Ekonomski ubica i reforme

1
997

mwfPosle 25 godina operativnog rada u srpskoj privredi veoma nerado pišem o ekonomiji i savremenim ekonomskim temama u ovoj državi. Zašto? Zato što previše dobro poznajem procese i zakonitosti, uzroke i posledice! Zato što znam šta se, i kako, dogodilo. Šta su bile mogućnosti, a šta su sada perspektive…

… I zato što pamtim!

Pamtim uređeni platni promet, preko SDK, sličan onom koji danas imaju Nemci. Pamtim jake domaće banke koje su pratile privredu i devize donosile, a ne odnosile iz Srbije. Pamtim normalnu fiskalnu politiku, sopstvene i jasne proizvodne standarde, prava radnika dostojna slobodnog čoveka.

Pamtim kada se na posao išlo nasmejana lica, kada je zdravstvo bilo besplatno, a školstvo nije bilo biznis oko koga besni rat i padaju glave. Pamtim svoju trinaestu platu 1988.

Pa, iza toga, pamtim (kao akter) kada je, prkoseći sankcijama i frazi „tehnički nije moguće“, beogradski „Termoelektro“ na čelu sa direktorom Ljubom Davidovićem i njegovim zamenikom, genijalnim inžinjerom Milijom Ilićem, inovativnim procesom, uz pomoć znanja i alata beogradske „Lole“, sanirao tešku havariju peći cementare „Šar“ u Đeneral Jankoviću, i pustio je u pogon bez ikakve pomoći njenih nemačkih konstruktora i bez ijednog stranog dela ili tehničkog rešenja. Danas se taj konstrukcioni podvig i tehnička rešenja koja su ga pratila izučavaju u jednoj visokoškolskoj nemačkoj ustanovi, ali ih nema na srpskim Megatrendovima.

Pamtim, takođe kao akter, i kako „Feronikl“, gigant od preko 2000 radnika, nije stao kada je grupa šiptarskih inžinjera ukrala ili uništila šeme svih električnih instalacija, i otišla u nemački Tisen, već su nam ih obezbedili ruski partneri koji su učestvovali u njihovom postavljanju 20-tak godina ranije.

A zatim pamtim njih, peto-oktobarske pučiste, kako sa dugim cevima i fantomkama na glavama upadaju u Narodnu Banku Srbije, otimaju ključeve trezora i zauzimaju kabinet guvernera, dok napolju gori Skupština, a neobavešteni Koštunica priča o pobedi demokratije.

Neposredno pošto su „demokratske“ vlasti legalizovale noć dugih cevi u NBS, a onome koji je otimao ključeve i obijao kabinete, kako je i red, dodelile guvernersku fotelju, krenule su „reforme“. Iza onih sa puškama, došli su neki daleko opasniji, mnogo bezdušniji i beskurpulozniji. Oni sa olovkama. Ekonomske ubice.(1)

Da Vas podsetimo:  Studenti i korona demonstracije

U Srbiji su nastupili kroz dva borbena ešalona. Onaj istureni bila je tzv. stranka eksperata G-17 plus koju su sačinjavali plaćenici MMF-a i drugih međunarodnih institucija srpskog porekla koje je predvodio Miroljub Labus, a drugi grupa ambicioznih, moralno beskurpuloznih, ljudi okupljenih u tzv. klub “Privrednik” iza koga je stajala Demokratska Stranka, odnosno njen “bos” Zoran Đinđić lično. Nema nijednog tajkuna made in Serbia a da nije direktno bio povezan bar sa jednom od ove dve linije globalističkog udara na Srbiju.

Organizovano, po metodologiji koju će svetu obznaniti Džon Perkins u sjajnoj knjizi „Ispovesti ekonomskog ubice“, ta grupa ljudi će pucajući iz svojih “reformi” ubiti svaki oblik nacionalnog ekonomskog života, zatreti i najmanji trag ekonomske samostalnosti i ustanoviti pljačkašku raspodelu nacionalnog bogatstva, koja će stanovništvo pretvoriti u radno roblje korporativnog kapitala.

Za svega par godina, po principu blic-kriga, ovi najamnici globalizma, zaklonjeni uspostavljenim političkim sistemom, ostvarili su svoj primarni cilj i uveli Srbiju u totalno dužničko ropstvo, a zatim se povukli u senku, iz koje deluju, direktno ili indirektno nadzirući dalje ekonomsko potonuće Srbije, koje samo ubrzava umišljeno batrganje Aleksandra Vučića.

I zato, gledajući ekonomiju Srbije danas, imam onaj jezivi osećaj koji se javi kada prijatelja sa kojim ste do pre nekog vremena džogirali vidite na bolesničkoj postelji , u komi, deformisanog nasiljem huligana koji su ga opljačkali i pretukli u nekoj mračnoj ulici. Šta da o tome pišem? I kome? Onima koji su ga napali? Ili onima koji su sve to mirno gledali čekajući da pokupe sitniš iz džepova koji mu se rasuo po ulici? Možda onima koji kažu: “Bože! Da li je moguće, pa ja sam juče prošao tom ulicom i niko me nije dirao.” Ili onima koji ga leče, a primaju platu kod onih koji su ga napali? Ne, nemam snage za to. Bolje je da ćutim i molim se da prijatelj preživi sve što su mu uradili…

Eto, zato mi je srpska ekonomija teška, jeziva tema. Pa, ipak, morao sam da napišem ovaj tekst. Jer …

Da Vas podsetimo:  Srbi pokreću proces: Prve tužbe protiv NATO-a zbog karcinoma od bombi sa uranijumom

… Jedan od tih ekonomskih ubica, veoma zaslužnih za teški ekonomski invaliditet Srbije, i nekadašnji Ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije od 2001. do 2004, Aleksandar Vlahović, tvorac “pljačkaškog modela privatizacije”, čovek iza koga se još uvek širi smrad koruptivnih afera i jeftinih privatizacionih prevara poput “Sartida” ili šećerana za dolar svom kompanjonu iz “Privrednika” Miodragu Kostiću, oglasio se ovih dana tražeći od budućeg premijera da dovrši započete “reformske procese”.

Nakon što su mu organi gonjenja podigli nekoliko krivičnih prijava za evidentna kršenja Zakona i privatizacionih procedura koje je sam propisao, tokom sprovođenja nekih privatizacija, neko vreme je nestao iz javnog života, ali ga je, kao i većinu DS kadrova od značaja za globalističko uništavanje Srbije, u tišini aktivirao osvedočeni borac protiv korupcije i najžešći kritičar “žutog režima”, Aleksandar Vučić. Valjda je uvek i svagda tako – loši režimi počivaju na dobrim kadrovima. Kako god, tek prvi među onima koji su prodavali Srbiju u bescenje kao deo njene neoliberalizacije, oglasio se onomad kao predsednik Saveza ekonomista Srbije (SES), navodno strukovnog udruženja, a ustvari lokalne neoliberalne ispostave čuvene po organizaciji Kopaonik Biznis foruma (poznatijeg kao Srpski Davos), regionalnog ekonomskog skupa posvećenog interesima krupnog kapitala.

Istina, skup je u regionu mnogo poznatiji po kvalitetu i obilju ića i pića koje se poslužuje tokom njegovog trajanja, kao i po odabranim i uvek raspoloženim hostesama, nego po ekonomskim dometima, ali unutar srpskog tajkunskog miljea nije nevažan i svakako ima statusni simbol. A i otvara vrata ponekad, što odlično zna hrvatski državni tajkun Ivica Todorić.

No, da se vratimo Vlahoviću, koji se na ovogodišnjem biznis forumu, početkom marta, nije razdvajao od namrštenog srpskog premijera. Sva je prilika da mu je neko (pogodite ko?!) nešto milosno obećao jer srpski mediji kao da su naprasno zaboravili na “kriminalnu privatitaciju Sartida” i ostale njegove afere, već su u Vlahoviću, poslednjih meseci, počeli da gledaju osvedočenog ekonomskog mudraca koji ima nešto važno da nam saopšti. A taj ne gubi vreme. Saopštava li i saopštava. Da vidimo šta:

Da Vas podsetimo:  ALAV, LASKAV, POSLUŠAN: Ovo je profil idealnog Vučićevog premijera!

… “Neophodno je da se odlučnije radi na racionalizaciji i efikasnosti javne uprave kako na republičkom tako i na lokalnom nivou, da se nastavi restrukturiranje javnih preduzeća i dovrši privatizacija strateški važnih preduzeća„…

… u 2015. godini nije napravljen značajan progres u strukturnim reformama i taj zaostatak mora da se nadoknadi odlučnim merama koje će sprovoditi nova vlada… (2)

… Srbiji je potreban nastavak strukturnih reformi, izjavio je danas predsednik Saveza ekonomista Srbije Aleksandar Vlahović, ističući da su pre svega neophodni restrukturiranje javnih preduzeća, završetak privatizacije strateških firmi, racionalizacija broja zaposlenih u državnoj upravi, kao i stalni rad na eliminisanju svih prepreka za privatan biznis..(3)

Dakle, u principu se ponavlja, ali je suština jasna. Podrška Vučiću i njegovo podsticanje da pravi reforme. Ili samo najava onoga što je već odlučeno i započinje odmah posle formiranja nove Vlade. Svejedno.

REFORME. Opet!? Uvek? Reforme reformi! Reforme reformskih reformi! Reforme kao mera anti-srpske politike svih vlada posle peto-oktobarskog puča.

Da, reforme bi mogle biti korisna stvar, ako su autohtone i primerene ekonomskom ambijentu na koji se odnose. Ali, nevolja sa njima je u tome što su one, prema priznanju pomenutog Džona Perkinsa, i osnovno oružje za ubijanje nacionalnih ekonomija. Kada čitate njegovu knjigu „Ispovesti ekonomskog ubice“ jasno prepoznajete tranzicionu, post-petooktobarsku Srbiju, i mesto Aleksandra Vlahovića u njoj. (Labus, Dinkić, Đelić i ostala svita nisu sada tema…)

Jasno je šta znače njegove reči koje smo citirali. I pominjanje “strukturnih reformi” i

“završetak privatizacije strateških firmi”, a i slikanje kraj Aleksandra Vučića.

Srbska ekonomija, u čiju je nacionalnu dimenziju i vlasničku strukturu Vlahović već udarao, reformskim neoliberalnim bejzbol palicama, hropće i krvari, ali još uvek diše kroz ta strateška preduzeća. Valja završiti posao. Isključiti aparate. A njemu je jedino važno da je opet u timu.

Pa, izvoli, Aleksandre Vlahoviću…

Dragan Milasinovic

Dragan Milašinović

Fond strateške kulture

_________________________________________

– Termin uveo Džon Perkins, svojevremeno jedan od vodećih globalnih svetskih ekonomista, koji je 2004. godine objavio knjigu „Ispovesti ekonomskog ubice“ razotkrivajući metodologiju uvođenja zemalja u “dužničko ropstvo”.
– http://rs.n1info.com/a141836/Biznis/Vlahovic-o-reformama.html
– wnspm.rs/hronika/aleksandar-vlahovic-neophodno-je-nastaviti-restrukturiranje-javnih-preduzeca-privatizaciju-strateskih-firmi-i-racionalizaciju-broja-zaposlenih-u-drzavnoj-upravi.html

1 KOMENTAR

  1. Sve sto mogu je da opet citiram Duska Radovica: „Ko se za sta borio, vidi se po tome sta je stekao.“. Ameri svoje, lopovi za njihov racun svoje, a narod Srbije ima sipak, jer se za to „borio“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime