vojno-politička situacija na Kosovu i Metohiji.
Zanimljivo je da su u sve navedene sporove Amerikanci umešali svoje prste. Treba se prisetiti da šef združenog generalštaba američke vojske Džon Šalikašvili, kada je postavljen umesto Kolina Pauela, požurio je da kaže šta misli o BiH: „Sjedinjene Države su propustile od samog početka da preuzmu svoju vodeću ulogu u toj operaciji, i zato je kriza u Bosni lekcija za sve nas šta se događa kada nema američke vodeće uloge“.

Da Vas podsetimo:  Sokolska društva župe Cetinje na primorju

NATO ostaje na Balkanu

NATO ostaje na BalkanuSekretar za odbranu SAD Les Aspin obećao je Evropi u više navrata da američke vojne snage neće napustiti Evropu, ali je istovremeno upozorio da evropski saveznici u NATO-u moraju biti spremni da za uzvrat pomognu Vašington u njegovom vojnom angažovanju širom sveta. Iako su početkom rata u Bosni američki zvaničnici govorili da SAD nemaju vitalne interese na Balkanu, posle Dejtonskog sporazuma pričaju novu priču. Naime, Medlin Olbrajt je, posle ministarskog zasedanja u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija“, izjavila: „Sjedinjene Države imaju dugoročne interese u Bosni, kako strateške tako i humanitarne, ali nikakva odluka nije doneta o tome da li će SAD ili NATO biti uključeni (vojno) u Bosni i posle 1998. godine“.

Odluka o ostanku je očigledno donesena početkom jeseni 1997. godine. Naime, tada je Havijer Solana upoznao javnost da NATO neće posle 1998. godine napustiti Bosnu, ali i da SFOR, takav kakav je bio tokom 1997. godine, neće nastaviti misiju. Robert Frovik, šef misije OEBS u BiH rekao je odlučno da NATO ostaje u Bosni. Pridružio se i Karlos Vestendorp stavom da se NATO neće povući iz Bosne. Klaus Kinkel je na Bonskoj konferenciji o sprovođenju Dejtonskog sporazuma u BiH samo potvrdio prethodne stavove: „SFOR treba da ostane u Bosni posle isteka njegovog mandata“. Havijer Solana je samo dodao da je „NATO spreman da osigura mir u Bosni“.

Tokom 1998. godine NATO se još temeljitije utvrđivao u Bosni. Prvo je Vesli Klark, komandant NATO snaga, izjavio da trupe NATO ostaju u Bosni u nesmanjenom sastavu zbog izbora, a zatim je glavni čovek NATO-a stavio pečat na sve dileme o o(p)stanku NATO-a na Balkanu tvrdeći: „Ministri odbrane NATO odlučili su da se misija SFOR-a nastavi – broj vojnika će se razmatrati posle izbora u BiH predviđenih za septembar“.

Sve navedene tvrdnje idu u prilog shvatanja da se NATO sa Balkana neće nikad svojevoljno povući, jer Balkan je tako „uređen“ američkom politikom da je mir bez prisustva biča nemoguć. Treba se setiti samo Goražda, Brčkog, Prevlake, Mostara, Sarajeva, Albanije i Kosova i Metohije, te koridora i granica koje ih oivičavaju. Narodima na Balkanu sasvim je sve jedno da li su tu jedinice Evro korpusa ili NATO kada o sudbini Balkana odlučuju svetski piromani, vatrogasci i žandarmi. Jer, oni će biti tu i kada vojske odu, pošto za sobom ostavljaju svoje sekte, fondacije, agencije, tzv. mirovnjačke pokrete, tzv. Humanitarce i „korisne idiote“… Posle svih njih nemoguće je govoriti o slobodi, duši, duhu…

Ipak, sve više je onih koji upozoravaju pripadnike kvantitativne civilizacije da je primena metoda koje koriste „ljudi laži“ jednako opasna i za njih. Na primer, Džejms Petras i Stiv Vje upozoravaju na zloupotrebe američke moći: „Više mrtvih Bosanaca za Vašington je značilo više propagande, veću moralnu diskreditaciju Evrope i više zahteva za američku (NATO) intervenciju“.

Mišljenje dr Beri Litačija, profesora istorije na Dauling koledžu još je ilustrativnije: „Ovaj rat nije oko Srba; predmet je Amerika, i šta od nje postaje. On je zbog jedne zemlje koja može usmrtiti desetoro dece i zatim se, odmah, okrenuti i propovedati ‘ljudska prava’ i ‘demokratske institucije’. On je tamna era u koju ulazimo, a koja se naziva novi svetski poredak. A Srbi su samo prvi od mnogih koji stradaju usled takvog rezultata“.
U svakom slučaju, dok se nešto u svetskim političkim i ekonomskim megatrendovima radikalno ne promeni, i ukoliko se ne izmeni američka gordost i nadobudnost, jačaće NATO baza na Balkanu, a taj prostor postaje potencijalno sukobište i veliki poligon za neslućene eksperimente in vivo.

svetozarradisic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime