Marlboro za branioce Srbije

0
514

Ulica Takovska u Beogradu po običaju prepuna automobila. Blistav je prolećni dan, a suprotno idealnom vremenu zatečeni ljudi na ulici su smušeni i natmureni, uplašeni i neispavani. Prethodne noći je gruvalo do jutra, pa ko normalan da spava? Svako od nijih užurbano hita dnevnim obavezama i svojoj zacrtanoj destinaciji. U potrazi su za neophodnim sitnicama a i u mislima za sigurnijim skrovištem od bombi. Nervozno se češem po kratkoj masnoj kosi, jer sinoć  opet nije bilo vode na Karaburmi. Kiselkasto se smeškam sudbini i svom nezapamćenom šišanju od juče. Zbog restrikcije struje u gradu, vlasnik frizerskog salona na Autokomandi je izneo stolicu na ulicu i tu me na očigled prolaznika ošišao natanane. Uživao sam dok sam slušao njegov dijalog sa komšijom fotografom kako mu je prošao jedan i zamalo drugi tiket na kladionici. Život preko dana je prilično podnošljiv.

Pažnju mi privlači maslinasto zeleni kamion otvorene zadnje cirade, prepun mladih vojnika. Gle, pa oni su začudo veseli a izgleda kao da nešto dovikuju vozaču automobila koji ih silom prilika prati. Ne bi trebalo da imaju  baš mnogo razloga za dobro raspoloženje usred NATO bombardovanja Srbije maja 1999. godine. Čini mi se da oni mašu čoveku kao da ga prepoznaju. Kao nekom svom. Nema sumnje da im je veoma drag taj tip u kolima ispred mene u dugačkoj koloni sporo pomerajućih vozila. Taj zanimljivi šofer očigledno razgovara gestikulacijama sa njima. Šta se to dešava? Otvorio sam četvoro očiju i prebacio menjač u ler. Valja se svakako i zbog uštede goriva koga malo na kojoj pumpi  ima. Blaga je nizbrdica ispod zgrade Televizije Beograd, a kolona jedva da se pomera. Pomno pratim razvoj događaja. Iznenada vozač putničkog automobila žurno izlazi iz kola. Vidim da ima nekakve paketiće u rukama. E, vojnici su se tek tad razmahali i rascvetali svojim širokim osmesima. Otvaram prozor da razaznam o čemu se tu radi, to jest da bolje čujem razgovor i uzvike odobravanja. Lako prepoznatljive nalepnice na štekovima skupih marlboro cigareta nestaju u ispruženim rukama presrećnih vojnika. Još jedan brzi povratak do kola i ja u donatoru vidim nekad bivšeg vojnika nekad srećne države. Tek je to njegovo vraćanje na bis vojničkim korakom i salutiranje u znak poštovanja našim mladim braniocima propraćeno gromoglasnim aplauzom iz unutrašnjosti vojnog kamiona. Kolona se i tako skoro ne pomera, a i da nije tako svi bi rado sačekali završetak nenajavljene predstave uživo. Druga tura zapakovanih cigareta, kafe, svega i svačega što ide uz najbolje drugove i pesmu. Pesmu? Čekaj, pa ovaj sedokosi, sredovečni  čova je onaj poznati pevač…. Onaj, onaj šmeker, mislim da ga je nesretni rat preselio iz nekad pitomog Mostara. Što peva setne romanse pa razbija dušu na paramparčad. Što glasom zatreperi srce a kida ga nemilice kao tuđe. Pevač bez premca Željko Samardžić. Kolona se najzad lagano pokrenula. Ostale su samo ruke u vazduhu pune zahvalnosti razgaljenih dvadesetogodišnjaka.

Kamion je odveo vojnike gde treba. Pošto je razgalio srećom i svoju vojničku dušu, odvezao se i dobri pevač svojim putem, mašući jednom rukom kroz prozor. Kratka sirena nadolazećih kola prekinula mi je misli i ja rutinski skretoh ka hali Pionir.

Da Vas podsetimo:  Laži Milana Kučana i slovenački zločini 1991. - III deo

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime