Mladići u teškim vremenima

0
265
Aleksandar Vučić /Foto: Uroš Arsić/Noiz.rs

Braneći obožavanog vođu od podsećanja na njegov minuli rad u filmu „Vladalac“, Ana Brnabić je definisala suštinu srpske političke scene: nije bitno šta ste radili juče, na šta ste spremni i koliko vredi vaša reč. Sve može – danas ovako, sutra onako, juče sa ovim, danas sa onim. Nema ideologije koja se ne može promeniti, personalnih odnosa koji se ne mogu pokvariti, ali ni međusobnog rata koji se ne može zaboraviti, kada to nalaže cilj zapakovan u priču o „opštem interesu“. A to je – čast izuzecima – nedopustivo često obično vlastohleplje, uglavnom praćeno najprizemnijim srebroljubljem. Neprihvatljivo je samo pamćenje i podsećanje na ono što je bilo juče.

Ana Brnabić je, možda i nehotično, izgovorila tvrdnju koja precizno pogađa u suštinu srpske političke scene – u ono što se krije iza fraza „o borbi za Srbiju“, „za bolje sutra“, „za našu decu“, „za srce Srbije“…

Opisujući koliko je zgrožena dokumentarnim filmom „Vladalac”, u kome je zgusnut podsetnik na minuli rad Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i njenog obožavanog vođe, premijerka je, naime, ovako predstavila film zbog koga se vlast potresla toliko, da se njime danima bavi u svakoj prilici i na svakom mestu: „U prvom delu, deset ljudi sedi u mračnoj sobi i ogovara jednog mladića u tim teškim vremenima, bez ikakvog davanja konteksta tih vremena, konteksta njega i njegovog života, njegove porodične situacije, tog da je on samo mladić u tom trenutku.“

Nije, dakle, bitno šta ste radili juče, na šta ste spremni i koliko vredi vaša reč. Sve može – danas ovako, sutra onako, juče sa ovim, danas sa onim. Odgovornost ne postoji, cilj opravdava svako sredstvo. Nema ideologije koja se ne može promeniti, personalnih odnosa koji se ne mogu pokvariti, ali ni međusobnog rata koji se ne može zaboraviti, kada to nalaže cilj zapakovan u priču o „opštem interesu“. A to je – čast izuzecima – nedopustivo često obično vlastohleplje, uglavnom praćeno najprizemnijim srebroljubljem. Neprihvatljivo je samo pamćenje i podsećanje na ono što je bilo juče.

Transformacija u sopstvenog  neprijatelja

Vučić je u svemu tome samo najdrastičniji i najočigledniji primer: devedesetih je najavljivao odmazdu nad sto Muslimana za jednog Srbina, obećavao da će se „kad-tad osvetiti Slavku Ćuruviji“, najavljivao život u Velikoj Srbiji sa granicama Karlovac-Karlobag-Virovitica-Ogulin i donosio Zakon o informisanju, kao sredstvo za gašenje „nepodobnih“ medija… I nije u Srbiji postojao takav vizionar koji bi mogao da predvidi da će se taj, prema verziji Ane Brnabić, „samo mladić“, tako uspešno premetnuti u evropejca i modernistu, sa specijalnim ovlašćenjem da u svakom trenutku može da zove svoju prijateljicu, Angelu Merkel.

Da Vas podsetimo:  Šta nam je Brnabić obećavala u ekspozeu 2017?

Da je sve moguće u godinama mučenom društvu, nikad istinski sviklom na demokratiju i postojanje pravne države, Vučić nije dokazao samo totalnom transformacijom u sopstvenog najljućeg neprijatelja iz devedesetih, već i onim što, u aktuelnoj, „proevropskoj“ inkarnaciji, redovno radi: sajt Istinomera, uostalom, prepun je njegovih neispunjenih obećanja i neistinitih tvrdnji, za koje je „njegovo“ biračko telo i dalje potpuno slepo, čak i kad je najdirektnije oštećeno (poput, recimo, penzionera koji su mirno podneli smanjivanje penzija – iako je eksplicitno tvrdio da to nikada neće učiniti).

