U Francuskoj je 1928. godine obeležavana deseta godišnjica savezničke pobede u Prvom svetskom ratu. Za tu priliku poslat je voz za Beograd – čuveni Orijent Ekspres, kako bi prevezao srpske zvaničnike pozvane da učestvuju u proslavi.
Ukrcavali su se generali, političari, bivši vojnici… Francuski ambasador, koji je prisustvovao ispraćaju, slučajno je na peronu video Milunku Savić.
Stajala je pored voza i ispraćala pogledom svoje ratne drugove. Začuđen, upitao je zašto i ona ne ide na ovo putovanje.
– Ja za to nemam novca – skromno je odgovorila Milunka.
Njegova ekselencija kao i okupljeni građani to nisu mogli da dozvole! Ispred njih je stojala velika Milunka Savić, žena sa najviše ordena u istoriji ratovanja, heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske “Knjaz Mihailo”, ranjavana u borbama devet puta. Ti isti Francuzi su je zbog neizmerne hrabrosti prozvali “srpska Jovanka Orleanka” i dodelili čak dva ordena Legije časti.
Nije bilo prostora za oklevanje! Prisutni su brzo prikupili novac. Ambasada Francuske je obezbedila potrebnu dokumentaciju.
Orijent ekspres je stajao mirno. Svi putnici, glavešine i generali su sedeli u vozu i čekali. Niko se nije bunio. Znali su da bez Milunke putovanje nije pravo. Da bez nje i ne mogu da krenu.
Mnogo vozova je od tada prtutnjalo Beogradom… Orijent ekspres juri svetom… Jednom je čekao, samo jednom i to srpsku heroinu, Milunku Savić!
Preuzeto sa Fb strane Čuvari ćirilice.
I još ponešto o Milunki Savić…
Nakon ovog događaja Milunka se vratila u Srbiju. U Beogradu sama sa tri ćerke, dugo nije mogla da pronađe nikakav posao. Na inicijativu saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka.
Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge.
dnevno.rs
Srbija je uvek „zaboravljala“ svoje heroje.
Tako je bilo pre 100 godina, tako je i danas…
Ivo Andrić je rekao mudru misao: „Čovek dva puta umire. Jednom kada fizički umre, a drugi put kada nestane sećanje na njega“.
Puno se priča o herojima sa Košara. Dadosmo im i ulicu na Novom Beogradu…
Mi danas ne znamo ko su oni, gde žive, kako žive?
Ne znamo i zašto ih sve vlasti od 5. Oktobra do danas ignorišu?
Samo povremeno preko medija čujemo za nekog heroja sa Košara, po pravilu kada na tužan način okonča svoj mučenički život.
Javnost po pravilu preko društvenih mreža se kao „sablažnjava“, protestuje i „iskreno“ žali za mučenički život i kraj heroja… To obično traje 2 do 3 dana i potom sledi zaborav, kao da su u pitanju neke nove estradne zvezde a ne ljudi koji su podneli najveći teret rata 1999. godine.
Treba nam više ovakivih priča u medijima, kako bi se možda probudila savest srpske „elite“, koja mnogo ne mari za našu prošlost, već nekritički hrli prema „vrednostima“ globalizma.
Nisam znao za ovaj dogadjaj sa vozom… porazavajuce. Zato nam i jeste ovako, vec 100 godina heroje proglasavamo budalama, a kukavice i budale postavljamo na funkcije. Najsveziji primer su borci sa kosara.
Оријент експрес је каснио, а Србија још увек касни. Никад се ни она, ни та Југославија коју су својом крвљу и животима створили, није одужила тим херојима, јер се, ето, није уклапало у „дух југословенства“ (читај: да не би засметало онима који су јој и пре, и потом, забијали нож у леђа). Хвала Милунки, „обичном“ човеку и јунаку, жени са ретко лепим, чистим оком…