Ovaj tekst je jedanaesti u seriju tekstova Voljena Srbija prvi put objavljeni pre deceniju, razgovora sa Nikolom Janicem.
Moje ime je Nikola Janić, rođen sam pre… mnogo godina u Jugoslaviji, zemlji koju sam voleo i u njoj živeo prvu trećinu mog života. Sve moje „prvo“ počelo je i naučio sam u toj zemlji. Tri prva nesigurna koraka na dve klimave dečje noge, od „četvoronošca“ su me uspravila i povele ka čoveku. Prvi pogledi ka devojčicama i prva otkrivanja različitih tajni ženskih magneta, doživljavanja dubine i inteziteta u drhtajima sjedinjenja, otkrio sam i „učio zanat“ u zemlji u kojoj sam postao muškarac, a onda i čovek. Stao sam na „daske koje život znače“, počeo glumačku karjeru, od mene srcem, ne mozgom odabranu profesiju.
U leto 1967. otputovao sam na nekoliko dana u Švedsku, zemlju za koju nikada nisam ni pomislio ni poželeo da bi živeo u toj hladnoj zemlji. Nisam ni verovao u bajke, ali saradnjom mog pogleda i mog srca doživeo sam najlepšu i beskrajnu životnu bajku. Video sam nju… i istog minuta zamolio zbunjenog prevodioca da joj prevede moje pitanje: da li hoće da se uda za mene? Bio sam ozbiljan i siguran, jer sam u blesku trenutka naših pogleda znao da će ona biti moja žena i majka moje dece. Iznenađena pitanjem rekla je: “Šta pita? On nije pametan…“ a od njenih pet izgovorenih reči ja sam zapamtio samo poslednju reč. Tri meseca kasnije ona je pred matičarem postala moje sve, a ja njen „pametna“ muž.
Naš plan i dogovor da u njenoj zemlji ostanemo samo koliko je potrebno da nauči bar toliko srpski da bi dolaskom u Beograd sa svekrvom, sa kojom se odmah sprijateljila, mogla da ogovara komšije… nije se ostvario. Švedski režiser, gospođa Doris Denning, koja se te godine iz Holivuda vratila u Štokholm, ponudila mi je na švedskoj televiziji jednu od uloga u serijalu „božićnog kalendara“. Posle te uloge usledila je druga, pa treća… glavne uloge u televizijskim dramama i švedskom filmu. Postao sam član Udruženja dramskih umetnika Švedske, a zahvaljujući dobrim kritikama dolazile su i dobre poslovne ponude što je uticalo na odluku da ostanemo u Švedskoj, u kojoj sam postao jedan od poznatijih stranaca, „Švedski Srbin“…
Namera nije da pišem o meni, o mom rađanju, životu i umiranju. Gore napisano je pomenuto i dovoljno je da bi znali najosnovnije o autoru feljtona koji momentalno čitate. „Tužno i sramno, nažalost istinito“ je tekst koji u sebi ima malo lepog. Svedočenje je o ružnom, neshvatljivom i neoprostivom, što se u godinama raspada „Juge“ dešavalo svim narodima na području bivše Jugoslavije, ali primarno srpskom narodu. Gadosti o kojima se mora pisati nastavljene su u Srbiji i među srpskim rasejanjem i posle proglašenja države Srbije. Iznenadićete se koliko su mnogim Srbima reči „moj narod“ i „moja zemlja“ beznačajne i bezvredne. Iza svake napisane reči ovog teksta u nastavcima, stojim uspravno i čvrsto jer sam višedecenijski svedok rasprodaje dragocenih reči o zemlji i narodu. Svedok sam grešnog odustajanja od istine i direktnih sabotiranja svega što je potrebno da uradimo, da bi svet znao istinu o srpskom narodu i njegovom stradanju. Tek onda, kada sazna globalnu istinu o svim bivšim i sadašnjim dešavanjima na Balkanu, svetska javnost će smanjiti, a vremenom verujem i prestati da krivca za sve vidi isključivo u srpskom narodu. Tu istinu svet ne zna, jer su širenje istine o Srbima sprečavali Srbi. Saboteri u srpskom rasejanju dobijali su instrukcije i pomoć od moćnih iz Srbije, koji su verovali da će se njihova moć uvećati, zato što ih neki strani moćnik prijateljski tapše po ramenu. Nije im smetalo, i ne smeta im ni danas, što je ta „prijateljska ruka“ na njihovom, srpskom ramenu, krvava ruka srpskog krvnika.
Jedna moćna, ali dodatno obavezna i jaka alatka za postavljanje čvrste barijere poštenom i za Srbiju korisnom informisanju, bilo je i laganje režimskih medija u matici. Lagali su i lažu da to mogu da učine oni koji nisu mogli i ne mogu ni danas. Režirano prećutkuju da su oni koji su mogli i koji to mogu, radili i sve vreme rade to iz osećaja obaveze prema otadžbini i narodu. Dokumentovani rezultati tih angažovanja državu nisu nikada koštale ni jedan dinar. Prethodna i sadašnja vlast i režimski mediji ćute i o ružnom i o dobrom, mada sloboda štampe znači da treba govoriti i o jednom i o drugom. Rukovode se potrebama grupacija i pojedinaca koji imaju vlast, a ne građana i države. U medijima nikada nije rečeno ni napisano da su nekim dijasporcima, njihovim organizacijama, isplaćivane stotine hiljada dolara da bi „informisali“. Možda ćute o tome zato što znaju da postoje neoborivi dokazi i dokumenti da su ti ljudi i te organizacije, koje su primale novac od Srbije, radile suprotno, odnosno da su zaustavljale i pojedinačno i kolektivno informisanje, na primer o zločinima nad srpskim civilima na Kosovu i Metohiji.
Kao bivši predsednik Srpskog saveza iz Švedske ponosan sam da ta organizacija, dok sam bio njen predsednik, nije prihvatila iz Srbije ni jednu ponuđenu krunu ili evro, za angažovanja na širenju istine. Nismo prihvatali ni „pomoć“ iz matice (ali smo pomoć davali) za informisanje o NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, ali smo o toj sramoti zapada odgovorno i profesionalno informisali. Ni dinara, i nikada, ni za pomenuto informisanje o zločinima na Kosmetu, za koje su poznati iz bogate dijaspore, predvođeni vladinom institucijom, uzimali od siromašne Srbije veliki novac, a sprečavali su i sabotirali jačanje i rad dijaspore na tome. Da još jedanput ponovim da su za razliku od takvih organizacija drugi Srbi iz dijaspore odbijali direktno ponuđen im novac za navodne „projekte“. Ti koji nisu hteli novac od Srbije, od njenih državnih institucija i ministarstava Srbije nikada nisu dobili ono što su hteli, što im je bilo potrebno i što su konstantno tražili. Na primer dokumentovane brojke i dokaze o proteranim, nastradalim, prebijenim i ubijenim Srbima, o njihovim spaljenim kućama i srušenim crkvama, razorenim manastirima i grobljima… Kancelarija za KiM nije htela da dostavi ni informaciju o nevladinim organizacijama, o vladinim institucijama i njihovim službenicima iz mnogih zemalja, koje su na Kosmetu a kojima su Srbija i Srbi sa Kosova i Metohije dostavili dokaze o zverstvima, a da njihove matice, članice EU, nisu reagovale?!
Godinama mediji u Srbiji o zemljama, našim susedima, parnim danima emituju izlive „bratske“ ljubavi i odanog poštovanja. Neparnim danima, iste ti mediji sikću mržnju i okrivljuju iste te komšije i zemlje za sve, zavisno od potrebe određenih centara moći i političara u Srbiji. Vlastima u Srbiji su za sve uvek bili krivi drugi, i izvan i unutar Srbije, i od njih nikada nismo čuli reč samokritike, ili priznanja da su i oni nekada učinili nešto pogrešno.
Nikola Janić
_________________
Napomena: Pre nego rešite da li ćete, ili nećete, čitati nastavke ovog pisanja, pod punom odgovornošću želim da kao izdavač portala www.koreni.rs i autor teksta koji sledi izjavim:
Ne pripadam ni jednoj stranci u Srbiji. Nikada nisam podržavao, ili pisao slavopojke ovakvoj opoziciji kakvu danas ima Srbija, ali sam kritikovao ono što rade ili ne rade i opozicija i stranke na vlasti. Kritikovaćemo i dalje, ne zato što mrzimo nekoga, nego naprotiv, zato što volimo Srbiju. Verujemo da promene dolaze samo ako ih javnost traži i ako zna za sve što nije dobro za državu i građane, što vlast ne menja i ignoriše, a o čemu medije ne informišu.
Koreni neće da ćute i pored pojačanih sabotiranja, ozbiljnih i čestih smetnji i pokušaja „saplitanja“ našeg portala.
U sledećem nastavku: Kako srpski državni predstavnici u Švedskoj nude stotine hiljada kruna, da bi ih oslobodili Nikole i kakav „Ugovor o saradnji“ predlaže čelna srpska organizacija u Štokholmu, čije formulacije navedenih uslova zapravo sprečavaju u medijima informisanje švedske javnosti o ratnim dešavanjima u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji.
____________
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-10-da-se-to-desilo-albancima/
