Zašto je Soroš prestao da bude Soroševac i šta to znači za Srbiju

1
327

Dugačak tekst o tome zašto možemo da očekujemo da će Soroš platiti kartu za naš (mogući) pravi “povratak u devedesete”

Biće da se Amerika vratila u devedesete, srpske devedesete. Ne verujem da ste ni 1999, istovremeno najmračnije i najantisoroševskije godine naših života, u medijima u Srbiji mogli da pročitate o Džordžu Sorošu ono što se danas redovno čuje u SAD. Kako je ove nedelje istakao zabrinuti Njujork tajms – najuticajniji dnevni list na svetu, čiji je srce uvek bilo na strani „otvorenog društva“, vizije na koju je angažovani milijarder nemilice trošio svoje pare – vređanje i stanizacija Soroša prešli su sa „oboda u mejnstrim“ američkog društva.

Vodeće glasilo, donedavno, liberalnih gospodara posthladnoratovskog sveta piše da je danas „teorijama zavere o Džordžu Sorošu zasićen… svaki kutak Republikanske stranke“, vladajuće u SAD. Soroš je pre nedelju dana bio prvi na meti serije improvizovanih eksplozivnih naprava, koje je poslao jedan antisemita, obožavalac Donalda Trampa. Njujorški kolega milijarder je u Soroševom imaginarijumu nasledio Slobodana Miloševića i Viktora Orbana, jednog od prvih pitomaca, mladog dečka koji je krajem osamdesetih najviše obećavao u njegovoj mađarskoj postojbini.

Tramp je danas na vrhu liste ljudi koje Soroš vidi kao smrtne neprijatelje. On sve manje troši na izgradnju „otvorenog društva“, ostvarenje ideala koji ga je pokretao decenijama. Poslednjih godina očajnički pokušava da koristeći svoje brdo dolara ugasi požar desnog populizma i nacionalizma, koji se širi i glasačkim kutijama koridorima političke moći u SAD.

Vreli letnji meseci odavno su u medijskim krugovima postali omražena sezona – niti ima mnogo povoda za pisanje niti dovoljno zainteresovanih da pročitaju napisano. Zato me ne čudi da je malo ko u Srbiji naleteo na jedan mnogo ozbiljniji tekst o najpoznatijem mađarskom Jevrejinu, objavljen, takođe u Tajmsu, polovinom jula, u prestižnom nedeljnom dodatku Magazin pod naslovom „Džordž Soroš se kladio na veliko na liberalnu demoktratiju. Sada se boji da gubi“.

Da bih poverovao u ono što piše, morao sam nekoliko puta da pročitam ključni deo dugačkog portreta usamljenog milijardera, jako rezigniranog i razočaranog 88-godišnjaka – ali, verovali ili ne, Džordž Soroš više nije „soroševac“. Ne znam da li je tekst pročitao Milan Antonijević, koji je prošle nedelje postavljen na mesto izvršnog direktora Fondacije za otvoreno društvo Srbija. Mora da frustrira činjenica da velikodušni sponzor, koji se i u biznisu i u politici uvek kladio „na veliko“, više ni sam ne veruje u mogućnost izgradnje „otvorenog društva“.

Pitam se za koga će ova neočivana predaja predstavljati veće iznenađenje – za naše ljutite anti-soroševce ili još ljuće soroševce. Ipak, verujem da će nekada drugim, danas samo Slučajnim Srbima biti mnogo teže da se suoče sa realnošću. Zato ću naširoko citirati pasuse koji otkrivaju zašto je Soroš, hodajući svetionik liberalizma, odbacio veliku ideju, koju je decenijama širio kao jedino ispravno vjeruju prividno postideološkog sveta.

„Pedesetih u Londonu, Soroš je bio student austrijskog filozofa u egzilu Karla Popera, koji je bio šampion shvatanja o ‘otvorenom društvu’, u kome dominiraju lična sloboda, pluralizam i sloboda mišljenja. Poperov koncept je postao Sorošev cilj”, piše novinar Tajmsa na početku teksta.

„To je žestoko napadan konecpt ovih dana… Soroševa vizija je ugrožena čak i u svojim starim uporištima. Soroš se suočava sa mogućnošću da cilj kome je posvetio većinu svog bogatstva i poslednje poglavlje svog života završiti kao nesupeh. Ne samo to: našao se u neudobnom položaju čoveka koji je obeležen kao nitkov na koga je usmerena antiglobalizacijska rekacija… ’Nažalost, gubim isuviše na previše mesta u ovom trenutku“, izjavio je prošlog proleća.

Priroda Soroševog ličnog poraza – i koliko je bolno suočavanje sa činjenicom da se u životu ne može sve kupiti novcem – postaje jasnija na kraju teksta.

„Postalo mu je jasno da njegov mentor i inspiracija, Karl Poper, nije bio u pravu u jednom kritičnom smislu. U demokratskom društvu, politika, u suštini, nije potraga za putem do istine; reč je o osvajanju i držanju vlasti i manipulisanju sentimenta javnosti da bi se to ostvarilo. ’On [Poper] je bio filozof nauke, a nauka predstavlja potragu za stvarnošću,’ rekao je Soroš. ’On nije razumeo politiku. U politici, spinujete istinu, ne otkrivate je.’ Pitao sam ga šta je Poper, koji je umro 1994., mislio o njegovoj političkoj fialntropiji. „Snažne je podržavao, što znači da me nije uzimao ozbiljno’, rekao je Soroš, smejući se. ’Ne mislim da bi Poper bio srećan da čuje moju sadašnju poziciju, jer sam kritičan prema njemu“, piše novinar Tajmsa, koji je Soroša za ovaj tekst u prvoj polovini godine intervjuisao u nekoliko rezidencija i hotela širom sveta.

Verujem da će Slučajnim Srbima – koji vole da viknu „fašizam“ čim ih nešto uznemiri u poniženoj „pravoslavnoj džamahiriji“ koju nevoljno nastanjuju – biti još teže da se suoče sa onim za čim Soroš posebno žali. A to su poređenja sa „nacistima“ koje je pravio tokom vladavine predsednika Džordža Buša (mlađeg). „To je verovatno bila greška“, rekao je novinaru Tajmsa, i dodao da je sada pažljiviji i da izbegava reč „fašizam“ kada „opisuje političku situaciju u Sjedinjenim državama i Evropi“.

U dugačkom tekstu ima mnogo toga ličnog, pa i tabloidnog – takva su vremena. Na primer, o tome kako je Soroš pre tri decenije odlazio na ručkove sa Trampom, dok se Sorošev prijatelj zabavljao sa jednom od Trampovih najbližih saradnica. Ipak, ono što bode oči je mera Soroševe pizme prema Obami, političaru čija samoživa strana odlično ilustruje jedan od glavnih problema sa liberilima širom sveta – činjenicu da su prečesto skloni da poveruju da nikome ništa ne duguju.

Sklonost liberala da se ponašaju kao da je njihov uspeh proizvod isključivo sopstvenih napora i talenata, čedo jednog vrlog i prividno neukorenjenog, metastaziranog „Ja“, u velikoj meri je utrlo put populistima. Oni su, često ne samo na rečima, spremni da pokažu solidarnost i empatiju prema sve uplašenijim pripadnicima svoje nacije. „Ekonomski nacionalizam ne obećava dobit vlasnicima akcija već svim građanima“, izjavio je ovih dana Stiv Benon, jedan od najzavodljivijih i jako kreativnih desničarskih umova, koji su zaslužni za širenje verovanja da je „budućnost zapadne politike populistička, a ne liberalna“.

Obama, poslednji relevantni američki liberal, nije izneverio samo nade glasača u SAD i crnog stanovništva širom sveta već i Soroša, jednog od najizdašnijih sponzora njegovog neočekivanog izbornog uspeha 2008. godine. Soroš kaže de je Obama „u stvari moje najveće razočaranje“. Nadao se da će ga crni predsednik povremeno pozvati da se posavetuje, bar o ekonomskim pitanjima, ali da je, umesto toga, bio „potpuno isključen“.

Pošto je izabran, Obama „mi je zatvorio vrata“, žali se Soroš. „Jednom me pozvao da mi se zahvali, što je trebalo da traje pet minuta. Ja sam zapodenuo razgovor i morao je da na mene potroši tri minuta više. Tako sam uspeo da to razvučem na osam minuta.“ Veliki sponzor liberalizma danas žali što je ignorisao jednu Obaminu crtu, koja je odavno postala očita – sklonost da „podrazumeva one koji ga podržavaju i da se bori za naklonost onih koji mu se suprotstavljaju“.

Kao so na ranu, Benon, ideolog Trampove vladavine, ne propušta priliku da istakne da mu je Soroš uzor i da pokušava da iskopira model mreže Soroševih fondacija kako bi „promovisao koordinisani nacionalistički pokret“. Cilj mu nije da stvori novu globalnu mrežu već hrišćansku i belačku koaliciju protiv globalizma i postane anti-Soroš koristeći recept koji je Soroš usavršio i tako doprineo padu Slobodana Miloševiće i plejade „loših momaka“ koji su se suprostavljali Zapadu. „Soroš je omražen jer je delotvoran. Ja se nadam da ću jednog dana biti podjednako delotvoran – i podjednako omražen“, izjavio je Benon Njujork tajmsu.

