Beograd se brani u Banjaluci

autor:Aleksandar Pavić

Nepostojanje sinhronizacije Beograda i Banjaluke se može shvatiti kao slabost i prilika za igranje na potencijalne međusrpske podele. Zbog toga je srpski homogeni front najbolja odbrana od Kolektivnog zapada

Obraćanje Aleksandra Pavića na tribini održanoj 17. aprila 2024. u Pres-centru UNS u Beogradu, u organizaciji portala „Sve o Srpskoj” i „Fakti”, uz podršku Predstavništva Republike Srpske u Srbiji.

***

Kao i svaki drugi međunarodni sporazum, Kolektivni zapad – na čelu sa SAD – tretira Dejtonski sporazum utilitarno a ne vrednosno. Dejton je Zapadu bio dobar samo dok nije smetao njihovim aktuelnim interesima. Ako je 1995. u uslovima učvršćivanja jednopolarnog poretka na Zapadu bilo procenjeno da je mir najveća vrednost, to očigledno ne znači da će isto to važiti i četvrt veka kasnije – kada se taj isti poredak ruši.

Sada je na dnevnom redu pokušaj uspostavljanja čvrste zapadne kontrole nad srpskim prostorom a zatim i njegova trajna fragmentacija, što podrazumeva i faktičko ukidanje Republike Srpske. To je izazov ne samo za Srpsku, već i za Srbiju i ceo srpski narod.

Srpski homogeni front

Zapad postupa po svom principu „poretka zasnovanog na pravilima” koja oni sami pišu i sami onda ukidaju po potrebama geopolitičkog trenutka. To je problematično zato što se tako uništava ono što je ostalo od međunarodnog prava.

Taj pristup je uočen još u nama već poznatom Vimerovom pismu iz maja 2000. godine, u kojem su citirani visoki američki zvaničnici koji govore kako američki poredak treba da zameni evropski. I to je taj američki poredak koji vlada danas, ovo međunarodno bezakonje, koje je duboko poremetilo sve međunarodne odnose.

U vreme Dejtona, Amerikancima je bio potreban mir, pa su naterali muslimane i Hrvate da ga prihvate. Nisu to oni uradili zato što su goreli od želje da sačuvaju Republiku Srpsku nego zato što su se bojali širenja sukoba. U tom kontekstu je bitan preduslov za Dejton bila i pretnja iz Srbije da će vojno da interveniše ako bude pala Banja Luka, odnosno ako sama Republika Srpska bude ugrožena.

To je taj faktor koji je nedostajao poslednjih nekoliko godina. Dok god ne postoji puna sinhronizacija između Banja Luke i Beograda – to će se videti i koristiti kao slabost i prilika za igranje na potencijalne međusrpske podele. Zbog toga je srpski homogeni front najbolja odbrana protiv agresivnih nauma Kolektivnog zapada i njihovih lokalnih izvođača.

Odbrana Beograda

Pre Dejtonskog mirovnog sporazuma, bilo je nekoliko pokušaja donošenja, odnosno nametanja mirovnih planova, i tu su na videlo izbile nesuglasice između tadašnje Evropske zajednice i SAD. Svedočanstva evropskih diplomata – poput lorda Dejvida Ovena – govore o tome da su Amerikanci aktivno minirali pokušaje Evropske zajednice da izdejstvuje mirovne sporazume – što seže unazad do tzv. Kutiljerovog plana, odnosno Lisabonskog sporazuma iz marta 1992, kada ga je američki ambasador u SFRJ minirao, ohrabrujući Aliju Izetbegovića da ga odbaci.

Kao što vidimo, suštinski se ništa nije promenilo od tada do danas. Poslednja reč je bila i ostala američka što se tiče protektorata zvanog BiH. EU nije ništa snažnija po tom pitanju nego što je bila tadašnja Evropska zajednica. Naprotiv, može se čak reći da je slabija. Drugim rečima, ne treba se previše nadati da će uslovno rečeno umereniji glas iz EU preovladati i pritisci na Republiku Srpsku se ublažiti.

Na prvom mestu, EU nema alternativu sama sebi. Ona bez američkog kišobrana ne može da opstane, a uz to se ukopala u antirusku poziciju koja se besomučno nameće iz Vašingtona od kijevskog Majdana 2014, što je čini još zavisnijom od prekoatlantskog Velikog brata. To zaoštravanje prema Rusiji nužno sa sobom nosi i zaoštravanje prema srpskom faktoru. Američke i evropske metode se naizgled razlikuju: prva je „tvrđa” a druga „mekša”, prvi je „loš” a drugi „dobar” policajac – ali se to u krajnjoj računici svodi na isto.

Sličan scenario se može videti i na primeru Aljbina Kurtija. Za neke na Zapadu je on navodno problem ali na kraju, kada treba birati stranu, koliko god on zaoštrio situaciju – Zapad uvek suštinski stane na stranu Kurtija, zato što je to (geo)politički i strateški svrsishodno – odnosno na štetu srpskog faktora.

