Na današnji dan, pre tačno 106. godina, u neravnopravnaj borbi sa Bugarima jurišajući na Staravinski vis u blizini sela Gruništa, poginuo je Vojvoda Vuk- vojskovođa koga su njegovi saremenici opisivali kao junaka koji je vredeo više nego divizija.
Vojin Popović je rođen 9. decembra 1881. u Sjenici, koja se tada nalazila pod turskom vlašću, u kojoj je srpski živalj trpeo teror i bio ugnjetavan. Spaljivanje Pašinog konaka, za koje su Turci okrivili Srbe, bio je povod za hapšenje svih viđenijih Srba u Sjenici. Među uhapšenima, koji su podvrgnuti strašnom mučenju, se našao i Vojinov otac Aleksa, piše Sputnjik.
Taj događaj je oblikovao mladog Vojina koji je i sam izjavio:
„Bio bih u borbi blaži, da mi danonoćno pred očima ne lebdi slika mog oca, golgotska i strašna, kako ga vezanog, muče Turci. Nek idu u pakao!“
Nakon izbavljenja Vojinovog oca iz tamnice, porodica se seli u Kragujevac gde će kao dečak imati prilike da sluša priče četničkog vojvode Micka Krstića koja su presudno uticala na Vojinovu odluku da po svršetku gimnazije upiše Nižu školu Vojne akademije.
Kad su prve čete 1905. krenule za Staru Srbiju među četnicima bio je i Vojin Popović.
Jedan od njegovih vojnika svedočio je da se vojvoda „nikada nije saginjao kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu znao je da nas prekori, kratko i jasno – šta se saginješ, nisi ti jabuka, da u tebe gađaju Turci…“
Upravo takav, hrabar i neustrašiv, odbijajući da se spusti u zaklon da bi mu se ranjenom ukazala pomoć, pogođen je smrtonosnim hicem bugarskog vojnika.
Njegovo telo bilo je sahranjeno na srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku, a septembra 1923. preneto je na Novo groblje u Beogradu.
