Preobražaj Srba

2
1071

Marinko M. Vučinić

Najavljeni raskid s kosovskim mitom i vidovdanskim zavetom predočen je kao jedan od uslova za definitivno rešavanje kosovskog pitanja i stvaranje uslova za „istorijski dogovor“ Srba i Albanaca. Zalaganje za razgradnju ovog, po nekim mišljenjima pogubnog i anahronog mita deo je ukupnih nastojanja da se ostvari jedna od ključnih ideja predsednika Republike Aleksandra Vučića o neophodnosti promene i preoblikovanja svesti srpskog naroda, koji i dalje robuje svojim iracionalnim istorijskim predstavama i mitomanskim zabludama.

Povodom tzv. “unutrašnjeg dijaloga” o definitivnom rešenju kosovskog pitanja možemo u našim medijima prepoznati jasan tok kojim treba da se odvija razgradnja i demontiranje kosovskog mita. U nizu izjava navešćemo same dve koje najbolje odslikavaju poduhvat čiji je konačni cilj prihvatanje realnosti sadržane u priznavanju nezavisnosti kosovske pseudo države, kao izraza konačnog istorijskog kompromisa i glavnog preduslova za pospešivanje evropskih integracija.

Tako Veljko Lalić u uvodniku lista “Nedeljnik” kaže “Jedan moj prijatelj kaže da bi organizovao referendum na kojem bi svako ko glasa za Kosovo morao da da 100 evra. On tvrdi da ne bi bilo više od 20 odsto Srba. E, to je taj kosovski mit koji smo mi davno u sebi izgubili i zato je sve ostalo samo jedna obična zajebancija. Izvinite na izrazu”.
Nije samo jasno na osnovu kojih argumenta i istraživanja ovaj gorljivi zastupnik ideje o kraju kosovskog mita nalazi uporište za tvrdnju da su Srbi Kosovo u sebi izgubili. Šta osim svog bezočnog cinizma može da nam ponudi kao opipljivi dokaz i pokriće za ovako proizvoljnu i ničim potkrepljenu tvrdnju?

Ali, on se samo uklapa u jasno profilisan medijski trend koji se može prepoznati i u stavovima sociologa Srećka Mihajlovića, iznetim u tekstu “Gutanje istine o Kosovu” objavljenom u dnevnom listu “Danas”:

“Približno pre tri decenije, histerična dramatizacija kosovskog pitanja uvela je Srbiju u ludilo decivilizacije. Upravo takav potencijal unutar Srbije predstavlja za Srbiju negve na nogama čija težina onemogućava da se iskorači napred. U krajnjoj liniji, Kosovo unutar Srbije je bolesno tkivo takve Srbije. Kosovo za Srbiju srećom nije rak-rana kao što sam negda mislio, nego tek gangrenozni ekstremitet. Da je ono prvo, Srbija ne bi preživela. Kao da nam je nekako u grlu istina o Kosovu i nikako da prođe, nikako da je progutamo, a kamoli da je svarimo. Dijalog o Kosovu je tek traganje za lakšim gutanjem istine o Kosovu. A kako veliki Srbi mogu da progutaju to parče istine, da Kosovo više ne stanuje u Srbiji i da im je ostalo samo sećanje i slavna istorija? Kako spoznati da je naš bol koji lociramo u nozi koja nam je odsečena (prokleta gangrena) fantomski bol i da nas boli nešto čega nemamo?”.

Da Vas podsetimo:  Direktori javnih preduzeća da snose posledice funkcionerske kampanje

U ovom tumačenju potrebe za izmenom svesti i gutanja neminovne istine, Kosovo je izraz naše histerične dramatizacije, ali i okov na nogama, bolesno tkivo, gangrenozni ekstremitet, a naše je da progutamo bolnu istinu o Kosovu, koje više nije naše i predstavlja samo fantomski bol, a ostalo je samo sećanje i slavna istorija koju više i ne prepoznajemo i ne osećamo više u sebi.

Međutim, sva dosadašnja istraživanja, koja su se bavila odnosom Srba prema ulasku Srbije u EU, pokazuju da se ne prihvata u ogromnom procentu uslovljavanje ulaska u EU odricanjem od Kosova i Metohije. To je jasan pokazatelj da kosovski mit i kosovski zavet i dalje predstavljaju jednu od centralnih odrednica našeg nacionalnog identiteta i istorijske svesti.

Dušan T. Bataković je u svojim tekstovima o značaju Kosova i Metohije u oblikovanju našeg odnosa prema nacionalnom identitetu zapisao: “Bez mitova, međutim, na Balkanu najčešće antičkih ili srednjovekovnih, nije bilo moguće stvoriti, u doba nacionalizma u XIX veku, savremenu nacionalnu svest, jer je sećanje na narodnu prošlost nerazdvojno od mitologizovanih istorijskih događaja, kao integrativnih činilaca nacionalnog identiteta”.

Ova dva medijska iskaza (u mnoštvu koja se javljaju u našoj javnosti u okviru tzv. “unutrašnjeg dijaloga”) jasno pokazuju u kom pravcu treba da se kreće proces demitologizacije srpskog odnosa prema Kosovu i Metohiji, kao i ozbiljna politička i medijska priprema za gutanje konačne istine o Kosovu i naše mirenje sa realnošću da ono više nije deo Srbije.

Ozbiljan doprinos ovakvom ideološkom i političkom inžinjeringu možemo pronaći u tekstu Ivana Čolovića “Kosovski mit” objavljenom nedavno na sajtu “YU historija”. On u njemu nastoji da prikaže genezu nastanka kosovskog mita koji je izraz njegove političke i ideološke instrumentalizacije ali i korišćenja u dnevno-političke svrhe.

Navodi se stav Miodraga Popovića koji je primetio “da se u drugoj polovini XIX veka pojavljuju dokumenti, folklorni, književni, publicistički u kojima se sećanje na Kosovo odvaja od autentičnog kosovskog mita i postaje – vidovdanski mit, mit u službi osvajanja i osvete!“.

Radi se, kako kaže Ivan Čolović sledeći misao M. Popovića, o pseudo mitu što dovodi do nastanka društvene situacije u kojoj je “Vidovdan pre svega simbol krvave, bespoštedne osvete nad svim što je tursko, muslimansko uopšte, to je –estetička i humanistička degradacija kosovskog mita”.

Ivan Čolović uporno u svojim istraživanjima, sledeći svoju koncepciju političke korektnosti i naučne „objektivnosti“, nastoji da svede Kosovski mit i Vidovdan na glavna uporišta rađanja srpskog nacionalnog mita, ali i srpskog nacionalizma, koji je osvetnički i zarobljen u okvirima državne i nacionalne propagandistike:

Da Vas podsetimo:  ODLAGANJE IZBORA Šta će doneti vlasti, a šta opoziciji?

“Naracija o Kosovu je sve više priča o naciji(najčešće srpskoj) o njenoj borbi, smrti i uskrsnuću i, mada ne govori o paganskim mitskim božanstvima, ona ima odlike svojstvene mitu, jer se nudi kao neupitna i takoreći obavezna priča. Tačnije rečeno, traži za sebe status takve priče”.

Zaista je veoma problematično što se naracija o Kosovu javlja najčešće kao priča o srpskoj naciji i srpskom nacionalnom identitetu, jer to i najviše zabrinjava i opseda Ivana Čolovića. Zato on ne propušta priliku da kaže da su za formiranje nacionalističkog diskursa U Vojvodini Crnoj Gori i Srbiji najzaslužniji bili Vuk Karadžić i Njegoš jer: “Glavna vrednost koju oni slave su narod i njegov navodno prirodan – nacionalizmus – kako je pisao Vuk”.

Ovakvo svođenje Vuka i Njegoša na ideologe i promotere srpskog nacionalizma samo je izraz težnje Ivana Čolovića da kosovsko opredeljenje i vidovdanski zavet svede na prizemno politikanstvo oličeno u osvetničkom srpskom nacionalizmu.

U tom tonu je i tvrdnja Ivana Čolovića da je i proslava 500. godišnjice Kosovske bitke 1889. godine iskorišćena da se „kraljevska vlast i kralj lično, kao i srpska vojska, pokažu kao čuvari sećanja na Kosovo i kosovski zavet, naslednici kneza Lazara i kosovskih junaka, i što je bilo najvažnije, ljudi spremni da narod povedu u dugoočekivanu pobedonosnu bitku u kojoj će njihovi preci pali na Kosovu biti osvećeni“.

Autor ovog teksta iznova simplifikuje i svodi kosovsko opredeljenje i kosovski zavet na neutaživu težnju Srba za osvetom, iako mit o Kosovu ima mnogo složeniju i dalekosežniju ulogu i značaj i ne može se svoditi na puku osvetničku dimenziju. Ivan Čolović tako nedopustivo pojednostavljuje srpsku istoriju svodeći je samo na različite manifestacije čuvanja, političkog i propagandističkog instrumentalizovanja kosovskog mita.

On to čini i kada piše o Balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu, jugoslovenskom Kosovu, novim kosovskim mučenicima i osvetnicima. On posebno naglašava političku instrumentalizaciju kosovskog mita u vreme vladavine Slobodana Miloševića kada se, kako on to kaže, državna i politička kriza na Kosovu navodno javila kao pretnja opstanku Srba i srpska države: “a koju su te i prethodnih godina na dramatičan, apokaliptičan način opisivali srpski pisci, književnici, umetnici, popularni narodni pevači, novinari, crkveni uglednici, istoričari i drugi naučnici”.

U fokusu Ivana Čolovića ne postoji dugotrajan proces progona i nasilja na Kosovu i Metohiji jer za njega su to preterivanja i navodna državna kriza. Pritom, on govori o oživljavanju starog i novog kosovskog stradanja Srba, ne vodeći nikako računa o stvarnom tragičnom i teškom položaju Srba na Kosovu, što je dovelo do njegovog masovnog iseljavanja, uzrokovanog višedecenijskim albanskim nasiljem koje se nije smelo ni spominjati u našoj javnosti.

Da Vas podsetimo:  Tabloid prekoreva građane koji bi da vrate trolu: Teško vam da pešačite

Ali, Ivan Čolović istrajava u tvrdnji da se radilo o navodnoj pretnji, što je razumljivo kada se sagleda na koji način on teži da istrajno prikazuje kosovski mit kao ordinarno sredstvo političke instrumentalizacije i osvetništva. On (neutemeljeno tumačeći Đinđićev odnos prema Kosovu) tvrdi da je Vojislav Koštunica imao priliku da se oslobodi i balasta nacionalističkog mita o Kosovu jer, posle izgubljenog rata na Kosovu, vrednost kosovskog mita na političkom tržištu u Srbiji je znatno opala i političari koji su ga i dalje eksploatisali trudili su se da tu eksploataciju prilagode novim, posleratnim okolnostima.

Ivan Čolović govori o izgubljenom ratu na Kosovu i pri tome nijednom rečju ne spominje prirodu tog rata koji je bio pre svega agresija NATO pakta na SRJ i to bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN. Ali, zato su se po njemu na Kosovu u to vreme intenzivirali sukobi Srba i Albanaca (nema ni spomena o delovanju terorističke UČK), dok su snage NATO alijanse bombardovale položaje srpske vojske na Kosovu i ciljeve u Srbiji (ne kaže se koje ciljeve i koliko je bilo civilnih žrtava): “a na radiju i televiziji odzvanjale su stare i nove pesme o Vidovdanu, s jasnom namerom da se rat protiv Zapada i njegove oružane sile u koji je Milošević uveo Srbiju predstavi kao još jedan nastavak Kosovske bitke, to jest još jedan slavan vojni poraz i još slavnija moralna pobeda”.

Očigledno je da je brutalna agresija snaga NATO pakta za ovog demistifikatora kosovskog mita predstavljala naš rat protiv zapadne civilizacije i nerazumni i iracionalni nastavak Kosovske bitke. Ovakav tzv. naučno zasnovan pristup raspravi o Kosovskom mitu još jednom je pokazao svu jednostranost i ideološku ostrašćenost Ivana Čolovića, čija je glavna ideja sadržana u njegovom jasno izraženom stavu da se moramo osloboditi balasta nacionalističkog mita o Kosovu i Vidovdanu jer jedino tako možemo prestati da vodimo rat protiv Zapada i prihvatimo političku realnost da su Kosovo i Metohija samo naša istorijska i mitološka obmana i himera i da je došlo vreme da odbacimo taj vodenični kamen koji je samo opterećenje na našem svetlom i demitologizovanom putu u zajednicu civilizovanih evropskih naroda koji su oslobođeni nacionalnih mitova.

Ali, ne treba zaboraviti mudar i dalekosežan savet znamenitog srpskog istoričara Radovana Samardžića, koji je devedesetih godina zapisao da je “preobražaj Srba ponovo počeo u znaku Kosova”.

nspm.rs

2 KOMENTARA

  1. Hm,hmm..upravo su Lalicu,kocosi i sibicari,doveli do ove situacije. Mozemo se,osloboditi “ mitova „, ali,drzavne teritorije,suvereniteta..malo teze,zabto se ide “ pred streljacki stroh“.. Naravno u ozbiljnim drzavama..a ne, cergarskim kampovima,u koje se pretvorila Srbija..“ Saterivanjem stada“, od Arsenika III Carnojevica,pa stigosmo do Vucica. Meni, licno u Beogradu,moze da smeta,ili da ne smeta,ali, Arsenik je,preselio pretke moje majke u Vojvodinu,to putesestvije,bilo jevgrozno,veca porodica,pola pomrlo,neka deca se pogubila…a, Kosvo,ostalo u secanju. Kao,sto je nekima “ Srbijica“ na srcu,ona stara,starija,najstarija “ bez Kosova“…bi,samo pomerila,granice,Albanije,do Nisa,pa do Kragujevca,,sta ce biti,sa nasim potomstvom…tada,nekada,,,??

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime