Dobrašin

1
463

Konačno, taj pištolj je jedna od retkih stvari, predmeta koja je ostala, kako se to kaze, iza tate, za tatom. Glupo. Ali kada sam već ušao u svu tu proceduru i administrativne i birokratske „to je tako“ propise i zavrzlame, reših da istrajem.

Walter, 7,62 bio je naoružanje Vermahta za vazduhoplovstvo, oklopne jedinice i sve oficire kopnene vojske. Zbog kvalitetne izrade i praktičnih gabarita pištolj je među saveznicima, a posebno oficirima Crvene armije, postao cenjeno trofejno oružje. Nikada nisam saznao kako je pištolj dospeo kod mog oca; sećam se samo da je !to bio poklon od nekog ratnog druga, Slovenca“ ali su to sve samo neprovereni fragmenti moje konfuzne memorije.

Ove podatke sam skoro našao u Politikinom magazinu, u rubrici iz starih riznica. Motiv više. Pištolj neće opaliti, ali možda jednoga dana iz njega izleti još neka priča, sudbina, mit…

Trebalo je pištolj ponovo staviti u legalne tokove; prijava Policiji, deponovanje, potvrda za sud, predlog sudu za naknadnu raspravu o ostavini, dopuna rešenja, rešenje, pravosnažnost, Policija opet, reverzibilni proces. Ostalo je samo to da Policiji dokažem da nisam pod istragom (ionako ne priznajem sudove) i da se ne istražuju moji sumnjivi noćni razgovori, šaputanja, dnevne misli i sadržaj podvarka, davalac recepta…

Palata pravde. Kako to zvuči, zveči, ječi… ovih dana kada ta slepa dama biva prodata kao belo/crno roblje, silovana, bičevana, iskorišćena, kada je mač u rukama onih koji režu, kasape, lažu, stvaraju svet, igraju se sudbinama…

Treba da dokažem državi da me ona ne juri, ispituje, propituje, sumnjici za … šta god. I da me ne goni.“

Molim da mi izdate uverenje da protiv mene nije pokrenuta istraga, niti podignuta optužnica, kako kod tog suda, tako ni kod Višeg suda u Beogradu I to bilo za koje krivično delo iz nadležnosti ovih sudova“. U potpisu – Molilac.

Red molilaca za dokazivanje ispravnosti, građanske snishodljivosti, oportune saglasnosti otezao se u krivudavu crtu kreativnih molilaca. Negde oko sredine uredno poređanih ruku sa uplatnicama za molitvene takse, gledam odnekud poznato lice, lice koje sam poslednji put video, gde?

Motel Nais, na autoputu Bg-Skoplje,-Sofija, Solun, zavisi gde se uputiš… godina 1999. jun,15. Sećam se…

Zaustavljam nas „skoro jugo u delovima” pored stotinjak drugih vozila koja liče na zaprege, natovarena do pucanja, koferima, torbama, slikama, uspomenama, beznađjem i strahom..

Vozim moje roditelje iz Vranja u Beograd. Mama i tata su se posle dva dana provedenih u Vranju u hali, na podu kolektivne sramote i poniženja javili – da, stigli su. Taj isti jugo vozio je 13-togodišnjak. Satima u koloni neproverenih glasina, lažnih informacija, nepostojeće nade, „privremenog napuštanja domova“, straha…

Mama je juče ispred naše zgrade, u rano, maglovito jutro mladom vojniku ispred tenka brižljivo rekla: „je l’ ti hladno, sine? Odgovor je bio: Was? Utrčala je u kuću i rekla samo: Đoko, došli Nemci.

Dobrašin.

Bio je to Dobrašin. To lice se ne zaboravlja. Svi surovi vrhovi i kosine Komova, doline i šume oko Lima, vekovi trpljenja, suočavanja i preživljavanja su na tom licu. Znao je Dobrašin i tamo, u Prizrenu, u „Dušanovom gradu“ da opstane među „njima“ (Albancima, Šiptarima) plivao je u bujici prostakluka, uvreda, poniženja ali isto tako je znao da uzvrati. Trebalo je opstati, ali ne samo opstati. Nije bio sam. Tridesetak godina izdržao je između ostalog i njegovoj samokontroli i podnošenju alkohola; voleo je da popije, valjalo je, ali je uvek vladao sobom i situacijom. Inače, bez toga bi njegov život tamo bio nezamisliv.

Njegov brat Raša, stanovao je na 50-tak metara od nas. Njegov stariji sin, Dragan poginuo je početkom juna u selu Koriša, kod Prizrena. Kada su „milosrdni anđeli „oslobodili“ Kosovo, Raša nije hteo da ode, izbegne, pobegne pre nego što da 40-todnevni pomen sinu. Stalno je ponavljao: neće mene niko, nema razloga, nikom nisam ništa nažao uradio, neće mi ništa. Ubijen je u svom stanu zajedno sa svojim drugim sinom, 30 i nekog dana posle pogibije prvog sina. Ima onih koji će ih spominjati.

Živeli su, kaže Dobrašin, nekoliko godina u Kovinu. Posle toga su, pre nekoliko godina kupili kuću u Kaluđerici i sada su došli ovde u Sud da legalizuju imovinu.

U penziji je. Nisu mu priznali 9 godina pa mu je penzija oko 15.000. Malo, al’ šta ćeš?

Legalizuju svojih 50-tak kvadrata. Jer, ipak je to Zakon i treba ga poštovati, ma kakav bio.

Proterani, bez igde ičega, obespravljeni, ubijani, žrtve, i legalizuju.

Čuje li to neko? Čovek legalizuje; na drugoj strani legalizuje se smrt, progon, pljačka, sram, poniženje…

Demokratski poredak, vlast – pa to je oksimoron. Legalno proglasava Nepravdu, a Dobrašin legalizuje.

Tu je i Ruža, njegova žena. U prvom trenutku sam pomislio da je to njegova majka, starija sestra… gde nestade ona lepa žena? Ovo je sada starica. Kaže da je preživela infarkt posle dvodnevne kome; preselili su se u Kaluđericu da bi bili blizu njene sestre, da bi bile blizu jedna drugoj; a onda umire sestra, zet i njihova dva sina.

Pošast… Zašto? Možda je i to legalno?

Sedimo u kaficu, pitamo se.

Da, onaj pištolj sa početka priče. Registrovaću ga kao trofejno oružje. Trofej?

Nebojša Redžić
in4s.net

1 KOMENTAR

  1. Ovo je Srbija.Istinita priča,koja do kraja objasni,dokle su Srbiju doveli komunistički okupatori.Ostalo im još da poklone PREŠEVSKI KRAJ.Okupator se nada da će to trajati,kao pod turcima 500 godina.Stanovnici Srbije ne ljutite se ,junaka više nema,zadnje su pobili komunistički okupatori 1945,nisu mogli da se izbore sa sovjetskim tenkovima,što se tiče komunističkih okupatora,sa njima su mogli,oni nigde borbu nisu vodili,osim u sadejstvu ustaša.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime