Nadstvarna osećanja

Srpski premijer i Angela

1
905

48609DVADESET četvrti dan marta 2016. bejaše prohladan i vetrovit, kako obično biva u rano proleće. Ali, iza tog datuma za Srbe više ne stoji običan dan. Definitivno!

Ma koliko predano tužni sistem kolonijalne demokratije, DS-ovski ili SNS-ovski, na tom radio.

A da mi ne bismo tek umišljali sopstveni značaj, pobrinuli su se „naši prijatelji“ iz Haga, pa su nam upriličili i jedan spektakl dostojan tog dana. „Darivali“ su prvog predsednika Republike Srpske sa 40 godina besplatnog smeštaja i internatskog načina ishrane.

Lokacija će se određivati za dve-tri godine, posle žalbenog postupka. Tako je još jednom belodano pokazano da Pravdu u Hag dovode samo na javna silovanja.

Bilo je to tako upečatljivo da je čak i naša vlada, prozapadna, što bi rekli analitičari na sve četiri strane sveta, morala da se malo „odredi“ prema Zapadu.

Naravno, nije to neko nedopustivo gubljenje tempa na putu „Evropa ili smrt“ ili ne-dao-Bog zaokret, nego jedna mala predizborna igra izlaženja narodnoj volji tvrdoumnih Srba u susret. Za toliko će „naši“ zapadni prijatelji imati razumevanja.

To se i dobrom Džonu Mekejnu može objasniti: kad se Srbljima može obećavati bolji život, iako to nema nikakve veze s realnošću, može im se malo učiniti na volju – pa kao ukoriti Zapad što nas je ubijao i sejao osiromašeni uranijum da nam ubija i decu. Jer, jeste malo nezgodno kad vas prijatelji vašeg premijera nastoje ubiti.

Ali – ne, nema tu ljutnje s „naše strane“. Ni slučajno! Jer „mi“, premijerov drim-tim, znamo da i treba nad neevropeiziranim srpskim narodom „uvoditi u red“ – pa kad se mora i „tomahavcima“. Dakle, ne samo „tomahavcima“, ali i njima.

I da se zna: kad postanemo dobri protestanti, imaćemo i mi pravo da zatražimo oproštaj, a zasad je na nama da praštamo. Ponizno, kako priliči narodu koji nije stigao do „porodiceNATO naroda“.

A da na čelu kolone bude onaj koji zna da bude najponizniji.

Dakle, kao pravoslavne svesti, primitivni sudbinski, praštamo: oprostite što smo vas naterali da nas ubijate, ali to se više neće ponoviti. Dakle, „mi“ to radimo sa jasnom svešću da se pokaže glasaču da, kao što mu obećavamo radna mesta, evo, obećavamo i dostojanstven odnos.

Tek jedan vetrovit predizborni dan. Jedan od osamdeset.

I, priznajemo, nismo „mi“ još toliko napredovali kao Milo Đukanović. Koji više to, ničim opravdano, ruženje NATO-a ni ne dozvoljava. Ubilo nešto dece i čeljadi, pa šta. Nije Crna Gora tako mala da se zbog toga srdi. I zato Milova vlada i jeste najodlučnije odgovorila onoj neozbiljnoj deci iz Danilovgrada i najavila „kaznene mere protiv učenika gimnazije Petar I Petrović Njegoš zato što su obeležili godišnjicu NATO agresije puštanjem sirena i pesme Riblje Čorbe Decu ti neću oprostiti“.

Da Vas podsetimo:  Rijaliti tragedija Srbije

Tu se Milo baš pokazao. Svaka mu čast, reći će svaki briselski radenik na evroatlantskim integracijama, čim dođe sebi od onog događanja koje u samom Briselu ugrožava sve evronatovske vrednosti.

I SNS evronatodelatnici mogu samo da Milu skinu kapu. Jer, gde bismo „mi“ bili kad se ne bismo složili da nema ništa prirodnije nego odreći se i svoje dece, ako ona ne razumeju da je ovo „neprilična sadržina“ i „nepoštovanje obrazovnog sistema i obrazovno-vaspitne ustanove“. A tek ako bi se utvrdilo da su neki nastavnici s ovim imali veze, ne bi im zubi!

Saznajemo, javljaju sluđeni reporteri, da su svi učesnici tog neevropskog čina odlični đaci, a dvojica od njih su nagrađeni zbog izuzetnog dela „spasavanja utopljenika iz reke Zete. Zbog toga ih je gradonačelnik Danilovgrada Branislav Đuranović nagradio besplatnom ekskurzijom“.

Pa to je da normalan evropski čovek zaplače iz sveg glasa.

E, to će da baci senku i na Milove metode. Očigledno je da su neke greške učinjene u svetom „obrazovnom sistemu“. Eto, neka neko sad prigovori što smo „mi“ dali Nemcima da prave i kontrolišu naše udžbenike! U nečemu i nas treba pohvaliti, dakako. Jer, kad nam Nemci budu pravili bukvare i istorijske čitanke, i kad naša deca iz toga budu učila šta valja a šta ne valja, onda će NATO da valja i te kako! I tada neće biti nikakve dileme da će naši đaci znati da je generalni sekretar NATO-a, ko god od Solane do Stoltenberga, čovek širih vidika od oba Njegoša, a da ne spominjemo Filipa Višnjića.

Dakle, o propustima je reč!

Jer, kako bi drugačije ta deca na početku 21. veka mogla da nađu nešto u nečemu što neki primitivni svet zove stihovima? Pazi: „Zašto su tvoji meci/ išli ka mojoj deci?/ O njima sanjam i maštam,/ decu ne mogu da praštam“.

Zar nije uvažena Madlen Olbrajt našla i javno objavila da je smrt pola miliona iračke dece vredna slobode koju je NATO doneo toj zemlji? I sad da se mi nađemo da „ne možemo da praštamo“.

Da Vas podsetimo:  Preti li nam "Zakon o prenosu ovlašćenja" (Ermächtigungsgesetz)?

Zato naš prvi ministar odmah na početku kaže jasno i glasno, kao patrijarh što je zborio, „da praštamo – moramo“ ali nećemo tako lako zaboraviti. Treba nam neko vreme, dragi prijatelji. Dajte nam godinu-dve. Videli ste kako smo progurali „paradu ponosa“, guramo sve dalje od sebe Zajednicu srpskih opština, Univerzitet u Prištini ćemo da gurnemo pod led, ne vrištimo zbog Dečana, Gračanice i Pećke patrijaršije, pa i zaborav NATO radova u SRJ će proći. Nažalost, „žuti“ nisu bili tako dobri kao Milo Đukanović, i sad „mi“ to moramo da ispravljamo.

Ne, nećemo „mi“ prigovarati ništa protiv toga što su „naši prijatelji“ – kako se u žargonu u Nemanjinoj 11 od milja zove zemlje poput SAD, Britanija, Nemačka, Italija i tako redom – pre 17 godina pokrenuli „Milosrdnog anđela“ protiv ovog naroda. Taman posla!

Mi smo na putu u EU. „Mi“ ćemo odsad na Sv. Arhanđela slaviti Milosrdnog anđela. Pa oni iz EU su nam u naše prazne jasle bacili i dva poglavlja, a „mi“ Srbi koji znaju kako treba misliti, za to smo im zahvalniji nego Isusu Hristu što je svetu dao besmrtnost vaskresenja.

Poglavlja su naša jevanđelja! Nadstvarna osećanja našeg premijera upućena Angeli Merkel su naši Psalmi!

Ali, sve će među Srbima kvariti neki „Zavetnici“, „Delije sa Severa“, eho dela nekih dečaka, odličnih đaka iz Danilovgrada, neki bez sumnje uzvišenoj ideji protestantske Srbije nedorastao svet koji neće da razume da „mi“ volimo Rusiju samo da bismo mogli da smrtno budemo zaljubljeni u EU, da „mi“ priznajemo da Putin nešto zna o svetu u kome živimo samo da bismo mogli da se beskrajno divimo sjajnom pregledu igre Johanesa Hana, da „nama“ nije skupo da pola Srbije gladuje samo da nas „svi pohvale“ („svi“ su MMF i Svetska banka, i Mekejn, kad navrati – za SNS pamet dovoljno).

I sad, dok naše reforme krče put „nama“ u svetlu budućnost, čemu bi služilo: „Ti si mi bio dragi gost/ i rado sam te gostio/ možda sam primitivan, prost/ decu ti nisam oprostio/“. Pesnička naklapanja! Ma, to nije ni pesnik, nego Bora, onaj bivši pivopija masne kose.

Da Vas podsetimo:  Saopštenje redakcije portala KORENI o komentarima čitalaca

Ništa nije vredno dva nova poglavlja. To sa decom je podmetanje. „Mi“ ćemo „našoj“ deci obezbediti budućnost o kakvoj oni ne mogu ni da sanjaju, s njima ili bez njih. Važnija je „nama“ evropska budućnost od svega na ovom svetu. I naravno, atlantska budućnost. Ali sad još nećemo o tome. Kad bude trenutak!

Ponekad se SNS-frontu kaže kako oni, potajno puzajući ka staništu „porodice NATOnaroda“, nemaju nikakav prigovor na to što je NATO učinio aktivirajući „Milosrdnog anđela“. Opraštaju za decu, ne žale se što su nam rušili mostove, nemaju prigovor što je šteta bila 80 ili 100 milijardi dolara, a ni ne hvališu se što smo mi njima naneli štetu obarajući „nevidljivog“ nad Buđanovcima, pa su „žuti“ odmah penzionisali Zoltana Danija da ne bode oči dobrom svetu iz NATO-a koji je tu da nam pomogne u svakom trenutku. Ali, to nije tačno.

I ove godine je bilo jasno da oni nisu presretni što je Severnoatlantska alijansa za početak bombardovanja izabrala 24. mart. To nije mala greška. Jer, koliko bi njima sada bilo lakše da su oni podigli avione 1. aprila, pa da oni mogu da se na godišnjicu razmašu u „osudama“, da „udare“ i desno i levo, a da uveče napune čaše do vrha: Aprililili! Sutra počinje novi dan. I nijedan zadrti Srbin ne bi pomislio da je ovo bilo baš ozbiljno. Ovako, imaju oni i štete od toga što još uvek moraju da obeležavaju tu godišnjicu.

Moraš vazda da govoriš kao da bar malo i „mi“ mislimo ono kako narod čuje, a to nije baš lako. Jer tvrdoumni narod onda na to kalemi svoju pokvarenu maštu. „Možda bih nabujale reke / između nas premostio. / Postoje druge stvari neke – / decu ti nisam oprostio“.

A sve bi se rešilo da su avioni iz Avijana poleteli sedam dana kasnije. Doduše, onda bi ovi iz Haga razmislili da li da prate rođendan „Milosrdnog anđela“. Ali, pošto sledeće godine, valjda, neće biti izbora, „mi“ ćemo već slobodnije izaći pred ovaj ludi narod koji više voli Putina nego svog „rođenog“ premijera.

Govoriće se na punoletstvo „Milosrdnog anđela“ slobodno, onako kako „naši prijatelji“ najviše vole. Oprostićemo i za decu. Toliko migranata prođe ovom zemljom. Namirićemo i to nekako.

slobodan reljic

Slobodan Reljić

Geopolitika

1 KOMENTAR

  1. Ja sam se iznenadio jednom, kad je Srbija (a ni bosanski Srbi nisu bili bolji) gledala na drugu stranu dok su neoustase cistile Slavoniju i Krajinu od Srba. To je pokazalo i dokazalo da ovaj narod nema ni kicmu, ni svesti o sebi. Ko nas je tako izdresirao nije ni bitno, ali sve sto se posle dogadjalo, i sto se sad dogadja je samo dosledno toj cinjenici.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime