Da li će vaskrsnuti srpska savest…

0
472
Foto: printscreen

Sećanje na istorijski dragulj u vreme korona virusa

U godini obeležavanja sto godina pobede u Velikom ratu, pred vratima zaštite, Valjevo je ostalo bez istorijskog dragulja, svedoka najslavnije srpske istorije, najstarije kasarne u Srbiji sagrađene 1885. godine, Kompleksa kasarni 17. puka čuvene Drinske divizije. /Između dva rat nosi naziv Vojvoda Živojin Mišić/. U bahatom i nezakonitom rušenju, od petka 20. aprila do ponedeljka 23. aprila, Dana vojske Republike Srbije, nestalo je 4500 kvadratnih metara pod krovom, na 2,4 hektara atraktivne površine. To je bilo mesto Prve rezervne vojne bolnice u Prvom svetskom ratu, stratišta i mesta masovnih grobnica u tadašnjoj opakoj epidemiji pegavog tifusa, gde je život okončala i čuvena slikarka, bolničarka Nadežda Petrović.

Tako je udareno na same temelje slobode našeg naroda, simbola – Golgote i Vaskrsa srpske vojske, mesto, umiranja i vaskrsavanja.

Paradoksalno je, ali i zastrašujuće, što je umesto starih agresora – ovde se oglasila agresija njegovog veličanstva – profita, koji ne poznaje istorijske, nacionalne, rodoljubive, duhovne i druge vrednosti – poznavajući isključivo profit, koji je najviše ljudske vrednosti bacio pod noge.Pohlepa, neugasiva žeđ za profitom bili su jači od argumenata građana entuzijasta, patriotskih udruženja i eksperata nauke i struke da se Kompleks zaštiti, pretvori u Memorijalni centar, muzej Oslobodilačkih ratova Srbije 1912.-1918. god. i tako zauvek ostane svedok istorije nepobedivog srpskog naroda, koji je ovu zemlju zasejao svojim kostima i krvlju od Soluna do Slovenačkih Alpi, dajući brojne žrtve više nego druge zemlje. Moralno i duhovno posrnuće, pred interesima profita, bahatost, licemerstvo i nebriga, nepoštovanje svetinja, (za potomke slavnih predaka, a i za vasceli srpski narod ovo mesto je svetinja) potvrđuje i to da je u vreme rušenja kasarne, u kojoj je nastao i prvi vojni orkestar Drinske divizije, na udaljenosti od samo 150 metara, u čast Dana vojske, vojni orkestar svirao vojne marševe, izvodeći i “Marš na Drinu”, remek delo Stanislava Biničkog, komponovano u Valjevu u čast srpske pobede nad austrougarskom vojskom na Ceru. I dok se ova koračnica koja budi najčasnija, rodoljubiva, patriotska osećanja, krepi i podiže moral u odsudnim trenucima kroz istoriju srpskog naroda izvodila i izvodi u izuzetnim prilikama od slavlja sportista, preko poziva mladih na upise u Vojne škole i akademije, dodele svetskih priznanja (Ivo Andrić je upravo uz ovu koračnicu primio Nobelovu nagradu), do ispraćaja na večni počinak (nedavno je uz zvuke ove koračnice, vrlo dirljivo ispraćen i legendarni ratni hirurg Dr. Miodrag Lazić iz Niša, žrtva sadašnje pošasti), ovde se ovakvim bahatim, licemernim, nesmotrenim gestom, bacajući pod noge svu slavnu prošlost naših predaka, potvrdilo sve moralno i duhovno posrnuće srpskog naroda pred njegovim veličanstvom profitom.

Da Vas podsetimo:  „PUCAJTE, JA I DALJE DRŽIM ČAS“ Herojska priča o stradanju profesora iz Kragujevca

I dok Grci i ostali saveznici poštuju najveću ulogu srpske vojske u proboju Solunskog fronta, diveći se svim vrlinama srpskog vojnika, ovde brukamo svoje pretke, lišavajući potomstvo dostojanstva i slobodarskog duha koji je držao srpski narod. Navedimo samo primer plemenitog Grka Janisa Janulisa meštanina sela Agios Mateos, i njegovih potomaka, koji nikada do današnjih dana nisu obrađivali niti koristili zemljište na kom su boravili vojnici Drinske divizije, iz poštovanja prema herojstvu i stradanju srpskih vojnika, dok je Kompleks kasarni 17. puka čuvene Drinske divizije, (puka koji je učestvovao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, od Kumanova do Kajmakčalana, i koji je pri proboju Solunskog fronta prvi izbio na vrh Kajmakčalana, septembra 1916. god.) u velikom jubileju, sto godina pobede u Velikom ratu, nemilosrdno srušen.

Danas dve godine posle bahatog rušenja, zatvoreni u svojim kućama, usled najnovije pošasti, korona virusa, kada ni Vaskrs nismo proslavili u svojim crkvama, imamo vremena da razmislimo koliko smo se ogrešili o naše slavne pretke, mučenike i stradalnike, koji su svojim životima platili slobodu koju smo mi uživali.

Da li će sadašnja pošast probuditi srca naša, duše naše, probuditi savest našu, da se spoznaju istinske vrednosti, poštovanje slavnih predaka, i učinimo sve da Kompleks kasarni 17. puka Drinske divizije u Valjevu ponovo Vaskrsne u svom sjaju svoje svetle i pobedonosne srpske istorije, pretvorimo u Memorijalni centar, Muzej oslobodilačkih ratova 1912.-1918. i tako zauvek ostane HRAM SLOBODE, RODOLjUBLjA, viteške snage, neuništivog Srpskog naroda.

“Blago onom ko dovjek živi,
imao se rašta i roditi.
Vječna zublja vječne pomrčine
nit dogori niti svjetlost gubi.” 

Mila Paramentić
Izvor: borbazaistinu.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime