Polako ali sigurno zahuktava se izborna groznica. U Americi slede predsednički izbori za godinu dana. Od ne male važnosti za ceo svet, pa i za Srbiju. Nije baš svejedno ko će biti američki predsednik. Ona Hilari Klinton izgleda da definitivno neće biti u trci. Prošlog puta neslavno izgubila, iako su joj davali veće šanse nego Trampu. Davali su joj i novac za kampanju. Čak i neki ubogi slepci je obasipali parama. Zato što su pametni, reče jedan koji je očigledno bio neupućen u američke izborne igre. Pokazalo se i nije baš nešto naročito pametan i mudar. Ali, da je samo tada pogrešio!
Izbora će biti i u Srbiji? Mož’ da bidne, ali ne mora da znači! Da citiramo Nikolu Pašića. To „mož’ da bidne“ znači da bi naredne 2020. godine trebalo da se održe. Radi se o parlamentarnim izborima. Tada će proteći četiri godine od poslednjih izbora, i samim tim po zakonu sleduju novi. Ali, ono „ne mora da znači“, to je zato što neko može eventualno da odluči i da se ne održe. Neko ko ima veliku moć i ugled kod naroda da može da radi po svojoj volji. Sada o ugledu i da ne raspravljamo. Dovoljna je moć. Jer sila Boga ne moli. A moć ne proističe iz ustava i zakona. Glupost. Kada se u Srbiji prava moć crpela iz zakona? Zakoni su tu zato što ’artija trpi sve. Snaga je u vođi. U autoritetu oca nacije. Prvom i nedodirljivom. Zvao se on Tito, Milošević, Tadić ili Vučić, nebitno. Skupština i vlada su samo izvršioci vođinih težnji. Skupština u Srbiji donosi zakone kao i u drugim parlamentarnim državama. Ipak, razlika je u tome što će zakone vlada predložiti „Narodnoj skupštini“, a potom će „Narodna skupština“ usvojti vladine predloge. Zato što u skupštini sedi većina poslanika iz vladajuće koalicije. A ti poslanici služe zato da podignu ruku na poziv zvoncetom od strane predvodnika koalicije. Ne sumnjaju nikada u predloženi tekst. Nešto se i ne zamaraju preterano oko rasprave. Dovoljno je podići ruku ZA, potom pojesti nešto u skupštinskom restoranu i naplatiti mukotrpno sedenje u hladovini skupštinske sale!
Da ne bude zabune, vlada predlaže tekst zakona. No, vladi očigledno neko pre toga predloži tekst novog zakona. Neko ko to zna i ume, ko je za sve kompetentan i ko se u sve razume. Poput slavne Marice. Ali, može mu se. I vlada posluša! Zašto sluša ako je vlada iznad pojedinca? Ili zašto skupština mora da posluša vladu ako je skupština iznad vlade? Mora jer u skupštini sede ljudi koji nemaju lični autoritet. Nisu birani direktno od naroda, već na skupnoj listi. A listu predvodi neprikosnoveni vođa. I zato onaj ko se nalazi na poslaničkoj listi zavisi od vođe. Vođa ga je izabrao umesto naroda. I takav će poslanik polagati račun vođi i njegovim čaušima, a za narod se sekira kao za lanjski sneg.Isto i sa ministrima. Ministri po pravilu imaju mnogo putera na glavi. Neko se ogrešio na poslu, nekoga uhvatili s koferčetom punim para, treći pozajmio pare za stan od tetke u Kanadi! Uglavnom, svi zavise od volje jednog čoveka. Tu su samo zato što ih on drži na okupu. Ne zbog svojih moralnih i stručnih vrednosti. Ne zbog završenih škola i doktorata, mada ni to ne treba zanemariti. Tim pre što su uz sve moguće ministarske obaveze uspeli i da doktoriraju naprečac. Ministri ne zavise od predsednice vlade, još manje od skupštine, a od naroda baš nimalo. Tako se i ponašaju. Ministar će uvek strepeti od vođe. Nikada ružnu reč neće izgovoriti protiv voljenog i jedinog. I uvek će samo njega hvaliti i veličati. Od svih diploma, doktorskih titula, od svakog ministrovog rezultata u vođenju resora, više će vredeti da je lični prijatelj s vođom. I nekima je to prijateljstvo, ako je odista stvarno, poslužilo da se održe u nestabilnoj ministarskoj fotelji!
No, vratimo se izborima u Srbiji. Očigledna opasnost po izbore je i mogući bojkot izbora od strane dela srpske opozicije. Kažu da nema medijske slobode u Srbiji i da izbori ne mogu biti fer i pošteni. Ima i „opozicije“ u Srbiji koja naprotiv o vođi i vlasti ima pozitivnije mišljenje nego sama vlast. Ima i takvih. Problem je u onima što o vlasti govore sve najgore. Ne štede ni samog vođu. O njemu tek nemaju šta lepo da kažu. Nazivaju ga diktatorom. I ta opozicija zagovara bojkot izbora. Dok se ne stvore ravnopravni uslovi za sve u Srbiji. Tako kažu. Čini se da taj bojkot nervira i samu vlast. Mada nema razloga. Jer po istraživanjima objektivnih i nepristrasnih agencija u Srbiji, što se bave izborima, ova opozicija jedva da dostiže desetak procenata glasova birača u Srbiji. Pa i da deset posto njih ne izađu na izbore, to neće značiti ništa za legitimnost istih. Većina je tu iskazala svoju želju, a onih desetak posto nezadovoljnih što presedeše kod kuće, i tako su beznačajna stavka!
Inače, mnogi od ovih što zagovaraju bojkot izbora, na kraju će se prikloniti izbornoj trci. Učestvovaće na izborima. Zbog naroda, razume se. Kako bi branili interese naroda ako ih nema u skupštini? A nije bez značaja ni dobra plata, jeftin skupštinski restoran, službeni auto, dnevnice, putovanje po svetu o trošku naroda koga predstavljaju, sve do neke moguće eventualne postizborne koalicije s vladajućom strankom. A onda tek porastu apetiti. Mnogi od tih narodnih prvaka lepo su se odmorili na hrvatskom ili crnogorskom moru. Tamo su i uspostavili bliske kontakte s hrvatskom, odnosno montenegrinskom vlašću, tako da kad oni jednom dođu na vlast, ne dao Bog, onda će hrvatska mladež manje da tuče ono malo preostalih Srba u nezavisnoj Hrvatskoj. I manje će srpski turisti biti vređani u junačkom Montenegru no što je danas. Za sada budući srpski vlastodršci ne opterećuju dobrosusedske odnose sličnim tričarijama!
Za kraj, nimalo manje važno, odnosno poslednje, izbora će biti i u delu Srbije poznatom kao Kosovo. Nadajmo se i u Metohiji, premda se Metohija izričito ne pominje. Zbog specifičnosti Kosova izbori se tamo ponešto razlikuju od ostatka Srbije. Malo je Srba na Kosovu. U Metohiji skoro da ih i nema. Srbe zastupa „Srpska lista“! Nažalost, „Srpska lista“ greškom bila u koaliciji sa strankom zločinca zvanog Ramuš Haradinaj. Nije se znalo do skora ko je taj bio i čime se bavio. Sada tek mediji u Srbiji otkrili da je Haradinaj klao i ubijao srpsku decu, bavio se prodajom organa kidnapovanih Srba, švercovao oružje, drogu, belo roblje… Da je to ranije bilo poznato, ne bi srpska vlast pregovarala s takvim monstrumom, ne bi potpisivali sporazume s njim, ne bi „Srpska ljista“ sarađivala s takvim nečovekom. Ako je za utehu, makar je Srbima na Kosovu ( i pogotovu u Metohiji) zbog te višestruke saradnje sada bolje nego ranije. Nema više krađa srpske imovine od strane Albanaca. Albanci prestali da uništavaju srpska groblja i spomenike. Nema skrnavljenja crkava i manastira. Srpska i albanska deca se druže, igraju i međusobno posećuju. Srbi izašli iz geta u velikoj Hoči i Štrpcu. Srbi se slobodno i nesmetano kreću celom „južnom srpskom pokrajinom“. A najsigurnije i najslobodnije živi se na severu Kosova. U Zajednici srpskih opština, koja je zaživela i procvetala punim sjajem. Uostalom, kao i ostatak Srbije!
Miodrag Tasić