Šta to znači za Srbiju? Kako se desilo da je vođa, koji kao da je pravljen po sve popularnijem i izdašnijem benonovskom kalupu, istovremeno jedan od miljenika starijeg i mlađeg Soroša, sina koji polako preuzima očevu političku palicu? U kakvom odnosu stoji Soroševo odustajanje od „otvorenog društva“ sa budućnošću koji je Zapad namenio Srbiji – manje države i sve zatvorenijeg društva?

Jedna od stvari koje su preživle kraj kraja istorije, shvatanje koje je u „međunarodnoj zajednici“ i njenim uticajnim akademskim i aktivističkim polugama dan danas živo i zdravo kao i poslednjih dana jula 1995. godine, jeste verovanje u negativni „srpski izuzetak“. Ono kaže da možda i drugi na „necivilizovanom“ Balkanu nisu u stanju da stvore „otvoreno društvo“ – ali samo je kod nas ono nemoguće. Samo mala i slaba Srbija može da obezbedi održivo „konačno rešenje“ za pacifikovanje „eksplozivnog“ regiona, što znači i da Srbija svojim teritorijama treba da namiri Albance.

Ono je toliko široko i toliko duboko ukorenjeno na Zapadu da najviše na šta Srbija može da računa u pregovorima koji su u toku jeste mogućnost da zadrži deo Kosova, razmenom etnički skoro sasvim homogenih teritorija. Čak će i taj, za mnoge građane Srbije previše bolan kompromis, teško moći da prođe. Čini se da ključni akteri sa Zapada poslednjih nedelja pokušavaju da pošalju jednu preteću poruku – da Srbija može da bira da li će u bliskoj budućnosti izgubiti mnogo ili kasnije još više. Cilj je da budu razvejane nade koje se ovde, ne bez razloga, vezuju za „zamrznuti konflikt“ i promene u globalnom odnosu snaga.

Na žalost onih koji se protive svakom zamislivom sporazumu, Srbija je jedno od mesta gde su stavovi Soroša i Trampa jako blizu. Za obojicu ovde i nije reč o Srbiji već o Balkanu. Zato se bojim da su saradnici dva velika američka rivala dele stav da je zavodljiva vizija „večnog balkanskog mira“ ostvariva samo ako se njihovom partneru u Beogradu omogući da napravi, bar za sve klimavije „evropske standarde“, jedno jako zatvoreno društvo.

„Tramp Srbin“ i „Soroš anti-Srbin“ Srbiju posmatraju kroz istu prizmu, u kojoj nema mesta za „otvoreno društvo“. Verujem da je Soroševo razočaranje u Poperovu kratkovidu političku viziju samo dalo podsticaj starom shvatanju o ne samo našoj „negativnoj izuzetnosti“ već i neuništivosti takve zamišljene izuzetnosti, koje se prepoznaje i u delovanju brojnih organizacija i projekata koje je finansirao beogradski ogranak njegove fondacije.

Stiče se utisak da glavni cilj Fondacije posle 5. oktobra nije bio da se Srbija promeni i „dekontaminira“ već da stvori i ojača elite koje će Srbe žedne prevesti preko kosovske (i još po koje) vode. Potpuni Tadićev krah doprineo je širenju verovanja da pokušaj sa doziranom otvorenošću i demokratizacijom srpskog društva nema šanse na uspeh i da se do zamišljenog regionalnog „konačnog rešenja“ može stići samo uz ponosne čvrstorukaše, koji su spremni i sposobni da „održivi sporazum sa Prištinom“ isporuče po svaku (unutrašnju) cenu.

Novi, depoperizovani Soroš se priklonio realpolitici, oslonjenoj na stare, ružne balkanistričke stereotipe, koji su tokom devedesetih godina posrbljeni i prilagođeni pomodnim dogmama političke korektnosti i nekažnjivosti. Čini se da je i sam odustao od davanja smislene podrške koliko-toliko „otvorenom društvu“ u Srbiji. Zato ne čudi da se posle godina upadljivog odsustva iz srpske javnosti – sumnjam da ima mnogo onih koji su u stanju da navedu ime žene koja je na čelu beogradskog ogranka zamenila oteranu Sonju Liht – „Soroš“ ovde nije vratio da podrži „borce protiv medijskog mraka“ i nokautiranu opoziciju već njihovog najvećeg neprijatelja.

Vođeni svojom tako srpskom mržnjom i opijeni slatkim evropskim iluzijama, ovdašnji građanski zagovornici „otvorenog društva“ odbijaju da se suoče sa činjenicom da se ne bore toliko sa Vučićem koliko sa pletorom ključnih zapadnih lidera, kojima se priključila i njihova ikona – Džordž Soroš. Nažalost, bojim se da cena ovako velikog slepila neće ostati mala. Vučićev ulog u kosovskoj priči je mnogo veći od pomoći koju može da očekuje od Brisela, Vašingtona i Soroša.

Pradokslano, ovdašnji urbani politički idioti, inistrirajući na navodnoj civilizacijskoj nakaznosti i nepopravljivosti (ostalih) Srba, rade u korist svoje štete i osnažuju verovanje u negativnu „srpsku izuzetnost“, koja se i dalje nalazi u teško vidljivim temeljima snažne zapadne podrške Vučiću. Snaga nove i sasvim neočekivane, neliberalne realnosti, koja je samlela i Soroša, jednog od najvećih vernika u prethodni, postistorijski svetski poredak, dovodi u pitanje ne samo sadašnju, jako lošu strategiju borbe protiv Vučića i tužnu kolekciju likova koja je predvodi – već i smislenost bilo kakve borbe za promene, dok god Zapad računa na Vučića kao partnera oko Kosova.

Pri tome, čini mi se da veliki broj Vučićevih, prividno iracionalnih i destruktivnih poteza, treba posmatrati u kontekstu sasvim razumljive potrebe da predupredi očekivani zapadni „svileni gajtan“, rušenje sa vlasti pošto mu posle „istorijskog dogovora sa Prištinom“ istekne „rok trajanja“ . Ako treba tražiti razloge za duboki pesimizam, onda se bojim da oni nisu toliko vezani za „prodaju“ najavljenog sporazuma građanima Srbije, mada to nije ni mali ni benigni izazov, već za svest vođe o veličini i prirodi opasnosti koje ga čekaju posle njegove primene.

Zato me ne bi iznenadilo ako se Srbija stvarno „vrati u devedesete“. Znam da nije neka uteha, ali ne treba zaboraviti da je kartu za ovaj, čini se sve izvesniji, put platio i Džordž Soroš, isti onaj čovek za koga mnogi u Beogradu veruju da ih je svojim parama često usrećivao tokom devedesetih, pa, na kraju, i izbavio iz njih.

Sam Soroš – koji se novinaru Njujork tajmsa požalio „Nisam srećan što imam toliko mnogo neprijatelja. Voleo bih da imam više prijatelja“ – utehu bi, pak, mogao da nađe baš u Srbiji. Ovde ga danas vole i smatraju prijateljem i Aleksandar Vučić i njegovi najglasniji neprijatelji. Vređanje i stanizaciju, kakva je nekada bila rezervisana za Soroša, razmenjuju međusobno.

Zoran Ćirjaković
Izvor: nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com

1 KOMENTAR

  1. Сви који верују да је Трамп победио на изборима упркос вољи “дубоке државе” (читај: највећих банкстера који поседују све вредно поседовања у САД), и да тај “поштени” амерички билионер воли своју земљу више од свега на свету, су врло необавештени и тешки наивци. Ко год је пратио изборе видео је да га је дубока држава довела на власт, а такође је очигледно и зашто: да подели и збуни Американце, и да им намести представу са Русијом као претњом. Обоје су битни да би се масе манипулисале у њиховим плановима да задрже доминацију светом уопште, а посебно ради спровођења необјављеног економског и пропагандног рата против Русије. Што се тиче Сороша, и он је само битан шраф у банкстерској машинерији, мађарски Јевреј Ђерђ Шварц који је, као један од изабраних од стране банкстера, израстао на њиховом финансирању у “његов” први, Double Eagle Fund, касније прекрштен у Quantum Fund. Директан финансијер била је Banque Privée из Лугана, Швајцарска, барона Едмонда де Ротшилда. То што је овај Ротшилдов ловац дрмаџија у САД само показује колико су ови највећи банкстери повезани. Ротшилди су помогли успон П.Ј. Моргана, а обоје заједно успон Ракафелера, да би се потом, 1913, везали пупчаном врпцом званом The Federal Reserve, њиховом приватном банком којом контролишу САД и већи део света. И сад ће као да дође један Трамп да им помрси рачуне? Ко год претендује да пише о политици и еконимији морао би прво да се обавести о овим основним стварима. Све је као отворена књига пред нашим очима, али шта вреди кад људи желе да буду слепци. Како је лепо бити глуп…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime