Grad sa 3 slova, na ulaz u grad zatvor na izlaz ludnica, to i nije neki grad – reči su koje je za skupštinskom govornicom izgovorio gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, a koje su za mnoge Nišlije značile da u Cvetanoviću nemaju baš dobrog komšiju.
Mnogo pre nego što su mediji pisali o tome, snimak ove izjave se zavrteo na društvenim mrežama, a komentari su pokazali koliki je, najblaže rečeno, jaz ta nepromišljenja rečenica napravila između Leskovčana i Nišlija.
Na tekst Južnih vesti o ovom događaju uključili su se botovi i velikom brzinom poslato je brdo komentara. Svi su imali istu poruku – gradonačelnik se šalio, mediji to ne shvataju, a opozicija ga proziva. Naravno, nisu mogli a da ne dodaju koliko je Cvetanović učinio za grad, kako je najbolji od svih i da mu se, standardno, zahvale za sve.
Možda su rečenice koje je izgovorio prvi čovek Leskovca, kako neko napisa, zaista iz knjige našeg Nišlije Rikija Nedovića, ali ogromna je razlika kada to piše i izgovara umetnik i kada to kaže političar i funkcioner. Posebno u domu kakav je parlament.
Možda se Cvetanović zaista i šalio, možda je hteo od parlamenta da pravi pozorište, na šta smo već navikli gledajući republičku Skupštinu, ali kao neko ko nosi najveću odgovornost u svojoj lokalnoj samoupravi morao je da misli o posledicama.
Očigledno nije mislio, a znamo i zašto nije. Zbog nekontrolisane moći.
Ta moć se vidi i kada reši, kako piše u presudi, da izvadi pištolj, okrene kundak i nasrne na ženu, kada napusti konferenciju za medije posle postavljenog pitanja, kada napada novinare i odlučuje za koji medij će da daje izjave, a za koji ne, kada službenika u svom kabinetu, kako je ovaj tvrdio, gađa pikslom, pa i sada kada za govornicom pogrdno priča o Nišu. Nastavite niz sami.
Mi južnjaci tu nekontrolisanu moć definišemo i jednom rečju – zagazdeo.
Živimo u društveno-političkom sistemu radikalnih populista, koji pod lažnim plaštom demokratije, generalno neguju moćnike, a posebno lokalne. Takva politika se danas piramidalno spušta sa vrha države, ali je pitanje šta se desilo u ovom južnom delu piramide, pa je Cvetanović ispred Darka Bulatovića, gradonačelnika Niša, većeg i politički izazovnijeg grada.
Bulatović i dalje ćuti na reči svog kolege koji se pod pritiskom javnosti izvinio i svoje izlaganje definisao kao lapsus, ali opet nije mogao bez medija. Svoju grešku ili krivicu umanjio je konstatacijom da je od svega napravljena „medijska senzacija“.
Ovo svakako ne treba podići na nivo mržnje između 2 grada, jer Leskovčani i Nišlije od pamtiveka imaju jedni druge i tako treba da ostane, a raznorazni cvetanovići i bulatovići će proći. Bitni su ljudi, bitni su građani.
Baš zbog njih, tačnije zbog nas, građana Leskovca i Niša, treba pričati i pisati o ovome, ali sa samo jedinim ciljem – da naučimo nešto i ne dozvolimo više nikom da zagazdi. Jer mi smo ti koji možemo da kontrolišemo njihovu moć.
Mi smo ti koji ih plaćaju, mi smo ti koji ih biraju, mi smo ti koji imaju puno pravo da im govore šta smeju, a šta ne smeju da rade. Mi smo ti koji moraju da im kažu da nas ne svađaju zbog šačice političkih poena i populizma. Mi smo dobre komšije.
Leskovčani i Nišlije – mi smo narod. Jedan narod. Budimo hrabar narod.
