Jedno od najčešće postavljanih pitanja Srbima na Kosovu i Metohiji jeste kako možemo da trpimo nepravdu tako dugo i da nas još uvek ima u različitim mestima? To pitanje obično usledi posle naše priče o tome kakav nam je od rođenja život bio sa Albancima, ali i posle priče o politici kakva se oko Kosova (ne)vodi – sagledana iz ugla nas običnih smrtnika. Kada bi nas kojim slučajem sada neko pitao, a posle poslednjih dešavanja, naša priča bi ovako tekla.
Poslednjih nedelja ludilo na Kosovu i Metohiji malo je veće nego obično, ali, verujte na reč, ništa što već nismo videli, doživeli i preživeli. Akcija kosovske policije na severu pokrajine nije ništa drugo nego provokacija – još jedan apsurd više. Kriminal je drugo ime ove takozvane države. Laž je njen temelj. Svaki stub društva počiva na korupciji i kriminalu ali, oni su rešili da se sa „kriminalcima“ obračunavaju na severu, tamo gde su Srbi. Ovu takozvanu državu predvode ratni zločinci. To svi znaju: Srbi, Albanci, Unmik, Kfor, predstavnici Evropske unije, SAD. Sve se oko „države Kosovo“ zna. Nema tu više tajni.
Akcija hapšenja je bila brutalna, ali zemlje Zapada ćute. Ne osuđuju ni prekomernu upotrebu sile. Anemični Unmik je nedelju dana posle svih dešavanja saopštio da dokazi snažno ukazuju na preteranu i neopravdanu upotrebu policijske sile kod hapšenja osoblja UN. Da im damo još malo vremena. Možda saopšte da je neopravdana upotreba sile bila i kada su Srbi u pitanju. Možda se i sete da je ovo njihov protektorat i da moraju da ocene kompletnu situaciju, a ne samo ono što se odnosi na njihove službenike.
U ovoj priči nekako nam najviše smetaju izjave srpskih političara tipa: „Policija je tukla Srbe koji nikakve veze sa hapšenjima nisu imali“; „EU je ubila međunarodno pravo“; „Srbija ima posla sa ljudima iz šume“; „Šokiran sam činjenicom da EU nije reagovala na izjavu Hašima Tačija da Priština neće sprovoditi u delo što je potpisala u Briselu“. Takve izjave nas teraju da na sav glas kažemo – dobro jutro! Ne biste se tako čudili da se držite Ustava.
KO JE ZAUSTAVIO FLjORU?
Kosovska policija tuče Srbe – ništa novo. Albanci tuku Srbe – ništa novo. Tukli su nas i šesdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka. Tuku nas i u 21. veku. Ubijaju nas. Međunarodno pravo je, kada je Srbija u pitanju, nestalo 24. marta 1999. i još jednom 17. februara 2008. godine. (U našem slučaju ono ne postoji, ljudska prava isto.) Što se tiče „ljudi iz šume“, njih su, na žalost, srpski političari proizveli u gospodu. Njima su u ruke predali sve nas koji ovde živimo, sa sve potpisom. Čim je potpisan Briselski sporazum jasno je bilo da će Srbija zbog bezalternativnog puta u Evropsku uniju da popušta na štetu svog naroda na Kosovu i Metohiji, a ovo što Tači priča bilo je jasno od prvog dana.
Ono što se na severu pokrajine desilo je vid pritiska ne samo na Srbe koji tamo žive, već i južno – klasično zastrašivanje. Taj pritisak traje decenijama. Zlo i laži Albanaca traju isto toliko. Ne žele nas ovde i svim silama nam to stavljaju do znanja. Koliko bi sve bilo lakše i njima i međunarodnoj zajednici da smo otišli 1999. godine ili marta 2004. Uprkos svemu, nas na Kosovu i Metohiji još uvek ima. Opstajemo tako što u svemu tražimo i najmanju nadu zbog koje ćemo izdržati još malo.
Pre svih ovih dešavanja posebnu pažnju privukla nam je jedna situacija. Ozloglašena Fljora Brovina mahala je u kosovskoj skupštini fotografijom za koju je tvrdila da je dokaz kako srpski vojnici siluju Albanku. Samo dan-dva kasnije, mediji u Prištini raskrinkali su njenu laž. Reč je o medijima koji su prvo vest objavili sa sve fotografijom, valjda da postignu još jači efekat, a onda demantovali i sebe i Brovinu. Pravdala se time da je ta fotografija u dokazima o navodnim zločinima Srba. Laž nije odmah priznala, već nakon jačih pritisaka.
Da lažu, to smo navikli, ali nas je u ovom slučaju iznenadilo to što je ona javno raskrinkana. Mediji su samo preneli nečiju direktivu, nekoga od koga svi strepe a, Boga mi, i novac dobijaju. Zato su i morali da isteraju sve do kraja, a ona nesrećnica da se izvinjava. (Teško mi je da poverujem da je neko u Prištini toliki junak pa da na svoju ruku otkriva istinu i to protiv poslanice PDK, iz družine Hašima Tačija i Kadrija Veseljija.) Takozvana „skupština Kosova“ je u jeku ovog skandala usvojila „Rezoluciju o genocidu Srbije na Kosovu“, pa je sve to nekako ovde zamaskirano, ali…
ALBANSKA NERVOZA
Ovakve i slične laži su im prolazile decenijama, a dotična je na toj temi doktorirala. Lično sam svedok mnogim njihovim glumatanjima i laganjima, ali ovoga puta ih je neko zaustavio. Sporna fotografija je mogla da prođe samo da je Zapad hteo – kao navodni masakr u Račku, na primer – ali izgleda da nije. Brovina je ovim skandalom eleminisana sa političke scene, baš kao i Aljbin Kurti nekoliko meseci ranije. Večiti demonstrant, koji je, eto, dočekao da ga i u „njegovoj državi“ uhapse, osude i zatvore. Za nas koji se davimo u pričama o razgraničenju, kompromisu, podeli, u pričama da će skoro pa apokalipsa da nastane ako se nešto hitno ne uradi po pitanju sporazuma, ovo su tek mali znaci da Priština ne sluša mentore kao pre, odnosno da se malo otrgla kontroli. Možda smo sve umislili, ali davljenik se i za slamku hvata.
Akademik Matija Bećković je jednom prilikom, tokom svoj boravka na Kosovu, ispričao priču koju je njemu pričao blaženopočivši patrijarh Pavle. Reč je o dvojici Srba koji su razgovarali da pređu u islam, jer nisu mogli više da trpe zulum Turaka. Jedan od njih predloži da izdrže još malo, i tako veoma brzo dočekaše oslobođenje. Kada su se opet sreli rekoše jedan drugom: „Da smo veru promenili a, evo, oslobodi se, propala bi nam ona silna muka koju toliko dugo trpesmo“.
Povodom 15 godina od ubistva Dimitrija Popovića u Gračanici, živopiše se kapelica u centru sela koju su podigli njegovi roditelji. Sve se radi uz blagoslov vladike Teodosija, a na veliko zadovoljstvo svih nas koji se sa užasom sećamo njegovog stravičnog ubistva. Jedna od slika na zidu je njegova. Mita u rukama drži manastir Gračanicu i predaje ga Svetom Dimitriju. Od svega što sam slušala proteklih dana vezanih za Kosovo i Metohiju, meni je to bilo dovoljno da pronađem svoj mir po pitanju svega.
Tako još uvek opstajemo, zbog ovakvih i onakvih priča. Ako je nekome sve ovo neozbiljno i eventualno smešno, neka je. Mi samo mislimo na to kako da izdržimo još malo. Znamo ko su i šta su Albanci bez podrške svojih mentora, posebno onog prekookeanskog. Taj trenutak čekamo. Ne da se ubijamo, već da im priču čujemo. (Poslednjih mesec dana opet masovnije odlaze sa Kosova. Jedan prevoznik iz okoline Gnjilana imao je desetine rezervisanih autobuskih polazaka dnevno. Svedok sam tih kolona na prelazu Merdare u prvoj polovini maja.) Svedoci smo i da su se mnogo osilili. To pokazuje i poslednja akcija na severu. Ali nama više deluje da su zbog nečeg nervozni, nego da su zadovoljni.
Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard (standard.rs)
