Bio sam sinoć ispred “Devedeset dvojke” čini mi se više da branim, kako Amerikanci vole da kažu “svoj način života”, nego iz uverenja da se, kad je sudbina “Utiska” u pitanju, išta može promeniti. Taj način života je podrazumevao nedeljno veče uz Olju Bećković i njene goste, mislim da sam gledao gotovo svaku emisiju, preskočio sam tek nekoliko kad me tema nije ič zanimala. Nisam gledao ni ona dva u kojima sam sam učestvovao, valjda iz straha da neću biti zadovoljan onim što bih video.
Nije na sinoćnjem skupu podrške Olji Bećković i “Utisku nedelje” bilo mnogo adrenalina, nekako je čini mi se više dominirala rezigniranost, gotovo pomirenost. Kao da su svi bili svesni da prisustvuju oproštaju, kao da su došli sa uverenjem da smo zajedno sa Oljom beznadežno zakasnili, da pravih reči nema, a ako ih i ima – nema ko da ih izgovori.
Ne znam ni sam da li me je više obradovala ili rastužila činjenica da svakog drugog na platou ispred ulaza u nekad ozbiljnu televiziju lično poznajem. Obradovan jer znam – nisu ih još slomili, tužan jer ih je tako malo, što svi deluju umorno, zasićeno. Sve lica iz protesta devedesetih, malo mladih, dominirali su mahom sredovečni, ono preostalih nepotkupljenih novinara, kulturnjaka, par profesora, nekoliko opozicionih političara, Oljina porodica na čelu sa Matijom.
Voleo bih da se desi čudo, da “Utisak” osvane, ali izgleda da neće. Makar ne u ovom filmu. I to je velika šteta. Ko je imao šta da kaže ili da se bespovratno izblamira bio je Oljin gost. Na kraju su oni koji su se izblamirali uzvratili udarac. Mučki, doduše bez materijalnih dokaza i vidljivih tragova ali neće biti potreban neki novi “Insajder” da nam ispriča ko se iza svega krije.
Njegovu će vladavinu pominjati i po ukidanju “Utiska nedelje”, a sa prljavom vodom koju je po glavi prosuo demokratskoj i mislećoj Srbiji, izbacio je i Tasovce i Matiće i brojne druge odlikovane i prvoboračkim lentama okićene miševe. U njenoj su se emisiji za ovih dvadeset i kusur godina obrukali mnogi, ali niko i nikada kao ovi danas kad je više nema.
Ma nije više uopšte važna emisija Olje Bećković. Sinoć su se povodom ukidanja jedne emisije ispred zgrade jedne televizije sakupili novinari, profesori univerziteta, glumci, reditelji, političari, makar i tako rezignirani i umorni, da brane jedno pravo i da pitaju: zašto? Sama ta činjenica miriše na nešto što svi dobro pamtimo a što je zaboravio onaj koji se za to vreme obraćao naciji iz ružičastog studija s montiranim pogledom na panoramu Njujorka. Simbolično, on na Olimpu, mi na sitnom protestu kod Olje Bećković. Nit nas vidi, nit nas čuje. Tako to počne. Počelo je i njemu, bez obzira na kilavu opoziciju.
Stojan Drčelić