Šta se promenilo u ovih skoro 30 godina od potpisivanja Dejtona? U to vreme se učvršćivao tzv. jednopolarni poredak. Tada je procenjeno da je potrebno uspostaviti mir u BiH da bi se moglo krenuti u sledeću fazu razbijanja Jugoslavije – odnosno Srbije – preko Kosova i Metohije. Tu je Milošević pogrešio u proceni, pomislivši da će Amerikanci iskreno da ga prihvate kao nezaobilazni faktor mira na Balkanu i ostaviti njega i Srbiju na miru. A oni su samo pacifikovali jedan deo fronta da bi otvorili drugi deo.

Da se sa naše strane ozbiljno shvatila krilatica da se Beograd brani u Kninu – stvari su mogle da ispadnu daleko povoljnije po nas. Ali zato onda danas treba jasno i glasno reći – Beograd se brani u Banja Luci. Zbog toga je bitno da iz Beograda bude poslata jasna podrška porukama iz Banja Luke, da će usvajanje najavljene rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini UN imati ozbiljne i nepovratne posledice po budućnost BiH, i da Srbi u Republici Srpskoj neće više hteti da žive u istoj državi sa onima koji im uporno lepe etiketu „genocidnosti”. Čvrst stav Beograda bi, ako ništa drugo, naterao naše neprijatelje da dobro razmisle o posledicama takvog poteza.

Očigledno je da je u centrima odlučivanja zapadne duboke države procenjeno da im je sada u interesu da ostvare maksimalan pritisak u pravcu ukidanja Republike Srpske – bar u njenoj suštini ako ne i u samoj formi. Ovaj proces je pogotovo ubrzan od odlaska poslednjeg legalno postavljenog visokog predstavnika u BiH, Valentina Incka.

Šansa za opstanak

Sam pokušaj nametanja Šmita je već predstavljao – i predstavlja – ozbiljnu, ciljanu provokaciju. Znali su oni koji stoje iza toga da to neće prihvatiti ni Banja Luka ni Moskva. Možda nisu računali da ni Peking to neće prihvatiti, pa su dobili jedno krajnje neprijatno iznenađenje. Ali, to je priroda današnjeg Zapada – potcenjuju druge a precenjuju sebe – što je danas najveća opasnost po svetski mir.

Svi Šmitovi potezi bili su sračunati na neutralisanje i postepeno ukidanje Republike Srpske. Oni koji su ga postavili i podržavali su znali da će biti izazvana kriza – a njima je kriza preko potrebna. Zapravo im je potrebno više kriza. Oni su odavno izgubili kapacitet za izgradnju, ali i te kako imaju kapacitet za destrukciju. Sada je došlo vreme da se zaoštri situacija, da se militarizuje Evropa, koja je pod američkom palicom usmerena u pravcu otvorenog neprijateljstva sa Rusijom.

Od Rusije su napravili pretnju, iako ona to nije. Na taj način su ispunili sopstveno (samoispunjavajuće) proročanstvo, a to niko bolje od Zapada ne ume da radi. Srpski put je sada krajnje jednostavan. Potrebno je proceniti kojim putem su stvari krenule i šta su nam opcije.

Da li nam je opcija utapanje u taj Kolektivni zapad koji želi da zarati sa Rusijom? To je biranje puta samodestrukcije, u kojoj ćemo sami učestvovati. Ako se nađemo na zapadnoj strani te nove „gvozdene zavese” koju Zapad pokušava da uspostavi – a koja je najavljena u Vimerovom pismu još pre četvrt veka, kada je najavljen prijem Rumunije i Bugarske u NATO, i bedem prema Rusiji od Baltika pa do Crnog mora – da li možemo uopšte da opstanemo kao narod u takvoj geopolitičkoj konstelaciji? Mislim da je odgovor negativan.

Današnje vladajuće zapadne elite su neprijateljski nastrojene prema Srbima, srpskoj duhovnosti i državnosti, i ne postoji naznaka da će se taj stav promeniti. Izgleda da smatraju da je došao trenutak za konačni obračun sa nama. Ako, dakle, shvatimo da će pritisci na nas da se nastave i da se povećavaju – onda već sad treba da znamo šta nam je činiti da sprečimo da se nađemo sa pogrešne strane nove podele Evrope. Rukovodstvo Republike Srpske je, očigledno, toga vrlo svesno. Sada je važno da se i u Srbiji naprave odgovarajuće procene i pripreme.

Koliko još zala treba da nam dođe sa Zapada da bismo shvatili da nam tu nema opstanka i života? Revidirano poglavlje 35 za pristupanje EU nam jasno govori da ćemo morati da priznamo tzv. Kosovo – ali opet bez garancije da ćemo biti primljeni u EU. Mada bi prijem u EU bez Kosova i Metohije bio jednak nacionalnoj katastrofi bez presedana, posle koje više ne bismo bili isti narod.

Dakle, potrebno je da Srbi sa obe strane Drine pošalju jedinstvenu poruku – da smo jedno i da ne damo jedni na druge. To nam daje najbolje izglede da faktore odlučivanja na Zapadu navedemo na zaključak da možda, ipak, nisu spremni za konačni obračun sa srpskim faktorom – i da možda nikad i neće biti spremni. Drugim rečima, to nam je najbolja šansa za opstanak i za nacionalnu pobedu.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Sve o Srpskoj

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll