Dve Srbije, dva srpska naroda

Medijski prevaspitači

0
38

05-zeljko-vukovicSvedočanstva o ratnim sudbinama Mehmedalije Ahmića i Slobodana Stojanovića iz srebreničkog kraja, bila su i ostala ”nepodobna” za objavljivanje, čak i, evo, deceniju i kusur godina nakon samih događaja.

Piše: Željko Vuković

Kada se zaratilo u Bosni, njih dvojica, Slobodan Stojanović i Mehmedalija Ahmić, bili su jedanaestogodišnjaci i komšije: prvi živeo u Srebrenici, drugi u obližnjem bratunačkom selu Donja Kamenica.

O Slobodanovoj tragičnoj sudbini pisali su nedavno i “Koreni”. Da podsetim, jedne junske zore 1992. on i njegovi roditelji uspeli su da se neopaženo iskradu iz sela i tako umaknu lokalnim Alahovim ratnicima. Ali, kada su stigli na sigurno, shvatili su da sa sobom nisu poveli dečakovog psa ljubimca.

Slobodan je bio neutešan: nije sebi mogao oprostiti što je izdao onoga ko ne bi njega nikada izdao. I sutradan, pre doručka, iznenada se zatrčao prema napuštenoj kući. Po svoju kucu…

Uleteo je pravo u ruke svojim dželatima. Zverski je mučen nožem i potom egzekutiran hicem u slepoočnicu iz neposredne blizine. Njegov jedini i neoprostivi greh je bila pripadnost srpskom narodu!

Kobna pomoć

Skoro godinu dana kasnije, tačnije 17. maja 1993. nesreća se obrušila i na Slobodanovog komšiju i vršnjaka Mehmedaliju.

U potrazi za paketima humanitarne pomoći, koje su tada stanovnicima Srebrenice bacali iz helikoptera i malih aviona, dečak je naišao na jedan čija se aluminijska folija zapalila. Dok je vadio konzerve i druge stvari iz paketa, vatra mu je zahvatila odeću…
U srebreničkoj bolnici nisu imali ni znanja ni leka za teške povrede na Mehmedalijinom telu, pa je na intervenciju Međunarodnog crvenog krsta i “Lekara bez granica” – dečak hitno prebačen na VMA u Beograd!

Mehmedalija je bio u veoma kritičnom stanju, čak 65 odsto kože mu je stradalo od dubinskih opekotina. Zato su lekari bili prisiljeni da u pomoć pozovu i dobrovoljne davaoce kože.

Javilo se njih više od dvadeset! Uprkos ratu i ratnim podelama i psihozama, svi oni su u Mehmedaliji videli samo nesrećnog dečaka, a ne pripadnika “protivničkog” muslimanskog naroda.

U izveštaju o lečenju Mehmedalije Ahmića, lekara Klinike za plastičnu hirurgiju i opekotine VMA, od 29.06.1993.godine, stoji da su svoju kožu darovali njih sedmorica: Miša Stamenov, ton majstor, Dobrivoje Ilić, vozač, Zlatan Šoškić, elektroinžinjer, Nenad Stevanović, student, Aleksandar Burkert, poručnik, Ratko Šuvaka, elektroinžinjer i Milan Davidović, autoelektričar.

Briga i slika

Dečaku je urađeno jedanaest operacija. U to vreme naša zemlja je bila pod sankcijama, pa su i na VMA itekako kuburili i sa najosnovnijim lekovima i medicinskim sredstvima. Ali, za Mehmedaliju nije smelo ništa da fali. Na kraju, kada je 19. januara 1994. dečak otpušten sa VMA kao izlečen, računica je pokazala da je njegovo lečenje koštalo tačno 100.137,71 američkih dolara.

Po izlasku sa VMA dečak je zajedno sa roditeljima dobio azil i dalju zdravstvenu negu u jednoj od zapadnih zemalja. Tako je priča o njegovoj nesrećnoj ratnoj sudbini, ipak, dobila srećan završetak. Za razliku od one koja je zadesila njegovog vršnjaka i komšiju Slobodana…

Uzgred, kada se Mehmedalija, po smeštanju na VMA i nakon prve hitne operacije, probudio – pitao je lekare gde se nalazi. A kada su mu rekli gde je, Mehmedalija se začudio:

– Već smo ušli u Beograd?!

Svi u sobi su se nasmejali, a već nakon nekoliko dana, dečak se osećao kao da je među svojima. Briga i pažnja koju mu je ukazivalo osoblje VMA i drugi pacijenti – izbrisali su u dečakovoj glavi ratno-propagandnu sliku o zlim Srbima koji kolju sve muslimane.

Slobodanova majka

Početkom marta ove godine, majka Slobodana Stojanovića urgentno je smeštena u zvorničku bolnicu. Život joj je bio u pitanju, pa su se i mnogi upućeni u njenu porodičnu tragediju odmah angažovali kako bi je prebacili na VMA.

Ali, nisu pomogle ni najjače veze. Nije primljena, jer Republika Srpska još nije izmirila dugove za lečenje njenih građana u vreme rata u Bosni!

Zaista, redak cinizam, kakav samo život ume da priredi! Naročito, Srbima.

Na sreću, u beogradskoj bolnici ”Sveti Sava” su već na prvu molbu otvorili svoja vrata. Znali su za tragičnu sudbinu malog Slobodana, i bez ikakve priče i uslovljavanja primili su njegovu majku na lečenje. I uspeli da otklone sve opasnosti po njen život…

Nemoral bez granica

Predstavnici Međunarodnog crvenog krsta i “Lekara bez granica” nikada nisu obavestili evropsku ili svetsku javnost o slučaju dečaka Mehmedalije Ahmića, iako su upravo oni bili ti koji su u pomoć pozvali nadležne u VMA, i organizovali dečakovo prebacivanje do Beograda.

Dakle, praktično su prećutali ili propustili da se pohvale kako su i oni zaslužni za spašavanje života jednog jedanaestogodišnjaka. Zašto? Pa, hvalili su se na sva zvona zbog neuporedivo manje važnih i teških podviga…

Nije sporno da su Srbi, kao narod, u vreme dok su na VMA lečili malog Mehmedaliju, već bili u zapadnoj javnosti oklevetani kao jedino loši i zli. Otud bi vest o spasavanju dečaka iz Srebrenice bila senzacionalna za zapadnjake. Da su, kao što nisu, tada čuli i videli kako su Srbi dobrovoljno čak i kožu davali za spas muslimanskog dečaka – posumnjali bi bar u tvrdnje vlastitih medija i političara o zločinačkim genima u Srba.
Naravno, da su humanost i mir zaista bili jedini ili bar glavni motiv uplitanja zapadnih vlada, humanista i medija u naše ratove, onda bi slučaj Mehmedalije Ahmića bio itekako poznat. Uostalom, teško je i zamisliti bolji primer poučne i za sve otrežnjujuće plemenitosti u ratu.

Takodje, znalo bi se tada i za tragičnu sudbinu Mehmedalijinog komšije i ispisnika Slobodana…

Strogo zabranjeno

Svedočanstva o ratnim sudbinama Mehmedalije Ahmića i Slobodana Stojanovića, bila su i ostala ”nepodobna” za objavljivanje, čak i, evo, deceniju i kusur godina nakon samih događaja.

Jednostavno nisu se uklapala u jedino ”ispravnu” i još jedino važeću sliku o ratu bivših Jugoslovena, na kojoj su Srbi jedino i jedini – zločinci. Dakle, o Srbima kao žrtvama i kao plemenitim ljudima – nije bilo i i dalje nije uputno govoriti. Kako na Zapadu, tako i u Srbiji! Tačnije – a pogotovo u Srbiji!

Nevladini i medijski prevaspitači srpskog naroda nikad ne spavaju: čim neko spomene neku srpsku žrtvu ili neki plemeniti gest nekog iz srpskog nacionalnog korpusa, odmah sledi diskvalifikavajuća etiketa: zarobljenik prošlosti, slobista, antireformator, nacionalista, primitivac, antihaški zaverenik…

Pri tome, to čine na uvredljiv, ponižavajući i vulgaran način, ne hajući ni za minimum kućnog vaspitanja. Bez imalo ustručavanja, oni ceo srpski narod tretiraju istovremeno i kao psihički teško obolelog pacijenta i kao opasnog delikventa.

U tome ih niko ne ometa, jer njihove neistomišljenike ne pripuštaju u blizinu mikrofona i kamera. Njihovi medijski nastupi su horsko pevanje, nema ni jednog disonantnog tona. Kao, uostalom, u svakom rigidnom jednoumlju.

Samo zahvaljujući emisijama u kojima nastupaju isključivo političari – i u kojima se svaki razgovor svodi na međusobno optuživanje i nadglasavanje – to jednoumlje nije do kraja vidljivo. Ali, da nema rasprava i debata, to jest ozbiljnog sučeljavanja različitih mišljenja i argumentovanja, svima je sasvim jasno.

Kopanje rovova

Ljudi u medijima, naravno, znaju da im spomenuto jednoumlje ne donosi gledanost. Ali, na njemu istrajavaju. Očito, postoji krupniji interes koji nalaže tako neprofesionalno i nedemokratsko ponašanje. O čemu je zapravo reč, može se mnogo nagađati, međutim, tu dilemu nevažnom čine same posledice.

Naime, što više jednoumlja na televizijskim ekranima, to dublja polarizacija među gledaocima. Nema razgovora, na delu je samo – izjašnjavanje. Za ili protiv. Nema objašnjavanja. Ako nisi za nas, onda si protiv nas. I sankcije slede automatski. Blaga verzija 1948. godine, jer se i dalje, ipak, sve završava na etiketama i optužbama.
Dakle, javna scena Srbije je sada tako uređena da nema razgovora i dabata, već samo jednoumlja i navijačkog izjašnjavanja, što sve brže i dublje zadire spiralu podela u narodu.

Kome to odgovara?

Mnogima, nažalost. A posebno onima koji bi, recimo, da na srpsku štetu daju nezavisnost Kosmetu i Crnoj Gori, ili isposlovali neku državotvorno bremenitu autonomiju Vojvodine. Ili onima koje bi opšti konsenzus o nacionlnim i državnim interesima Srbije – omeo u namerama da se na brzinu i silno obogate u rasprodajama važnih prirodnih i privrednih resursa.

Ta opasna podela je legalizovana pričom o dve Srbije. I to međusobno nepomirljivo sukobljene Srbije! Dele srpski narod u dva! Time praktično ne daju Srbima da bude narod.

I to se radi u najgorim vremenima kada se atakuje i na samo njegovo postojanje. Srbi su očito, i po ko zna koji put u svojoj istoriji, naseli na ono poznato: zavadi pa vladaj.

A antisrbizam?

Jan Eberg, švedski analitičar, upozorio je ovih dana da ”antisrbizam” postaje sve sličniji antisemitizmu između dva svetska rata. Naveo je mnogo argumenata koji potvrđuju da su Srbi ne samo obespravljeni u odnosu na druge narode, već i narod kojeg je poželjno i isplativo klevetati i nanositi mu nepravdu.

Nije Eberg jedini na Zapadu koji na to upozorava, ali premalo ih je i preslabi su da bi nešto sami promenili u korist Srba i opšte pravde i ravnopravnosti. A, pritom, sami Srbi ništa ne čine za sebe. Ustvari, i da hoće ne mogu, jer su podeljeni na dva sukobljena naroda.

Onaj deo srpskog naroda koji bi da bar sačuva dostojanstvo i samopoštovanje – nema podršku svojih kolonijalnih gospodara. Blago rečeno. Priznaju se i cene samo oni Srbi koji bespogovorno slušaju, trpe i napadaju vlastiti narod.
Otud je važno da se zna i ne zaboravi i priča o ratnoj sudbini Mehmedalije Ahmića i Slobodana Stojanovića, dvojice dečaka iz srebreničkog kraja.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime