Svojevremeno je pravi hit u televizijskim emisijama predstavljao jedan kratak prilog snimljen u Zagrebu 9. oktobra 2000. u kojem je glavni junak bio Dejan Savićević. Usred razgovora o predstojećoj utakmici sa Hrvatskom, jugoslovenski reprezentativac nije želeo da otrpi dobacivanje nekog slučajnog prolaznika, navijača „kockastih“, okrenuo se pomenutom „purgeru“ i častio ga prigodnim izrazima. Potom se „genije“ mrtav hladan okrenuo prema kameri i nastavio razgovor tamo gde je stao.
Ovaj snimak može se naći i na raznim kanalima na „jutjubu“ gde su ga do sada pregledali milioni posetilaca i najbolje odslikava predigru usijane atmosfere koja je vladala uoči 9. oktobra 1999. godine i „utakmice decenije“ u kojoj su reprezentacije Hrvatske i Jugoslavije odlučivale o putniku na EURO 2000. u Belgiji i Holandiji.
Rasplet u grupi 8 kvalifikacija čekao je prepun, uzavreli „Maksimir“. Beogradskih 0:0 na „Marakani“, kao i sjajna ekipa Miroslava-Ćire Blaževića, treća na prethodnom Svetskom prvenstvu u Francuskoj, davali su nadu domaćinu da mogu da nadigraju i pobede „plave“. Ulje na vatru dolivali su mediji u obe države, podsećajući na blisku ratnu prošlost i krvav razlaz iz nekadašnje zajedničke države. Tadašnji selektor našeg državnog tima, legendarni Vujadin Boškov, ali i mnogi igrači kasnije su pričali da su se trudili da se u miru spreme za ovaj presudni susret, ali da je bilo gotovo nemoguće misliti samo na fudbal. Malo-malo, pa bi do njih dolazile priče da je rezultat državno pitanje, kao da je otvoren neki novi front…
Bilo kako bilo, važnost susreta privukao je u svečanu ložu „Maksimira“ i tadašnji državni vrh Hrvatske, na čelu sa predsednikom Franjom Tuđmanom. Mnogi koji su gledali direktan TV prenos, a čitav Balkan je te noći bio prikovan uz „male ekrane“, pamte njegov ukočen pogled, pun neverice, kad se pištaljka španskog sudije Arande čula poslednji put, a na semaforu ostalo ispisanih za nas fantastičnih 2:2. „Plavi“ su otišli na EURO, a Republika Irska u baraž. „Vatreni“ su morali da čekaju neke nove kvalifikacije.
A, utakmica – za priču. S jedne strane Šuker, Bokšić, Stanić, Asanović, Jarni… na drugoj Piksi Stojković, Mijatović, Mihajlović, Milošević… Neki od njih igrali su zajedno i u mladoj i u „A“ reprezentaciji SFRJ reprezentacije. U 20. minutu erupcija oduševljenja među hrvatskim navijačima. Šuker je uposlio Bokšića, Splićanin sjajno reaguje i „levicom“ šalje loptu iza leđa Ivice Kralja. Ipak, u 26. i 31. minutu proradila je još jača „levica“ – dva kao preslikana centaršuta Siniše Mihajlovića koriste Mijatović i Dejan Stanković da udarcima glavom savladaju Ladića. „Maksimirom“ vlada tajac, do 41. minuta kad Mirkoviću „puca film“.
Popularni Batica je, što je i sada neshvatljivo, uhvatio Jarnija za međunožje i – dobio crveni karton. Napustio je teren pokazujući tri prsta prema tribinama, a mnogo kasnije je i sam priznao da nikome više ne bi smeo da izađe na oči da su „plavi“ zbog tog njegovog gesta izgubili utakmicu.
Brojčanu prednost Hrvati su iskoristili samo jednom – u 47. minutu Bokšić je prošao po levoj strani i spojio Stanića sa golom. Mada je do kraja ostalo još mnogo, „plavi“ su uspeli da sačuvaju 2:2, pa čak preko Mijatovića imali i bolje prilike za pobedu. Ali i taj remi bio je reprezentaciji Jugoslavije dovoljan za put na evropsku fudbalsku smotru…
A.S.