I sâm Vučić je, uostalom, stoički podneo neophodnost da nakon izbora 2012. njegovi naprednjaci (koje je, doduše, tada još uvek vodio prilično zaboravljeni Tomislav Nikolić) naprave koaliciju sa socijalistima – iako su ga silno ujeli za srce prevarom iz 2008. Tada je, naime, bio potpisan sporazum Socijalističke partije Srbije sa Srpskom radikalnom strankom, u kojoj su još obitavali Nikolić i Vučić, Demokratskom strankom Srbije i Partijom ujedinjenih penzionera, prema kojem je tadašnji generalni sekretar SRS – Vučić – trebalo da postane gradonačelnik Beograda. Dačić se, ipak, predomislio u poslednjem trenutku, odlučivši da, u ulozi „jezička na vagi“ i u Beogradu, kao i na republičkom nivou, većinu omogući Demokratskoj stranci.

Na tom primeru lepo se vidi i da od sklonosti ka pravljenju koalicije čas sa ovima, čas sa onima – u zavisnosti od isplativosti – nisu „operisane“ ni „petooktobarske stranke“. Naprotiv.

Teško je to čak i pohvatati – o čemu slikovito govore potezi Borisa Tadića, zbog koga je Dačić najpre izneverio Vučića, da bi ga, četiri godine kasnije, sa istim tim Vučićem, rušio.

Recimo kada je, posle ubistva Zorana Đinđića, u februaru 2004. Tadić postao predsednik Demokratske stranke, sukob sa Čedomirom Jovanovićem ubrzo je rezultirao njegovim isključenjem iz DS-a (Jovanović je formirao Liberalno-demokratsku frakciju, što je protumačeno kao povreda stranačkog statuta). Istovremeno, Zoran Živković, zamenik predsednika DS-a u vreme Zorana Đinđića i premijer Srbije posle njegovog ubistva, potpuno se pasivizirao, a potom i formirao svoju Novu stranku. Ipak je pred vanredne parlamentarne izbore 2014, nakon što je na unutarpartijskim izborima izgubio od Dragana Đilasa, Tadić odlučio da napusti DS – zbog nezadovoljstva njenom odlukom da uđe u koaliciju sa Živkovićevom strankom.

Na izborima je, te 2014, Tadić nastupio sa strankom pod imenom Nova demokratska stranka – Zeleni, koja je bila u koaliciji sa Zajedno za Srbiju još jednog DS-otpadnika, Dušana Petrovića, ali i Ligom socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka (plus Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, Zajedno za Vojvodinu i Demokratska levica Roma).

Da Vas podsetimo:  Na N1 nema nikoga ko je protiv SzS

Dve godine kasnije, nakon propadanja pregovora o jedinstvenoj listi proevropske opozicije, Tadićeva stranka, tada već pod imenom Socijaldemokratska stranka, nastupila je u koaliciji sa istim onim Jovanovićem i njegovim LDP-om, sa kojim je godinama ratovao, i Čankovim LSV (plus Zeleni i Narodni pokret). Osvojili su tesnih 5,02 posto glasova (cenzus je bio 5 posto), što je bilo dovoljno za 13 mandata, ali ne i očuvanje koalicije – Tadićevi izborni partneri ubrzo su dobili status „konstruktivne opozicije“ režimu Aleksandra Vučića.
Sâm Tadić je još neko vreme bio predmet sumnjičenja opozicione javnosti – otprilike sve dok nije postalo jasno da, bez obzira na sve što se desilo, gaji ambicije da preuzme lidersku ulogu u opoziciji.

Pa dalje: za beogradske izbore 2018. napravljen je savez „originalnog DS-a“ (kome je, u tom trenutku, na čelu bio Dragan Šutanovac) i dve grupe „otpadnika“ – Tadićeve SDS i Živkovićeve Nove stranke (plus Zelena ekološka partija – Zeleni). Bio je to do sada najneuspešniji potez DS-a i partnera, jer je, sa osvojenih 2,25 posto glasova, jedna od najznačajnijih srpskih stranaka ostala ispod cenzusa u svojoj glavnoj izbornoj bazi.

Debaklu je, svakako, doprinela činjenica da je značajan broj glasova (18,93 odsto) pokupila lista koju je predvodio Dragan Đilas, u čijoj je dotadašnjoj biografiji činjenica da je bio gradonačelnik Beograda za mnoge verovatno bila daleko važnija od činjenice da je bio i na čelu DS-a.

Naporna pretumbavanja

Najnovije mešanje karata najteže je ispratiti: najjača opoziciona snaga sada je Savez za Srbiju, čije je formiranje inicirao Đilas, koji važi i kao njegov idejni vođa. Đilas je, u međuvremenu, osnovao Stranku slobode i pravde, čiji je potpredsednik Borko Stefanović – nekadašnji član DS-a koji je, u međuvremenu, vodio Levicu Srbije.

Među stalnim članicama Saveza je Narodna stranka Vuka Jeremića, koga je iz DS-a u februaru 2013. izbacio – Đilas (zbog nepoštovanja stranačke odluke da svi poslanici, koji su u prethodnoj vladi bili ministri, vrate poslaničke mandate).

Članica SZS je i DS, koju sada vodi Zoran Lutovac, ali s mukom: njegovom vođstvu, odluci o ulasku u SZS i o bojkotu izbora (donetoj ogromnom većinom glasova) snažno se protivi grupa poslanika stranke, od kojih, prema dostupnim informacijama, deo namerava da pređe u organizaciju u nastajanju, Srbija 21.

Mnogo veći problem od toga, međutim, pravi mu namera Saše Paunovića, potpredsednika stranke, da učestvuje na izborima u Paraćinu. Istovremeno, pokušaj pravljenja Ujedinjene DS, oko čega je bio postignut dogovor sa Tadićevom SDS i Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića (ali ne i, uprkos najavama, sa Novom strankom Zorana Živkovića), sada deluje neostvarivo – nakon što se Zelenović, odlukom da učestvuje na lokalnim izborima u Šapcu, „samoisključio“ iz SZS, čiji je jedan od istaknutih lidera bio.

Da Vas podsetimo:  Ko je širio lažne vesti, a nije novinar?

Sve ovo podsećanje odnosi se, suštinski, samo na glavni tok premetanja tri važne stranke iz devedesetih – SRS, SPS i DS. A cela jedna (naporna) knjiga bila bi potrebna za pregled pretumbavanja drugih važnih stranaka iz perioda obnavljanja višestranačja – počev od gigantskog Srpskog pokreta obnove koji se, posle vratolomnih slaloma, pod okriljem SNS-a istopio do nevidljivosti, preko Demokratske stranke Srbije koja je, čak, uspela da izbaci Sandu Rašković Ivić, osobu koja je počela da je vraća iz mrtvih, pa sve do razvojnog puta „eksperata“ iz G17 Plus, na čelu sa Mlađanom Dinkićem.

Ništa jednostavnija nije ni priča o „novim“ strankama – poput, recimo, Dosta je bilo, čije je udruživanje sa desničarskim Dverima za parlamentarne izbore 2016. izazvalo šok kod dobrog broja posmatrača, zbog navodne potpune programske neusklađenosti. Doduše, osim priče o „departizaciji“, u to vreme nije se mnogo ni znalo o programu DJB, a kasnije se ispostavilo da je deo tog pokreta, koji je ostao veran predsedniku Saši Raduloviću, sklon ekstremno desničarskoj politici, koja uključuje čak i podršku antivakserima. Istovremeno, deo „otpadnika“ DJB-a formirao je Stranku moderne Srbije, zahvaljujući kojoj smo čuli za postojanje zaboravljenog funkcionera Nove demokratije iz devedesetih, Nebojše Lekovića.

Tu već dolazimo do još jednog pravila u srpskoj politici, gotovo jednako važnog kao i onog s početka testa („sve može“). A to je da onaj ko u politiku uđe – čast retkim izuzecima – iz nje nikad potpuno ne izlazi, bez obzira na to koliko se neuspešnim i neomiljenim kod birača pokazao.

Sasvim je, zato, logičan rezultat koji imamo: uz ogromno nepoverenje u politiku i političare, stav „svi su isti“, sveprisutnu apatiju i neinformisanost, koja čak i nije prost rezultat snažne kontrole medija i prateće propagande, stvoren je idealan prostor za prevarante i manipulatore raznih boja.

I dok svako od njih, iz svog ugla i u skladu s sopstvenim kapacitetom, doprinosi čerupanju zemlje i ubijanju svake šanse za normalan život, vitalni deo populacije masovno pakuje kofere i u tišini se iseljava „tamo gde svoga nema i gde brata nije“.

Istovremeno – da li zbog toga što još uvek ima onih koji veruju da nada umire poslednja, ili zbog činjenice da je politika i dalje na vrhu liste lukrativnih delatnosti – nove stranke i dalje nastaju iz dana u dan.

Olivera Ilić
Izvor: Istinomer

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime