Pevamo o slobodi a strahujemo da se ne otme iz strofa, da nas ne zaskoči, da se ne dogodi…
Šta bismo sa slobodom kad smo narod roblja?
Nosimo okove ko znamenje, preziremo svoje tamničare gosteći ih u vrh slavske trpeze, pod ikonom… Nazdravljamo boljim danima moleći se da ko pošast zadese nekog drugog, dovoljno je što im nazdravljamo.
I lošijem smo nazdravljali.
Uvek može lošije.
Uvek kad okoštaš u okove, kad ti ruke i noge uzrastaju uz lance, kad jezik sviješ ko omču oko vrata zatežući je kad naumiš da progovoriš.
Progledali smo u mraku, oči su se svikle na bukagije tmine, pritjili smo se u zbegove kapaka, gromoglasno u mraku vapimo za svetlom pa kad se otme svanuće ko čopor pojurimo u hajku da ga sateramo u vrzinu i umlatimo ko zveri pre nego se nebo nadvije nad nama.
Ćutimo zarad potomaka učeći ih da ćute zarad potomaka, moleći se da ćutnje ne ponestane jer će se nekome oteti glas da je potraži, a kad se otme glas…
Daleko bilo da se otme!
Šta ćemo ako čujemo sebe a zavetovali smo se tamničarima da ćemo kad- tad biti slobodni da se od mraka sakrijemo u mrak.
Da jurnemo ka slobodi…proklinjući je što je zanoćila na našem pragu: “Beži, prokleta skitnice! Beži dok neko ne vidi da si zastala ovde! Beži, ja ću pevati o tebi moleći se da te stihovi doveka utamniče, prokletnice!”
Najkomotniji smo u mizeriji. Obrasli smo u patnju.
Tako je lako i lepo žaliti za sobom, ne treba za to mnogo od čoveka, tek naličje što se povremeno uspravi pa zareži na Boga!
Verujemo u Gospoda koliko ne verujemo u sebe, gaseći kandila da nas ne pronađe u raju ništavnosti…
Nadamo se spasenju nadajući se da će ga tamničar ugledati na vreme i…
Tako je lako osloboditi se lanaca, ko paučina su, no zatežemo ih dok se koprena ne ureže u zglobove, dok ne prokrvare od siline daška, dok svaka kosta ne prepukne od napora da se uspravimo…
Tako je divno živeti u jadikovci- naricati nad sobom živim, otpijajući sebi za dušu, izaći na pomene zabludi da je sloboda šta više do pijane strofe u staničnom bircuzu vozova bez šina…
Da, tako je divno biti roblje, ničeg uzvišenijeg nego gledati nebo u odrazu mora suza.
Tako se divno plavi dok otiče u bezdan…
Muzika, ovamo, pevajte onu o slobodi, ali ako ko pita nisam ja naručio pesmu!
Zovite tamničara, popustile su bukagije…
Zovite, hitno je, odaziva se na moje ime i sasvim mi je nalik…
Nek požuri, nestaje mraka a možda zalutam u život bestragijom svetla!
Nek požuri, možda se uspravim i ne zarežim na nebo, možda progovorim a toliko sam najkvalitetnije ćutnje sačuvao za potomke…
Mihailo Medenica
Izvor: dvaujedan.wordpress.com
Najkomotniji smo u mizeriji“
О томе убедљиво пише Мића Данојлић, најумнији живи Србин. Материјално сиромаштво (ако је о томе реч) добра је гаранција постојања. Кад ништа немаш, сви те оставе на миру, никога не интересујеш, и онда трајеш, постојиш, не пламтиш, али ТИЊАШ. Слобода је важна. Ипак, она је прецењена, често погрешно схваћена. То је читава наука. Постоји слобода од, и слобода за. У првој, слободи од, некада смо били мајстори, сада нисмо ни то; што се друге, слободе за, тиче, ту никада нисмо били добри, али нису ни други, ако је за утеху. Репресија забрањује реч. Кад је реч потиснута, мисао буја (пример, Стаљиново време). Где се реч допушта, она девалвира у празно лапрдање, али је зато акција забрањена (на западу можеш свашта рећи, али чик покушај нешто да урадиш).
„Obrasli smo u patnju“
Јашта смо. Патња има свој смисао. Не постоји незаслужена патња. Хришћанин то треба да зна. Срби су мајстори трпљења. Меру и границу не зна нико на земљи. Ни Први српски устанак није настао у једном тренутку, на једном месту и од једног вођен, него се све сложило касније.
„Tako je lako i lepo žaliti za sobom“
То се зна од Достојевског, наовамо. Мазохизам је добро утемељен у психологији, дакле у људској природи. Ништа ново. У књижевности је веома продуктиван, као и све што је декадентно, од Боре Станковића до Фокнера, примера је много.
Verujemo u Gospoda koliko ne verujemo u sebe“
Да није ово безобразно?! Човек, ако верује, себе даје Богу слободним избором вере, и тиме потврђује себе вером у Творца, а не одриче се себе. У себе и само у себе верује једино сотона, и они што их он надахњује.
Tako je divno živeti u jadikovci- naricati nad sobom živim“
Па, ко има најбоље тзв „нарикаче“, професионалне плачипичке, ако не црногорци?! Није ли и ово пример, који се понавља? Није ли доста? Сва та патетика, театралност, празњикаво слагање наводно крупних речи на необичан начин, чему? Да би одиграо улогу некаквог друштвеног катализатора или слично? Покренуо некакве промене?!
„безбожници ће умукнути у мраку; јер својом снагом не ће човјек надјачати“ (Прва књига Самуилова, 2.9)